Juče sam čvrsto odlučila da svoju decu neću forsirati da idu na fakultet. Naprotiv, mislim da ću im definitivno zabraniti da se školuju i obrazuju. Srednja škola maksimalno, a i to će mama srediti ako im bude mrsko, kupiće diplome. Šta fali, kao da će nešto više znati ako završe školu? A i ako budu više znali, koji će im to u životu? Svakako im neće vredeti. Osim . . .

. . . ako ne budu super izgledali. O da.

Pošto se nadam da ću imati i dečake i devojčice, rešila sam da prodam sve šta imam, pa i gaće sa sebe, da bih mojim kćerkama obezbedila jednom nedeljno manikir, pedikir, solarijum, dva puta nedeljno posete frizeru i masaže, jednom mesečno odlazak na estetsku hirurgiju, obavezno skupe krpice, dva broja manje, da istaknu to što platim.

Sinove ću početi da šaljem u teretanu čim prohodaju, uz obavezne individualne treninge dva puta dnevno. Mora da se nauči od malena da je izgled najbitniji u hijerarhiji poštovanja čoveka i mogućnosti uspeha na bilo kom polju u životu.

Kupiću svakom po auto, pa plaćati benzin dok mi ne svuku kožu sa leđa. Nema veze, moja deca ne smeju da trpe.  Budu li bili obrazovani a ružni, patiće itekako zbog ponižavanja i degradiranja, diskriminacije. A to mama neće dozvoliti.

Pirsing je obavezan, kao i tetovaže. Videćemo šta tada bude IN, neću dozvoliti da moja deca fizičkim izgledom zaostaju za svetskim trendovima, jer TO SE CENI i TO PROLAZI DANAS. To se plaća i ljudi žele to da vide.

Nikako im neću dozvoliti da čitaju bilo šta osim Wikipedije, tamo imaju sasvim dovoljno, a i to će moći da čine samo kada budem jako dobro raspoložena. Budem li ih videla sa knjigom, tući ću ih istom dokle god im tu glupu ideju ne izbacim iz glave. Slažete se, zar ne?

Učiću ih da bilo koga, ko nije DOVOLJNO zgodan i lep (a naravno, niko neće biti lep koliko oni) vređaju, ponižavaju, odbacuju i maksimalno ismevaju kada god mogu. Nisam luda da sve pare uložim u njih, a oni to da ne istaknu kad god imaju priliku.

Jebeš pamet, jebeš obrazovanje, ambiciju, volju i želju, mogućnosti. Jebeš samopouzdanje i ponos. Kada nemaš struk, nabudžene sise, plavu kosu i slatke usne.

Svakakve priče kruže o internetu. Svi smo upoznati sa njima. Negativna iskustva se stiču na različitim chatovima, forumima i ostalim ‘stanicama’ za komunikaciju sa ljudima ‘s one strane žice’. Problem nastaje kada neko od individua “zaštićenih ekranom” dozvoli sebi različite stvari. Kada si dozvoli previše.

Više puta obrađena tema neličnih kontakata, od strane stručnih lica i onih poučenim iskustvom mi je dala dovoljno razloga da izbegavam chatove i kontakt sa nepoznatim ljudima putem interneta. Moram priznati, da, kada sam počela da pišem blog, sam bila veoma uplašena. Osećala sam se kao dete koje uči da pliva tj grčevito sam se držala ljudi koje poznajem iz RL-a. Vremenom sam shvatila da blogeri spadaju u posebnu kategoriju. Suženi krug ljudi je zamenio veliki broj, koje ‘poznajem’ sa interneta. I to ne bilo kakvih ljudi. Verujte mi, bez laskanja, blogeri koje poznajem su jedni od boljih ljudi u ovoj zemlji.

Potpuno sam se opustila. Počela sam da verujem blogerima. Nisam pogrešila. Među njima ima ljudi koje volim kao da su mi rod, a nikada se nismo pogledali, dodirnuli, zagrlili. Svakodnevnu komunikaciju smo ostvarili putem interneta, putem različitih mesindžera, ali i preko twittera.

Jedan psiholog mi je rekao da sam nerealni optimista. To je moja ‘dijagnoza’, ako mogu tako reći. Uz to sam i altruista. Volim SVE ljude, pa kada se taj moj nerealni optimizam ukrsti sa altruizmom dobijam ubeđenje da su svi ljudi fini i dobri. Ceo život gledam sve kroz ružičaste naočare. Dragi mi i bliski ljudi su pokušavali da mi stave do znanja da to baš i nije tako, ali ne mogu protiv svoje prirode.

