Moram da priznam da smo počeli, jer smo morali. Ali se nismo zaustavili na tome :)

Moja mama ide tri puta nedeljno na dijalizu i tim danima mora da izađe iz kuće. Nedavno joj je amputiran deo prsta (gangrena, nemam snage da pričam o tome i trudim se da potisnem) i teško se kreće, tako da nam ovaj sneg, koliko god da ga volim, nikako nije ‘legao’. Moramo dobro da je držimo kada ide od ulaza do auta, a kako i ne vidi dobro, to predstavlja avanturu i stres. Nedavno, dok nije bilo snega je pala i jako se udarila…

Uglavnom, odveli smo je danas na dijalizu i kada smo se vratili, tata (73) i ja smo uzeli lopate u ruke. Ako ništa, barem da oslobodimo prolaz od ulaza do parkinga za invalide. Ne mogu ni da opišem koliko je teško sklanjati utaban sneg. Odvajao se u komadima, a beton ispod je ostajao suv… Kada smo stigli do pola, komšija, koju godinu mlađi od mog oca se pridružio. Kako smo imali dve lopate, radili smo na smenu. Očistili smo trotoar u dužini našeg ulaza i prilaz zgradi. Mlađi komšija sa prvog sprata se popeo na zgradu i sklonio sneg i ledenice sa krova, a komšija iz prodavnice je doneo soli i posuli smo sve što smo očistili, da se ne smrzne. Za sat i po je sve bilo gotovo. Danak radu su platili moji nokti, ali nema veze, narašće.

Promrzli, ali zadovoljni smo otišli u stanove, na ručak. Na sledećim fotografijama možete videti šta i koliko smo učinili i kako smo dali svoj doprinos #lopataup -u :)

I naravno, moja malenkost :)

Ne mogu da zaspim.  Prevrćem se po krevetu i pokušavam da oči držim sklopljene. No, dosadno mi je. Osećam se kao da gubim vreme.

Razmišljam. Planiram. Nerviram se. Ljutim. Nadam.

Kažu: “Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari”. Meni su se skoro sve želje ostvarile. Na neki način.

Oduvek sam želela da radim dva posla. Bez zezanja. Sada imam priliku to da iskusim i ne žalim se, naprotiv. Uživam. Samo, sve to ima jednu manu. Ogromnu. Da ne kukam o propratnim, koje postoje isključivo jer živim u Srbiji, ova mana je univerzalna. Nedostatak vremena. Koje povlači nerazumevanje.

(more…)

Verovatno sam i dalje detinjasta i naivna i nezrela, ne mogu to da vidim, kao što niko ne može realno da sagleda svoje vrline i mane. Sigurno jesam, jer kada pogledam sebe kroz prošlost, čudim se kako sam uopšte opstala, kako me nisu izgazili koliko sam bila neiskvarena . . . mislim da sam i sada, samo sam sada opreznija. Nedovoljno, ali jesam. (more…)