Krenula sam u osnovnu školu kada sam imala šest godina. Mnogo sam se bojala. Nikada nisam volela promene, pa mi je prelazak iz vrtića u školu bio užasan. Sećam se razgovora i bodrenja moje mame koji su bili od presudnog značaja da zavolim školu. Bila sam prosečno dete, mirna i dobra.

Kako sam bila i po godinu dana mlađa od drugara iz razreda, nisam imala sve zube. Nisu stigli stalni da izrastu, a mlečni požurili da odu. I tako ja krenuh u školu krezava. Vremenom mi je izrasla gornja desna jedinica. Leva nikako da krene. Sećam se dobro da su dva dečaka iz starijih razreda išli za mnom, unosili mi se u lice i vikali: “Gargameeeel, Gargameeeel!”. Kasnije su me vukli do njihovih drugara, da i oni vide “Gargamela”. Ako bih se opirala, sledila je ćuška, pa sam uglavnom ćutala. To je trajalo prvi i drugi razred, dok mi nije izrasla i druga jedinica. A za to vreme sam ih izbegavala. Kada bih videla na odmoru gde stoje, žurila sam u drugi deo hodnika/dvorišta.  Mislim da nikome nisam ovo rekla, nisam sigurna. Ako i jesam, niko nije reagovao.

(more…)