Posts Tagged ‘umetnost’

“Ja nisam umetnik” by Iva Tanacković


2010
12.17

Sasvim slučajno sam pogledala ovaj video. I oduševila se. Klik na Play i videćete zbog čega.



Ja nisam umetnik

Nisam provela ceo dan pokušavajući da svima objasnim koliko sam posebna zbog svog ukusa.

Nisam pričala sama sa sobom pred celim svetom o stvarima koje skoro niko ne razume, kako bih im dokazala da sam bolja od njih.

Nisam se pojavila da čitam hvalospev o seksu i drogama, sa pivom i cigaretom u ruci.

Ne pljujem one koji svi pljuju, pljujem one koje niko ne pljuje.

Ne živim za to da odredim šta je kreativno, a šta isuviše racionalno da bi bilo kreativno.

Nisam počela da govorim ružne reči na sav glas, kad sam videla da sve ostalo ne pali.

Sram da me bude.

Ja nisam umetnik.


Na ovom linku možete videti video post koji je autorka objavila.

Cities Re-Imagined


2010
07.11

U Muzeju savremene umetnosti se trenutno nalazi izložba video radova umetnika iz Norveške.




(more…)

Trijumf savremene umetnosti


2010
06.26

U Muzeju savremene umetnosti Vojvodine je od 15. do 30. juna izložen deo “Vujičić kolekcije”. Ulaz je besplatan, tako da, ukoliko ste zainteresovani, ovu izložbu možete pogledati još sutra i u utorak. Izložbu prati i katalog čiji su autori Miško Šuvaković, Ješa Denegri i Nikola Dedić. U njemu je iscrpno predočen period savremene umetnosti, i dostupan je posetiocima muzeja. Slede delovi iz istog. (more…)

Umetnička dela na prljavim automobilima


2008
12.10

Ponekad imati blatnjav auto i nije loše. Pogledajte kako je

Simboli


2008
07.23

Satima sedim. I gledam. Satima, danima, mesecima. Pa i godinama. Sedim i gledam. Gledam kako prolazi. Gledam lipu kako cveta. Gledam žrtve koje svakodnevno isijavaju kroz mene. A ja ne činim ništa. Gledam reči koje se kombinuju i upliću u krošnje koje ih zadržavaju i ubijaju. Pa njihovi leševi vijore i podsećaju me kako sam slaba. Gutam knedle. Gutam suze. Gore mi je kada plačem.

Slobodna sam. Samo kada sanjam. Onda trčim daleko i brzo, kroz šume i cveće, ptice i pečurke, lako kao marioneta koja nije svesna svog postojanja. I uvek na kraju nailazim na vodu. Vodu u ranu zoru. Vodu koja je prekrivena maglom. Sunca nema. Trčim u očaju pored vode i ne uspevam da nađem prolaz dalje. Ne smem da zagazim, stene su oštre. Patike su pokvašene. Stajem. Budim se. Gledam.

I dalje. Kako prolazi. A ja ne činim ništa. Hoću u Rovinj. Da vidim gde je živeo barba Dragan. Ne znam ko mi je poklonio tu knjigu. Ni taj ko mi je poklonio ne zna koliko je ta knjiga uticala na mene. Još kao dete čitala sam je desetinama puta uzastopno. Nisam je dugo videla. Selili smo se, verovatno je spakovana u nekoj od kutija. Ili je zaboravljena na nekoj od polica. Nema veze, pročitana je. Tada nisam gledala. Ali me je naučila da vidim i kada ne gledam. Da nije potrebno govoriti da bi se reklo.

Može ponekad da se udahne. Rano, pred svitanje ili kada tek svane. Dešavalo se da mu se otrgne dašak i da ga osetim i predveče i po danu, ali znala sam da pokušava da me prevari. U početku sam vikala: „Jesi osetio?“, ali sam odustala. Polako shvatam da retki osete. Ja još nisam srela takve.

Najgore se što i dalje sedim. I gledam. Podnosim sve bolove koje mi nanosi. Prestao je jedno vreme, odustao. Ali je shvatio koliko ga volim, koliko sam zavisna od njega. Pa se vratio. Volim bol koju mi zadaje. Toliko je božanska da ništa ne mogu uporediti sa njom.

Uvek sam se pitala zašto ljudi plaču pod tušem. Videla sam to nekad u nekom filmu i ostalo mi je u sećanju. Mislim da mi je bilo smešno. Sada znam. Tada suze manje peku.