• Da li barem jednom u toku noći i svako jutro na prstima prolazite pored sobe svoje mame i pažljivo slušate da li diše?
• Da li svaki dan gledate svoju mamu kako trpi ogromne bolove, a nikad ni reč ne kaže?
• Da li gledate svoju mamu u oči, i ona gleda vas, i smeškate joj se, a svesni ste toga da vas ne vidi?
• Da li podižete svoju mamu kada padne i ne može da ustane?
• Da li čekate mamu da dođe s dijalize malaksala i kaže vam: “Marija, igla je ovolika.” I raširi palac i kažiprst što više može?
• Da li gledate svoju mamu kako na 30 i kusur stepeni pije 2 dl vode na dan? Računajući i supu i jogurt u to?
• Da li, kada odete kod lekara da vam ispiše recepte, jer vaša mama nije u stanju sama da ode po njih, lekar samo odmahuje glavom i kaže vam kako će sledeća inekcija da odagna bol, ali će da učini više štete organizmu?

Ne? Hvala bogu da ne.

(more…)

Neću da patetišem. Kada mi dođe da ovako puknem, kažem sebi: “Let it go”. I čvrsto odlučim da ga pustim. Ali ne mogu. Džabe kad ne mogu.

Dosta je prošlo. Otprilike godinu i po dana. Loša sam sa datumima. Svaki put sam mu promašila Slavu. Sreća pa nisam rođendane. Ne bi mi zamerio, ali si ne bih oprostila. (more…)

Trgoh se. Nekoliko trenutaka je potrebno da dođem sebi. Opet ružan san. Lice mi je mokro. Uvek ružno sanjam kada odlučim da dremnem ’još malo’. A uporno dremkam ’još malo’, svakodnevno. Možda bih ih svakako sanjala, ko zna. Potresa me sadržina sna. Ne sanjam terorističke napade, ubistva, krv, čudovišta, nepoznate predele, nesreće ili prirodne nepogode. Moji košmari su zasnovani na mojoj psihi. Heh, podsvest zna čega se najviše plašim, te se toga oslobađa u snu. Samo tako i može da se oslobodi, jer joj drugačije ne dozvoljavam.

Ustajem. Mehanički odlazim do kupatila, piškim, umivam se, perem zube. Zatim vraćam u sobu i oblačim. Osećam se jadno. Kao i svaki put kada sanjam zahtevne snove. Toliko zahtevne da ne mogu da ih se oslobodim na javi.

Nismo u vezi skoro sedam meseci. Znam šta bi sada rekao. Mojom krivicom. Jeste, moja je. Nije mi bio dovoljan povetarac koji me je milovao, htela sam košavu. A dobila oluju. Jebi ga. Nezgodno je to što je veoma teško kontrolisati prirodu. Čovekovu prirodu. Planirali smo zajednički život, porodicu, godišnje odmore. Zaista smo uživali dok smo provodili vreme osećajući miris i ukus tela onog drugog. Ne znam da li sam ispravno postupila. Možda je trebalo da učiniti drugačije? Ne znam kome da postavim to pitanje, pitanje koje me ubija.

Ne živi se od ljubavi je dobro poznata rečenica koja je toliko puta ponovljena da je prešla u frazu. Zašto moramo da budemo realni? Zašto ne možemo da plutamo u snovima? Eh, kako je za snove malo potrebno. Ali me uporno neko vuče unazad.

Uzimam mobilni i ubacujem ga u torbu. Neće mi trebati, ne znam zbog čega ga i nosim. Ali ga ipak nosim. Tu je i omiljena knjiga, koju čitam po hiljaditi put. Zbirka pripovedaka koje obožavam. Ti si mi je poklonio, kada smo pre dve godine bili na letovanju. Kartonski cvetić koji mi služi kao graničnik mi se smeška dok ga priklještenog među tvrde korice zlatne knjige stavljam u torbu. Novčanik i cigare. Žvake, sjaj i ključevi.

