Danas. U jednoj novosadskoj osnovnoj školi. Projekat edukacije i socijalizacije romske dece. Kome se ne dopada, može odmah da zapali sa ovog bloga, obriše ga iz svih programa praćenja ili šta već, jer mi je dosta negativnih komentara i zlobnih prigovora. Neću odustati :) dokle god imam slobodnog vremena. A možda ni tada :)))

Posle uvoda, ko je ostao da čita, samo da kažem hvala, jer smatram to podrškom :) Bila sam danas prvi put i malo sam se iznervirala što mi niko nije javio iz organizacije gde, kako i kada (iako su rekli da hoće), te sam morala sama da se informišem i plaćam taksi do kraja grada iz svog džepa, al ok. Vredelo je.

Kada su me pitali sa kojom starosnom grupom želim da radim, rekla sam da bi mi najviše odgovarala deca od prvog do četvrtog razreda. Bilo je kao ok, može, i kada sam stigla danas u školu, uveli su me u četvrti razred. Međutim, bilo nas je tri i volonterke koje rade sa grupom petog razreda su me zamolile da pređem u njihovu grupu da im pomognem. Posle sam saznala da je ustvari i bio plan da me prebace kod njih u grupu, jer imaju veći broj dece, ali me jednostavno niko nije obavestio. Kao ni jutros u koje vreme i gde da se nađem sa grupom. Ali ok, prvi propust, preguraću. Lepo sam na intervjuu rekla da sam bukvalista, i ako mi kaže nazvaću te u 17h, ja sedim i čekam 17h ;D šta da radim kada sam takva po prirodi . . . no, da se ne zadržavam . . . imam iskustvo sa držanjem privatnih časova i otprilike znam kako i koliko rade deca koja imaju poteškoće u učenju i šta mogu da očekujem od njih. Takođe sam radila (učila) jedno vreme sa dečakom istog mentaliteta i sličnog vaspitanja kao ova deca što su, te nikako nisam bila iznenađena niti nespremna. Naprotiv, mislim da sam se odlično snašla. Radila sam u grupi od četvoro dece, svo vreme dopunske nastave smo prvo učili, pa posle i vežbali srpski. Inače, prijavila sam se i za muzičko (stara ljubav :))) ), nemački i matematiku. Naravno, u petom razredu i sve ostale predmete bih umela da ‘provalim’, osim engleskog, jer mi gramatika nije sveža . . . te se možda ne bih usudila . . .

Zaključak: deca su izuzetno inteligentna, relativno poslušna, ali željna znanja i pažnje. Zaista me čudi da nemaju bolji uspeh u školi (pojedinci) i sigurna sam da je diskriminacija imala uticaja, ali i još mnogo faktora. Iznenađujuće je bilo koliko su me deca prihvatila, devojčice su mi prilazile, grlile me i ljubile, dok su dečaci pokušavali da ostave što bolji utisak. Ok, nova sam, pa mislim da je to i normalno . . . lično iskustvo imam sa decom ometenom u mentalnom razvoju (bila sam u organizaciji humanitarnih akcija za njih ranije, te sam jedno vreme često bila u kontaktu sa njima), te definitivno zaključujem da je to nedostatak pažnje . . . verovatno iz porodice . . . ali nisam stručnjak, te ne mogu da tvrdim, ali eto, po iskustvu zaključujem . . . možda pogrešno . . .

