Sadašnjost je iz moje perspektive potpuno drugačija. Devojčice se ravnopravno školuju i postižu jednake rezultate, devojke, kao i momci završavaju fakultete i dobijaju stalne poslove na radnim mestima zajedno sa muškarcima. Radno vreme je za oba pola jednako, kao i plata. Neću ulaziti u pitanja ravnopravnosti, mobinga, polne diskriminacije koja postoji, jer ne planiram da pišem o tome u ovom postu.

Dakle, ako uzmemo za primer jednu klasičnu porodicu danas, poslovne obaveze su jednake. Oba supružnika su zaposlena, zarađuju i materijalno doprinose zajednici u kojoj žive. To je ono što se promenilo u odnosu na prošlost kada žene nisu imale priliku da rade i zarađuju. Ono što je ostalo isto je da su svi kućni poslovi ostali na ženama. Kuvanje, peglanje, higijena stana/kuće i briga o deci su uglavnom njene obaveze. To je ono što me iritira. Ako je pitanje egzistencije u materijalnom smislu olakšano muževima, zbog čega nije i drugi deo poslova podeljen?

Nedavno sam otišla kod druga na rođendan. Sticajem okolnosti je tamo bio njegov stariji brat, koji je oženjen i ne živi sa njima već nekoliko godina, pored kog sam slučajno sela. Malo po malo smo se raspričali. Primetila sam da im je kuća kompletno ukrašena ručnim radovima koje je napravila njihova majka, te sam je pohvalila. Tada je on počeo da priča o svojoj supruzi. Tačnije da je ogovara u negativnom kontekstu. Kako ne kuva svaki dan, kako je on prinuđen da ponekad ispegla svoju majicu, kako im je nered u kući. “Znaš”, rekao mi je vidno ogorčen, “desi se da dođem sa posla i zateknem poruku na stolu u kojoj piše kako je otišla da radi (u drugu smenu – prim. drveni advokat) i da ništa nije skuvala, već da imam spremljen sendvič u frižideru! Pa, ja bih da jedem kuvano posle posla, kad se vratim umoran! To se kod moje mame nikada nije desilo!” Prva emocija koju sam osetila je bila sažaljenje. Žao mi je bilo čoveka koji je gladan. Kako je nastavio sa pričom a ja sa razmišljanjem o situaciji koju mi prepričava postalo mi je jasno da on ništa ne radi u kući. Njegovo je da ode na posao i donese platu, a njeno da isto to učini, plus da vodi računa o kući. Vrhunac je bio kada je rekao da je znao da će tako biti da je ne bi ni oženio. To mi je bilo previše. Nisam htela da ulazim u raspravu, ali sam kasnije razmišljala o rečenom.

U čemu je problem?  Vaspitanje ili egocentričnost? Navike? Predrasude? Nacionalno ili rodno nasleđe? Šta mu daje za pravo da očekuje da ga njegova “slabija/lepša” polovina služi? Da li joj je predodređeno da pored posla na kom zarađuje ima i “posao” u kući?

Nedugo nakon toga sam se ponovo susrela sa istom pričom. Devojke su konstanto pod lupom. Da li ume da kuva? Kakva je domaćica? Kakve su joj navike po pitanju urednosti i higijene? E pa, ako tako gledamo, maltene se nijedan ne bi trebao oženiti. Ne znam nijednog muškarca koji vodi kompletnu brigu o kuvanju i higijeni kuće, peglanje i da ne pominjem.

Pitam se, da li ulazak žene u brak i stvaranje porodice ili početak nove zajednice nosi sa sobom i okove očekivanja bračnog druga koja se ne smeju izneveriti? Ako je tako, brak će me zaobići. Ne zato što ne umem da kuvam, peglam, spremam i ostalo, već zato što neću da služim nekog ko se na taj način odnosi prema meni.