Moram da priznam da smo počeli, jer smo morali. Ali se nismo zaustavili na tome :)

Moja mama ide tri puta nedeljno na dijalizu i tim danima mora da izađe iz kuće. Nedavno joj je amputiran deo prsta (gangrena, nemam snage da pričam o tome i trudim se da potisnem) i teško se kreće, tako da nam ovaj sneg, koliko god da ga volim, nikako nije ‘legao’. Moramo dobro da je držimo kada ide od ulaza do auta, a kako i ne vidi dobro, to predstavlja avanturu i stres. Nedavno, dok nije bilo snega je pala i jako se udarila…

Uglavnom, odveli smo je danas na dijalizu i kada smo se vratili, tata (73) i ja smo uzeli lopate u ruke. Ako ništa, barem da oslobodimo prolaz od ulaza do parkinga za invalide. Ne mogu ni da opišem koliko je teško sklanjati utaban sneg. Odvajao se u komadima, a beton ispod je ostajao suv… Kada smo stigli do pola, komšija, koju godinu mlađi od mog oca se pridružio. Kako smo imali dve lopate, radili smo na smenu. Očistili smo trotoar u dužini našeg ulaza i prilaz zgradi. Mlađi komšija sa prvog sprata se popeo na zgradu i sklonio sneg i ledenice sa krova, a komšija iz prodavnice je doneo soli i posuli smo sve što smo očistili, da se ne smrzne. Za sat i po je sve bilo gotovo. Danak radu su platili moji nokti, ali nema veze, narašće.

Promrzli, ali zadovoljni smo otišli u stanove, na ručak. Na sledećim fotografijama možete videti šta i koliko smo učinili i kako smo dali svoj doprinos #lopataup -u :)

I naravno, moja malenkost :)

Stojimo Jelena i ja juče na terasi i razgovaramo. Stiže kamion sa robom za prodavnicu koja se nalazi u prizemlju zgrade. Momak izlazi iz kamiona, uzima lopatu za sneg i počinje da ga čisti, da bi mogao teretnim kolicima da prevuče robu do prodavnice. Meni nekako bilo žao što mora to da radi, pa sam rekla:

• Jadan . . . sada mora sneg da očisti, da bi mogao da dostavi robu i to samo zato što niko nije očistio sneg ispred zgrade.

na šta mi je Jelena odgovorila:

• Ko mu je kriv, što nije završio fakultet, pa da nema posao.

Bila, videla, vratila se.
Kao što već negde rekoh, ova poseta je bila malo manje ‘dinamična’ nego prethodne, a pošto o prethodnim nisam pisala, osvrnuću se ovaj put i na njih.

U decembru prošle godine se dogovorim sa sestrom da dočekamo Novu godinu u Osijeku. Sve super, sve dogovoreno, moje je samo da se pojavim. Sva srećna, bacim oko na pasoš, validan, viza ne treba, para imam, da čovek ne poveruje da meni nešto ide glatko. Namučih se sa prevoznikom, sa glavne stanice nema polazaka za Osijek, vozom je klackanje ceo dan plus dva presedanja, kaže zet da dođem do Vukovara, doći će on kolima po mene, i to mi bezveze i nekako saznam da sa privatne autobuske ima polazaka za Osijek i to dva puta dnevno (čak!). Odem dve nedelje ranije i kupim kartu, šta znam, praznici su, da ne bude gužva. Autobus polazi tačno u podne. Nacrtam se pola sata ranije, prvi put idem sa te stanice (sada znam da je i poslednji), malo razgledam, super, u čekaonici toplo . . . Pet minuta do dvanaest najavi onaj glas što najavljuje autobuse da će za koji minut biti postavljen autobus . . . i svi mi napolje . . . tu sretnem kolegu sa kojim sam radila na radiju, malo se ispričamo, a napolju minus pet, zimaaa, sve štipa. Ja volim zimu, pa mi je bilo hladno, mogu misliti kako je bilo ostalima. U razgovoru prošlo petnaest minuta, autobusa nema. Ljudi cupkaju, ali niko ništa. Sačekam ja onih petnaest akademskih i pravac unutra, do šaltera.

•    Izvinite, nešto da li autobus za Osijek polazi danas?
•    Da, malo kasni.
•    A zašto to niste javili, već dopuštate da se trideset ljudi smrzava napolju?