Poenta cele priče je moje sinoćno iskustvo. Pre izvesnog vremena sam posetila jedan sajt i tamo ostvarila kontakt sa posetiocima istog koji su se zatekli tamo. Bla, bla, mic po mic, raspričasmo se. Godine, religija, sexualno opredeljenje, nacionalnost, pol me ne zanimaju ni u stvarnom životu, pa tako ni na internetu. Kakva sam po prirodi takva sam i ovde. Ne pretvaram se, ne glumim, ne foliram. Sinoć je čovek koji je duplo stariji od mene pokušao da me ponizi indirektno, da me ismeje, u isto vreme na najružniji mogući način ismevajući dečka koji to zaista nije zaslužio. Ostala sam šokirana. Znate koliko imam strpljenja i tolerancije, ali takođe znate koliko mogu da se iznerviram kada neko pretera. Toliko nepoštovanje drugog čoveka, živog bića me je ostavilo bez teksta! Blago rečeno sam bila šokirana. Mislila sam da tako nešto više ne postoji na internetu, da je kultura i svest individua dostigla viši nivo i da smo se konačno prizvali pameti kao rasa. Nažalost sam pogrešila.

To me neće odvratiti od ostalih posetilaca sajta koji su skroz ok . . . ali sam ostala zatečena.

Ovo je moj stoti post. Nisam pisala dve nedelje iz dva razloga. Prvi su obaveze koje sam imala, drugi je želja da u stotom postu napišem nešto posebno. Nažalost, stoti post je posvećen temi za koju sam mislila da nikada neće biti pomenuta na mom blogu.

http://www.youtube.com/watch?v=lrXB_X0-luo

Nisam bila dobro ceo dan, prvo psihički, posle i fizički. Razmišljala sam o svemu, o sistemu, zemlji, školstvu, kadrovima, radnim mestima.

Danas sam srela drugaricu koja je završila FTN. Čak je i imala vezu za posao i bila 100% ubeđena da će početi da radi u državnom preduzeću koje nikada ne može da ode pod stečaj i (ne bih da je citiram) prešli su je. Juče je saznala da je na “njeno” mesto zaposlen neko drugi, preko političke stranke. Ona živi sa momkom, ne radi, on je dobio otkaz. Kaže, mama joj je dala 100 dinara da im kupi večeru. Mama u penziji, tatu nema, sestra studira. Rade obe promocije po megamarketima. Nada se da će naći vezu da radi u butiku. Strašno.

Kakva je to država koja nas školuje i posle razmišljamo da li ćemo i kako pronaći način da imamo za hleb. Ne tražim džabe da mi neko da nešto, tražim samo radno mesto i priliku da zaradim pošteno od onoga za šta sam se školovala. Kako kada ne mogu da dođem na red od rodbinskih veza, poznanstava, stranaka, mita i sličnog.

Ne znam, živela sam samo deset godina u Jugoslaviji i čini mi se da je ta zemlja bila bolje uređena. Jeste da je imala niz nelogičnosti, ako gledam sada iz ove perspektive, ali barem je svako mogao da radi i u skladu sa svojim trudom i obrazovanjem bude plaćen. Jebem ti kapitalizam i novac i halave ljude i bahatost i otimačinu i nekulturu i nevaspitanje i zloupotrebe položaja, uvlakače, lopove, lezileboviće koji (citiram Ljubu Moljca) “primaju platu, a ne moraju da buše”. Užasno se osećam. Plače mi se, loše mi je. Iskreno, da mogu, da imam gde i da znam da mogu pronaći posao, pokupila bih se odmah bez razmišljanja i otišla. Volim Srbiju, volim Balkan, volim Jugoslovene, ali šta da radim kada će uskoro doći vreme da neću imati šta da jedem, jer nemam vezu da se zaposlim.

Pevali smo je iz sveg glasa, bili smo balavi kada se zemlja raspala, ali i dalje znam svaku reč himne. Ne znam zbog čega, ali kada god je čujem, zasuze mi oči. Stariji kažu da je tada bilo bolje, a ja im verujem. Bratstvo i jedinstvo meni i dalje fantastično zvuči. Nadam se da su ona trojica tamo gde su zaslužili da budu. A sigurna sam da se hvataju za glave i ponavljaju: “Šta smo to uradili . . . ?”.

Pa, sinuće sunce nekada . . . kažu da se posle kiše pojavi duga.

Drugovi i drugarice, svako dobro!

http://www.youtube.com/watch?v=_in4ysLpVLY