Danas je venčanje i svadba, kao logičan nastavak devojačke večeri. Rekoh ranije da sam se prehladila. Pila sam šumeće aspirine, c vitamine i gvožđe, čajeve vruće supice, čak sam i narodnu medicinu probala: jela sam luk! Nije vredelo, sad mi je još lošije nego pre neki dan, počele su i uši da me bole, što i nije čudo, jer sam prošle godine imala upalu ušiju tri meseca i nisam htela da odem kod lekara, pa sam završila na penicilinu, te su mi sada uši osetljive, uf, užasan bol. Uglavnom, nisam otišla u svadbu, jer je u Somboru, daleko je i ako mi se sloši (što je vrlo verovatno) ne mogu odmah da se vratim kući. Ne da mi se da odem u Sombor ove godine, pa to ti je. Jako mi je žao zbog Ljiksi, sinoć smo se čule, kaže da je nekoliko njenih drugarica otkazalo i da je tužna zbog toga :( Ne znam šta da kažem osim da to može samo meni da se desi i nikom više. Sreća pa sam joj poklon odnela ranije, da se još zbog toga ne jedim. Marfi ili šta god već, nije lepo od njega. Otići ću ja u Sombor, najmanji je to problem, još pre godinu dana sam rekla da ću otići kada sam čitala Vinaverove Zanose i prkose Laze Kostića i plakala na kraju kada je Laza ostavio u testamentu svoj kaput siromašnom ali vrednom studentu. Otići ću i obići kuću u kojoj je živeo sa ženom koju ne voli, koju je oženio samo zbog novaca, a i dalje u sobi sanjao nju koju je utkao u večnost preko svojih pesama i svog dnevnika. Ali Ljiksina svadba više nikada neće biti i na nju više ne mogu otići. Eto kakve sam ja sreće.

(sada me je zvala da mi kaže da poslepodne ide jedna devojka za Sombor, pa ako mi bude bolje da me poveze. Ne verujem da će mi biti bolje :((( )

Sve je počelo negde na proleće, kada mi je Ljiksi rekla: “Maco, udajem se”. Ljiksi je moja drugarica iz srednje škole, studirale smo zajedno i nekako se znamo ‘sto godina’. Jesam se iznenadila, iako se to već moglo očekivati. Ona i njen momak su kupili stan, žive zajedno i to je bilo nekako logično da će se to desiti. Kada? Reče u septembru. Tada je to izgledalo daleko. Nismo više pominjale, niti ona, niti ja. Do slave, Svetog Ilije. Ovo je druga godina kako idem kod njih na slavu u jedno vojvođansko selo, početkom avgusta. Iskreno sam oduševljena što tamo slave slavu, to je stara porodična kuća u kojoj niko ne živi, i duh toga što mi ne možemo da doživimo u gradu se tada probudi makar na kratko.

Rekla mi je da planira da me pozove u svatove. Mislila sam da možda i   može da me izuzme, s obzirom da su kupili stan i da su u kreditima, ali nije htela ni da čuje! “Ti si mi među prvima na spisku, nemoj zezati!”, prekinula me je. Ok, znači da počnem polako da planiram.

Njena sestra me je nazvala nekoliko dana posle slave da se konsultujemo oko devojačke večeri. Ukoliko ona ne bude imala neku inicijativu, dogovorile smo se da joj nešto napravimo. Tu sam pokušavala da saznam koje bi drugarice eventualno zvala i slično, da ne dužim, nije bilo jednostavno iz nje izvući bilo koji podatak, a da ne posumnja. Njena sestra je dogovorila ‘muziku’ i ostalo bismo lako sredile. Svadba je zakazana za sledeću subotu, pozivnice podeljene i poslate, a mi čekamo.

Ljiksi me je nazvala juče popodne i pozvala me kod nje na devojačko veče :D dakle, sama je sredila veći deo posla tj goste – što je i najvažnije. Poznajem devojke sa kojima se druži, ali samo preko Ljiksinih rođendana  na kojima smo se sretale. Javila sam njenoj sestri, ona momcima koji će svirati i sve je ok. Nikada ranije nisam bila na devojačkoj večeri (ustvari, jesam mnogo puta, samo se to nije zvalo tako), te sam bila van sebe :))) Šta ću obući, da li suknju, jel hladno za suknju i slične stvari (sigurno svi znate o čemu govorim). Obukla sam suknju i crnu majicu na kraju i debelo se prešla, jer sam ispod imala helanke pa sam se skuvala . . . a i svi su bili u farkama, tako da . . . no, baš me briga, meni je bilo ok u suknji, tako napirlitanoj :)

Stigla sam tamo oko 20.30h, a Ljiksina sestra je trebala da stigne oko 21h. Sa muzikom. I, zaista, u 21h zvoni ona, a posle nje i dva harmonikaša . . . ijuju! Ne da se iznenadila, prvo nije htela da im otvori :D ali je posle bilo veoma veselo, pogotovo što su sve njene drugarice (osim mene) folklorašice, te su se super snašle . . . Slavlje je trajalo četiri sata, pa smo se razišli kućama. Ja se nešto razboleh, nadam se da ću da ozdravim do subote :) a u subotu svatovi i to ne u Novom Sadu :) o tome naknadno!