Od četiri dečaka sa kojima sam danas radila istakao se jedan koji je bio izuzetno zainteresovan. Radili smo padeže, počeli smo sa nagađanjem koliko ih ima u našem jeziku, a završili sa prepoznavanjem vokativa u rečenici (moram istaći da deca ne razlikuju imenice od ostalih vrsta reči). Kasnije sam se šokirala kada sam čula da ima mnogo negativnih ocena, osim tri – četiri pozitivne, sve ostale su mu negativne. Zaista je veoma inteligentan i deluje motivisan. Drugi dečak je ponavljao razred, te mu je sve ‘glatko’ išlo. Treći me je potpuno zaprepastio. Ne pamtim kada sam videla dete koje nema autoritet . . . jednostavno mi deluje kao da ima poremećaj u ponašanju . . . ne mogu i ne želim da uspostavljam dijagnozu, ali mi je jednostavno tako delovalo. U toku vežbanja je odgovarao kada je hteo, koji zadatak je hteo, odbijao je da radi i crtao . . . dok nisam rekla da nije fer i da više neću da radim sa njim, okrenula mu leđa i posvetila se ostalima. Malo se uozbiljio i smirio . . . ali generalno nisam zadovoljna. Loše čita i nemotivisan je . . . nažalost i nezainteresovan . . . Četvrti dečak je povučen. Odgovara samo kada ga prozovem i insistiram na odgovoru. Znanje mu je . . . pa recimo solidno . . . iz srpskog. Iz matematike nije umeo da sabere 128 i 1 . . . :(((

Biće mnogo posla sa njima. Nadam se i progresa. Ali ga ne očekujem. Samo jer imam iskustva. To sam i napisala u prijavi, da mi je motivacija za ovaj rad lična satisfakcija i profesionalno iskustvo. Loše sam se osećala zbog toga, jer su ostali pričali kako im je dečiji napredak najvažniji. Ali sam se iznenadila na sastanku kada su rekli da ljudi koji su došli zbog lične koristi (kao što je satisfakcija i uostalom moji razlozi) daju najviše progresa, jer se najviše trude, pa makar zbog sebe, a da oni koji su došli iskljičivo zbog dečijeg napretka se često u startu razočaraju i odustanu . . . i eto. Tu sam gde sam. Prošlo je ok, umorila sam se, verovatno zbog toga što smo u istoj učionici radile nas četiri, svaka sa svojom grupom. I što su deca hiperaktivna, te sam morala dva sata konstantno da ih smirujem i nadglašavam. Ali sam u globalu zadovoljna. I srećna. E da, još nešto. Ako neko ima štampariju ili knjižaru ili bilo šta, svaka pomoć u školskom priboru ili materijalnim sredstvima bi nam dobro došla . . . čula sam da organizacija ima neke prihode, ali da su oni veoma šturi . . . a ja garantujem da nijedan dinar neće otići u tuđi džep inače lomim prste . . . pun mi je k takvih ljudi . . . (mislim da sam pomenula negde da sam izašla iz jedne hum. organizacije kada sam videla koja lova se ‘krade’ tamo, a oni kojim je namenjena ostaju gladni i bosi . . . ). Slučajno sam ponela svesku danas (sa planom da zapišem imena dece i lične impresije) i poklonila sam je jednom dečaku . . . što je još tužnije, pitao je da mu je poklonim, jer nije pisano u nju, a on nema svesku za matematiku . . . da radim i imam prihode kupila bih im ja sveske, gumice, bojice i ostalo, ali nemam . . . pa eto, ako neko slučajno ima mogućnosti neka me kontaktira :)

Podelih moj prvi dan sa vama :) nadam se da nisam bila dosadna . . .

p.s. ovo sam dobila od devojčice iz grupe. Nisam radila sa njom, ali sam iz nekog razlog dobila ‘poklon’. Mislim da znam šta je u pitanju, ali da se ne ponavljam . . . bilo mi je drago u svakom slučaju :)))

Sutra opet krećem u biblioteku da učim :((( i da ustajem u 7am :((( i da se gnjavim sa zbornicima i kritikama. Upravo sam spakovala torbu. Ljudi biraju torbe prema izgledu, a ja biram torbu prema tome da li u nju može da stane sveska A4 formata i knjiga debljine 500-600 stranica sa peratonicom i novčanikom. A da i dalje koliko toliko pristojno izgleda i što manje liči na ceger.