Obuvam se, izlazim. Stavljam naočare za sunce, da me ljudi ne bi zagledali. Oči su mi natečene od suza sa kojima sam se probudila. Izgleda da je danas jedan od onih dana. Nisam znala da čovek može toliko da plače. Nikada nisam bila plačljiva osoba.

Ubija me to što si mi sada daleko. Iako nismo zajedno, deli nas zamišljena crta do koje mogu da stignem na dva načina. Samo nisam sigurna koji je pravi. Koji se završava u tvom naručju.

Čeprkam po displeju mp4 plejera koji si mi ti poklonio. Ništa za chill. Koja ironija. Puštam bend da urla. Da mogu i ja bih. Kada sam te ostavila rekao si da bi vrisnuo do neba samo da možeš. Sada razumem.

Tvoja baka mi je pre mesec dana rekla da si otišao preko, kod mame. Verovatno se zato ne javljaš. Tešim li se?!

Stojim na semaforu. Crveno za prelaz, kola maltene nigde. Ogroman bulevar. Čini mi se još većim. Ogroman, pust. Nedelja, vreme ručka. Uvek sam mislila da je nedelja odvratan dan, dan za umiranje, dan koji nosi smrt sa sobom, koja leluja i ispunjava sve njegove pukotine. Sunce me smara, iscrpljuje svojim štipanjem za obraze na kojima su se suze odavno pretvorile u so. Strašno sam umorna, psihički iznurena. Počinjem da se pitam zbog čega li sam izlazila, ne znam kuda sam pošla, nisam se nikom javila . . .

Počinje moja omiljena pesma.

Another day wont come to rescue you again, no good morning.

Sa početkom refrena uključuje se zeleno svetlo.

Prepao me je. Više sam se uplašila nego što me je bolelo. Jedva uspeh da ga vidim, krajičkom oka, pre nego što me je srušio i pregazio. Počela sam plakati, ali više od straha nego od bola. Bolelo me je samo u početku, kratko, ruka i oko grudi, i odmah je prestalo. Nepomično sam ležala, mrdajući prstima na rukama i nogama. Ok je, nisam jako povređena, osećam i ruke i noge. Imala sam sreće, s obzirom da me je udario kamion. Pomislila sam kako će me mama izgrditi, kako će se uplašiti kada dođem kući poderana i ispričam joj šta se desilo.

Ustala sam i izvukla se ispod točkova. Vozač je otrčao do prodavnice prekoputa. Prošlo mi je kroz glavu da je sebičan, nije pogledao kako sam, odmah je otišao u prodavnicu, sigurno da bi se osvežio po ovoj vrućini. Sela sam na bankinu i malo se uredila, popravila garderobu, obrisala lice, namestila kosu.

Sirene. Policija. Hitna pomoć. Odjednom gomila ljudi, koja se činila nekako nestvarna naspram pustoši koja je do malopre vladala na bulevaru. Svi su mi bili kao u izmaglici.

Tada si se pojavio. I dalje u šoku, ustala sam. Nasmejan, sa onim tamnim cvikama na očima, u bermudama koje sam ti kupila. Lepo očešljan, doteran. Kada sam prišla, zagrlio si me i bez reči me nežno poljubio u slepoočnicu. Kao i uvek. Zaustila sam da pitam gde si bio svo ovo vreme, da sam se brinula, da mi je žao što sam se onako ponela, da te još uvek volim kao i prvog dana i kako želim sa tobom da provedem ceo život, kada si samo rekao: „Ššššš“ i poljubio me u ugao usana. Skinuo si naočare za sunce i u očima sam videla onaj pogled. Pogled koji mi je govorio koliko me voliš, da bi dao život za mene, da ćeš sve učiniti da budem srećna. Zaboravila sam sve šta se desilo, presrećna uzvratila osmeh i šapnula: „Volim te“. Zaštitnički si me zagrlio i povukao u suprotnom pravcu od mesta nesreće na kom su pokrivali telo neke devojke koja je poginula. Mislim da ju je pregazio kamion.

možda . . . nekad . . . ponovo . . . u nekoj novoj realnosti