U srednjoj školi sam upoznala jednu devojku, koja mi je ubrzo postala dobra drugarica, zatim i njenog momka. Družili smo se sedam godina. Ponekad smo se viđale samo nas dve, ponekad ja sa njima dvoma, a najčešće smo bili svi zajedno, u društvu. Niti je njima dvoma smetalo da sam ja tu, niti je meni smetalo što je on sa nama dvema, niti je bilo kome iz društva smetalo da su oni zajedno sa nama. Ne volim kada dođe par u društvo pa se ljubakaju, to radite kad ste sami. Ok je jedan, dva poljupca, ali da se ne razdvajaju, to mi ne prija. Što ste onda i dolazili? Uglavnom, htedoh reći da nikada niko nije imao problem kada bi neko u društvo doveo momka/devojku ili se nalazili pojedinačno sa njima, svi smo se družili . . . Jednom prilikom sam rekla kako sam se uvek više družila sa dečacima i mislim da ne bih uspela izbrojati sve njihove devojke koje sam upoznala za ove godine druženja . . .

No, šta je bilo – bilo je. Takva situacija je bila u tinejdžerskim danima i vezama kada smo svi, manje-više, znali da te veze nisu ozbiljne i one ‘for life’. Jer, priznaćete, retko ko je svog životnog partnera našao sa šesnaest godina.

Složićete se da je sada situacija drugačija. Mislim, za mene. Imam dvadeset i osam godina i mislim da sam po većini tačaka zrela i formirana, onoliko koliko priliči mojim godinama. I trudim se i radim na razvijanju svoje ličnosti koliko god mi uslovi dopuštaju. Trenutno imam momka i po tom pitanju sam zrela i ozbiljna odavno, jer su sve moje veze bile uglavnom duge i sa namerom. U ovom momentu mislim da je moj sadašnji momak osoba sa kojom ću provesti život. Nikada ni u šta ne možemo biti sigurni, niti mogu da tvrdim da će on biti taj, ali iz situacije u kojoj se nalazim, to jeste tako. Dakle, svi moji drugari i prijatelji, ako planiraju da nastave da se družimo bi trebali i njega da prihvate uz mene. Sada smo ‘dvoje’.  Now it’s us.

I, nekad ću se verovatno udati. Da li za njega ili nekog drugog, nije bitno. U svakom slučaju, period kada sam svo svoje slobodno vreme posvećivala drugarima i prijateljima je prošlo. Naravno da ga i sada posvećujem ljudima koje volim, na bilo koji način: dopisivanje preko neta, smsa, razgovor telefonom i sl, ali nije ni blizu u onolikoj meri kao ranije. Sada se viđam sa prijateljima ‘u paru’ tj zajedno sa momkom, ali to nije bio problem, bio/la moj drug sam ili i on poveo devojku (momka). Viđam se i sama sa drugaricama, ali ne ciljano, kako se uklopim sa kim. Uglavnom mi je Đo tu, kada sam slobodno, pa tako sve i planiram . . .

Šta hoću da kažem? Hoću da kažem da, vremenom, svi moraju da prihvate da će im se drugovi/drugarice poženiti/poudavati i da će im ta osoba, a kasnije i deca biti važniji od prijatelja i da neće doći baš na svaku utakmicu/koncert već će radije pogledati film kod kuće ili sa detetom otići na bazen. I da je to potpuno normalno. Tako da, nema ljutnje, niti prigovaranja. Ima, da imamo po petnaest godina, kada su drugari primarni. Ali nemamo. Imamo dovoljno godina da možemo da razumemo i da shvatimo da se sve menja i da nećemo zauvek ludovati zajedno, već da smo dovoljno ‘veliki’ da stvaramo porodice i kako sve to već ide. I kada imamo vremena, otvoreni smo za druženja sa svima, imali partnera ili ne.

Tako da, ono što sam nedavno doživela od osobe koju poznajem preko petnaest godina je reakcija jedne nezrele i sebične persone koja ne shvata da mi je on trenutno ispred nje i njenih izmišljotina, zanovetanja i vređanja. Volim sve jednako, samo na drugačije načine. I, izvinite, ali ću radije tri puta nedeljno sa njim pogledati seriju ili film, nego sa istom osobom piti kafu. Pogotovo što sada imam mnogo više obaveza nego pre deset godina i manje slobodnog vremena.

Za vas koji imate roditelje,

Za vas koji ste roditelji,

Za vas koji ste imali roditelje,

Za vas koji znate one koji imaju roditelje

I za vas koji poznajete nečije roditelje.

Dragi sine/kćeri,

Sada još nisam ostario, a kada me budeš video takvoga, budi strpljiv sa mnom i pokušaj me razumeti ako se zaprljam u vreme ručka, i ako se ne mogu sam odenuti, budi strpljiv.

Seti se sati, koje sam potrošio, dok sam te tome naučio.

I ako u razgovoru ponavljam iste stvari uvek ponovo, nemoj me prekidati, saslušaj me! Kada si bio malen, morao sam ti istu priču čitati uvek ponovo, pre no što si utonuo u san.

Ako se ne budem želeo kupati, ne ismejavaj me i ne vređaj. Seti se kako sam te morao loviti i izmišljati hiljadu razloga, da bi ušao u kadu.

Kad opaziš moje nepoznavanje nove tehnologije, daj mi vremena i nemoj me gledati s podsmehom na licu. Ja sam tebe naučio mnogo stvari: pravilno jesti, pravilno se obući, suočiti se sa životom.

Ako nekad u razgovoru zaboravim ili izgubim nit razgovora, daj mi malo vremena, da se prisetim i ako mi to ne pođe za rukom, nemoj se uznemiravati. Nije mi najvažnija stvar na svetu naš razgovor, već to, da sam s tobom i da me znaš slušati.

Ako ne budem želeo jesti, nemoj me prisiljavati da jedem. Sam znam najbolje, kada mi je hrana potrebna, a kada ne.

Kada mi umorne noge više neće dozvoljavati da hodam, pruži mi ruku jednako kao što sam je ja pružao tebi, kada si pravio prve korake.

I ako ti jednom kažem, da više ne želim živeti, da želim umreti, ne ljuti se na mene, jednoga dana ćeš me razumeti. Jednom ćeš spoznati, da sam ti uprkos svim učinjenim greškama, želeo samo najbolje i pokušao sam te pripremiti na putovanje života. Ne žalosti se, ne ljuti se i ne osećaj se bespomoćan, kada me budeš gledao pored sebe takvog. Budi pored mene i pokušaj me razumeti i pomoći mi tako kao što sam ja pomagao tebi, kada si počeo živeti. Budi mi oslonac, pomozi mi završiti putovanje s ljubavlju i strpljivošću. Vratiću ti osmehom i neizmernom ljubavlju, koju sam oduvek čuvao za tebe.