Da, spadam u grupu magarčina koje sve pozajmljuju, kome god, na koliko god. A kada treba da se vrati, muke žive. A to su mahom ljudi koji me NIKADA, ali nikada (!) nisu nazvali da vide kako sam ili bilo šta drugo.

Već svima dobro poznat scenario – zvoni telefon:

E ćao, ti si? (a ja sam, ko bi se drugi javio na moj mob, da me ne zoveš samo kad ti nešto treba znao/la bi) Znaš, trebaju mi one skripte/diskovi/knjige/pumpe/aparati/itd  o kojima smo onda pričali. Kući si? (nikad ne kažu kod kuće – prim.ja) Ajde, sad ću doći, za 15 minuta kolima, samo mi iznesi, nemam vremena da se penjem . . . Da da, ubaci i to, sve mi treba, vratim ti čim __________ (pa kaže neki rok otprilike). Nemaš frke, čuvam kao svoje!

Posle 5-15 minuta se zaista pojavljuje, sve smo slatki, dobri, grlimo se, ljubimo, kako si, kako ti je mama – blabla truć i obavezno žure. Opcija – kopiraj uglavnom nije moguća, jer se nema novca i to razumem potpuno, ali me ispoštuuuuj!

Ako sam ja mogla tebi za 15 minuta da pronađem šta ti treba i dam, kada te zamolim da mi vratiš, ajde, ne mora da bude 15 minuta, neka bude 15 dana! Ali mi vrati MOJE!

Verujte mi da se dešavalo da ljudi isključe telefon, pa i promene broj . . . gomila skripti koje sam danima vadila su nestale, jer se studentarija vratila kući, prosledila ih dalje ili šta već. Knjige sam i prežalila/zaboravila, diskove takođe. Znate li vi kako je bilo sedeti u Matici daaanima?! Dešavalo mi se da se probudim plačući jer sam se poslednji put naspavala ne sećam se kada, a moram da ustanem u pola sedam, da zauzmem mesto da bih mogla učiti i onda ostanem i po deset sati tamo . . . kad se vratim kući prekucam sve šta sam radila i štampam, pravim skriptu, a pred spavanje čitam lektiru koju imam za taj ispit . . . i onda dam nekom ko spremi ispit 10 puta lakše i brže i ne vrati mi skripte . . . Jave mi kako su diplomirali, zahvale se i eto, čućemo se da mi vrate, ja čestitam i kažem ok, kada se euforija stiša . . . četiri meseca je prošlo, ja lika ne mogu da dobijem . . . kod njega je deo, deo kod jedne koleginice, a treća me danima zove da joj dam da kopira, a ja ne mogu da joj dam, jer nisu kod mene i tako u krug . . .

E pa, kako i naslov kaže, od sada – ne dam! Treba ti? Ok, nema problema, evo iskopiraj, presnimi, šta god, ali moju knjigu/disk/skriptu šta god više niko neće izneti iz moje sobe. Dosta mi je natezanja, navlačenja i čega već, kada moram da molim za svoje. I to kad mi najviše treba tražim, neću da smaram, eto uče . . . vala baš!

Jedna koleginica mi je išarala skriptu iz svetske koju sam pobožno čuvala, jer je fenomenalna . . . nije napravila svoju kopiju, već je moju podvlačila hemijskom olovkom i dodavala beleške sa strane . . . da ne pričam kakav ‘kupus’ mi je vratila . . .

Dosadilo mi je. Ne dam. Ljuti se koliko hoćeš, ja kad se ljutim kad mi ne vraćate nikom ništa. I gotovo.

*Napomena: tekst se ne odnosi na ljude kod kojih su trenutno moje stvari a nisam ih tražila nazad, da ne bi došlo do zabune ;)