Juče sam rešila da ovih nekoliko dana ‘sednem’ na knjigu (uslovno rečeno knjigu) i pokušam što više da uradim do pismenog dela ispita. Ali mi se ne dade. Probudio me tata u 9 am, da mu namestim seckalicu, da isecka luk, pravi danas riblju čorbu u kotliću. To je uobičajeno, on često nedeljom pravi kotlić, riblja čorba, paprikaš, pasulj, pa i kupus ponekad. Ništa, ustadoh, iseckala/ispasirala luk i šta ću, ajde da učim. Taman uzmem Branka Miljkovića, preletim biografiju, ponovim godine, zove me mama. Podne samo što nije. Odgegam se, da vidim šta je, kaže da odem do prodavnice, eto, nedelja danas, radi do 14h (ova najbliža), pa da ne idem kasnije do one dalje . . . ajde, mislila sam da budem duže u pidžami, ali nema veze, obučem se, odem i kupim šta treba, vratim se kući, rasporedim namirnice gde koja stoji, tamo-vamo, eto jedan sat, vreme za antibiotik – popijem i njega. Proverim poštu, odgovorim drugarici i vratim se Branku. Taman se uhvatim u koštac sa zbirkama pesama kad zvoni telefon. Za mamu. Priča ona, smeje se, a ja se nerviram, smeta mi, zvučna izolacija u stanu je ravna nuli, još se sada grejemo klimom, dok ne proradi centralno, pa su sva vrata otvorena. Uključim tv, odgledam neku glupost, ona završila razgovor, eto 14h. Ušuškam se u krevet sa sve Brankom u rukama, vidim da ću zadremati, reko’ ajde malo, sigurno me uspavljuju antibiotici, pa ću nastaviti sa učenjem kasnije. Taman sam zadremala, kad zvoni neko na vrata. Žmurim i razmišljam: Zvoni koliko hoćeš, ja neću ustati, nedelja, 14h, niko nema najavljen, mene ne zanima, neka cima na mob ako je neko moj. Čujem mama otvara i oduševljenje sa njene strane, došla nam komšinica sa sela u posetu. Pola tri. Ajd lepo, neka je, žena ima puno posla, pa nedeljom ukrade vreme pa se nas setila, svaka joj čast. Nezgodno je to što se iz trpezarije ide u moju sobu, a one sele baš tu. A vrata su mi polu staklena, sve se čuje. Sela komšinica (zaista volim tu ženu i ne smeta mi niko, ali baš danas . . . ), skuvah kafu, na brzinu umesila medeline štrudle, sokić i nek uživaju. Malo popričala sa ženom dok je mama nešto radila, te se vratim u sobu, pola četiri. Sada ne mogu učiti, smeta mi buka, još sam se zaista nešto umorila, uključim drage mi Simse, igrala se, kad javlja se komšinica, ide kući . . . pola šest. Ispratimo je mama i ja, nazovem drugaricu (dugo se nismo čule), ispričasmo se, pola sedam. Odnesem mami fixni, kad dolazi tata sa sve ribljom čorbom, postavismo, večerasmo i naravno, ja sklanjam sudove. Dok sam sve sredila (kuhinju) osam sati. Nestalo nam vode. Buaaah, ne radi ova prodavnica u zgradi moram da idem u onu dalju, ajde, odem u prodavnicu kupim vodu i još neke sitnice, vratim se kući, sve spakujem na mesto, podgrejem mleko za laku noć ;) i odem kod mame malo u sobu, popričasmo uz Animal planet, vratim se u sobu, 22h. Vidim sestru na gtalku, malo se ispričamo, 23h. Proverim blogove, poštu, pregledam neke slike, sve za 15 minuta i gledam gde sam utukla dan. Ustala sam u 9 am, a sada je prošlo 23 pm i ništa nisam učila i ništa nisam radila, gde mi je prošao dan?! Hoću ja da učim, ali mi se jednostavno ne da. Ustvari, nisam o ovome htela da pišem, već da kukam na ogromnu literaturu koju imamo za diplomski, ali eto, odnese me kukanje na drugu stranu ;)