Kada se setim vremena kada sam dnevno dobijala po dva-tri pisma . . . sanduče navek puno, da li pisama, časopisa, knjiga, fanzina . . . i onda je i ‘nova’ tehnologija došla i do Srbije i jednostavno je sve to prestalo. I nekako smo svi postali lenji. Iskreno, ne sećam se kada sam mail kucala duže od dva-tri minuta i kada je bio duži od recimo A4 stranice (ustvari, nikada nije bio duži od A4 stranice :D ). A pisala sam pisma relativno dugačka. Iako mnogo brže kucam nego što pišem. Najduže pismo koje sam dobila je dugačko 16 stranica :D  Impozantno! Čitala sam ga ceo vikend hehe . . .

Jednom sam drugarici poslala pismo i na poleđini plave koverte otkucala (na pisaćoj mašini) Okružni Sud Novi Sad :D Nažalost, ona je bila na nekom skupu izviđača u momentu kada joj je pismo stiglo, pa sam prepala njenu mamu :D ipak su me i posle toga primali u goste :D

To je trajalo negde do bombardovanja . . . posle je prestalo dopisivanje. Ne znam zbog čega i ne znam sa čije strane. Dopisivala sam se sa velikim brojem ljudi, širom zemlje, ali i iz inostranstva. Posle sam samo pisala pisma drugu koji je bio u vojsci (iako smo se svako veče čuli telefonom :D ), a i to je bilo smešno. Dešavalo se da mu napišem nekoliko pisama i da ne pošaljem, pa pošaljem odjednom sva, samo na kovertama napišem brojeve po kom redu da čita :D Posle mi je on pričao da ga je desetar prozivao za svako pismo posebno, te je mislio da ga zafrkava :D

Uglavnom, mislim da još uvek negde postoji kutija u koju sam odlagala pisma na koja sam odgovorila. Pre nego što odgovorim na njih stajala su na regalu, na vidnom mestu, da ne zaboravim.

Sećam se zima kada sam slala čestitke za Novu godinu . . . po dvadeset i više . . . i dobijala isto toliko, ako ne i više . . . a sada sms ili mail i kraj . . . nekako bez emocije, uglavnom. Nema Unicef karti koje su zaista bile pune topline i najlepših želja uz činjenicu da si možda nekom pomogao kupivši tu čestitku . . .

Uz čestitku jednako ‘cenim’ (da ne kažem volim) i razglednicu. Delić atmosfere sa mesta na kom je neko od mojih drugara/rođaka u tom momentu i činjenica da me se sete :) mi mnogo znači. Imam gomilu razglednica iz celog sveta. I njih uvek nosim sa sobom, gde god da se selim :)

Rado ih primam i rado ih šaljem. Samo dragim ljudima.

Ovo su razglednice koje sam dobila ovog leta.

Od danas sam rešila da počnem aktivno i posvećeno da učim, ispit se približava, a deo pisaca nisam ni pročitala, a kamoli da sam pronašla kritike i literaturu. Pre nekih mesec dana su nas obavestili da Gradska biblioteka (ogranak u centru) neće raditi do septembra, i da se knjige ne mogu uzimati do tada. Ok, pomislila sam, nema veze, ići ću na fax u seminarsku biblioteku, pa ću tamo učiti. Bibliotekarka me poznaje od ranije, pa se desi i da mi da knjigu da iznesem u zamenu za index i da vratim sutra ujutru, što mi je odlično, jer odmah kod kuće prekucam, ne zapisujem (brže kucam nego što pišem, te mi je manje vremena potrebno da obradim neki tekst). I, ustanem ja jutros pre sedam i odem na fax i “poljubih vrata”. Godišnji odmor do 22. avgusta . . . E pa lepo. Od tri mesta na kojima skoro sigurno mogu da nabavim potrebnu literaturu dva ne rade . . . i to mi je ostala samo Matica u koju ne volim da idem zbog procedure koja je potrebna za dobijanje knjige i zbog gužve koja šuška, tipka sms, šapuće, žvaće itd . . . No, sada nemam izbora . . . tako da Matice, sutra ujutru stižem!