Muk. Gledam ja uporno u nju, ona ćuti. Valjda joj nije palo na pamet, da ne kažem da je boli uvo. Ništa, izađem ja opet napolje. Čekali smo do 12.35h i onda se pojavio autobus, uskočismo i pravac Osijek. Zaboravih reći da me je do tada zvalo pola Novo Sada da pita da li sam krenula i sestra 100x da pita kada da izađe pred mene. A ja sa dve tone stvari. Uh.
Do Osijeka stigla sasvim ok, nikakvih problema. Na granici su izbacili dva momka, ne znam zbog čega, navodno jer nisu imali po 100e (?!?), ostali smo ok prešli. Sneg je padao, i pošto je to bio moj prvi samostalni put u Hrvatsku, bila sam presrećna, jer sam se savršeno provela. Za Ng otišli do trga, a tamo tamburaši, ljudi dovoljno, sneg pada, ne znam sa kim sam sve igrala :))) sve u svemu, super je bilo i došao je dan povratka kući. Sneg do kolena, a ja čekiram kartu za 6 am :D Računam, zet radi od 7am pa taman mene odbaci, vrati se, popije kafu i na posao. Ustali mi, spremili se, poljubim sestru koja je oko otvorila da se pozdravimo i krenemo. Mislim da je čovek 20 vozio na sat, zbog snega. Jedva mi nekako stignemo, izljubimo se i krene on kući, da ne zakasni na posao. Stojim ja i neka žena, nije još ni svanulo. Šest i petnaest, ona sve viče: “Isuse Bože”, izgleda da joj je to uzrečica, zimaaa, para se još u plućima ledi, nigde nikoga i nigde autobusa. Kada je “šalter za obavijesti” ispunilo svetlo, odem ja i pitam i cura mi kaže da ne vozi taj u 6am više . . .  ??? wtf ???

•    Kako ne vozi ???
•    Ne vozi još od Božića, raskinuli smo ugovor sa njima . . .

Ja poludela. Šta ću sada? Zovem sestru na mob (ne pitajte koliki mi je račun za mob stigao u januaru ’08.), probudim je, objasnim joj kakva je situacija, zet taman ušao u stan, ona mu kaže da se ne skida, nego po mene da se vraća, stigao je posle pola sedam po mene, nazad u stan i nazad u krevet, a svi ostali na posao . . . Haos, onda je zet zbrisao sa posla, došao po mene i vozio me u podne, jer je tada išao autobus . . . i isto me ostavi na stanici, sačeka da dođe autobus, opet se izljubimo i čovek se vrati na posao. Uđemu autobus, predam kartu vozaču, kad ono.

•    Ne važi ova povratna karta.
•    Zbog čega ne važi?
•    Raskinuli smo ugovor sa tom privatnom novosadskom stanicom, nisu nam plaćali deo koji su trebali.
•    Koliko je karta?
•    (kaže on koliko) kuna ili (kaže negde preko 600 dinara).

Pogledam u novčanik, a tamo 10 kuna (oko 100din), 20e i možda 500 dinara. Sve pare sam potrošila koje sam nosila, uvek sve potrošim kada idem na put. Razmišljam šta da radim, da opet zovem zeta, da mi pozajmi novce, neće stići da dođe, autobus će otići, menjačnice na stanici nema, užas.

•    Primate li eure?

Pogleda me čovek, valjda video da mi je već muka od svega, da samo hoću kući, tih 120 km koji su zaista smešni, a oni me toliko muštraju, i reče:

•    Ne primamo, ali ajde, učiniću ti ovaj put.

Huh, ne da mi je bilo lakše. Konačno idem kući. Malo je bila frka kod Vukovara, put vijugav na sve strane, a snega ima baš baš, ali smo ok prošli. Posle smo se zezali kako nikako tetku kući ispratiti (to sam ja :) ).

Napravila sam izbor slika sa tog putovanja, pa možete pogledati ako hoćete. Hvala Čaroliji na pomoći :)

Već sam potpuno zaboravila na ovo, kada me je ovaj post podsetio da i ja ‘duha za trku imam’ :D

Fotografije su slikane 01.01.2008. u Osijeku na tvrđavi, poznatijom kao tvrđa, negde uveče. Bukvalno jedna za drugom, tako da nema šanse da je to samo mrlja na objektivu ili slično.

slika 1

slika 2