Juče sam rešila da ovih nekoliko dana ‘sednem’ na knjigu (uslovno rečeno knjigu) i pokušam što više da uradim do pismenog dela ispita. Ali mi se ne dade. Probudio me tata u 9 am, da mu namestim seckalicu, da isecka luk, pravi danas riblju čorbu u kotliću. To je uobičajeno, on često nedeljom pravi kotlić, riblja čorba, paprikaš, pasulj, pa i kupus ponekad. Ništa, ustadoh, iseckala/ispasirala luk i šta ću, ajde da učim. Taman uzmem Branka Miljkovića, preletim biografiju, ponovim godine, zove me mama. Podne samo što nije. Odgegam se, da vidim šta je, kaže da odem do prodavnice, eto, nedelja danas, radi do 14h (ova najbliža), pa da ne idem kasnije do one dalje . . . ajde, mislila sam da budem duže u pidžami, ali nema veze, obučem se, odem i kupim šta treba, vratim se kući, rasporedim namirnice gde koja stoji, tamo-vamo, eto jedan sat, vreme za antibiotik – popijem i njega. Proverim poštu, odgovorim drugarici i vratim se Branku. Taman se uhvatim u koštac sa zbirkama pesama kad zvoni telefon. Za mamu. Priča ona, smeje se, a ja se nerviram, smeta mi, zvučna izolacija u stanu je ravna nuli, još se sada grejemo klimom, dok ne proradi centralno, pa su sva vrata otvorena. Uključim tv, odgledam neku glupost, ona završila razgovor, eto 14h. Ušuškam se u krevet sa sve Brankom u rukama, vidim da ću zadremati, reko’ ajde malo, sigurno me uspavljuju antibiotici, pa ću nastaviti sa učenjem kasnije. Taman sam zadremala, kad zvoni neko na vrata. Žmurim i razmišljam: Zvoni koliko hoćeš, ja neću ustati, nedelja, 14h, niko nema najavljen, mene ne zanima, neka cima na mob ako je neko moj. Čujem mama otvara i oduševljenje sa njene strane, došla nam komšinica sa sela u posetu. Pola tri. Ajd lepo, neka je, žena ima puno posla, pa nedeljom ukrade vreme pa se nas setila, svaka joj čast. Nezgodno je to što se iz trpezarije ide u moju sobu, a one sele baš tu. A vrata su mi polu staklena, sve se čuje. Sela komšinica (zaista volim tu ženu i ne smeta mi niko, ali baš danas . . . ), skuvah kafu, na brzinu umesila medeline štrudle, sokić i nek uživaju. Malo popričala sa ženom dok je mama nešto radila, te se vratim u sobu, pola četiri. Sada ne mogu učiti, smeta mi buka, još sam se zaista nešto umorila, uključim drage mi Simse, igrala se, kad javlja se komšinica, ide kući . . . pola šest. Ispratimo je mama i ja, nazovem drugaricu (dugo se nismo čule), ispričasmo se, pola sedam. Odnesem mami fixni, kad dolazi tata sa sve ribljom čorbom, postavismo, večerasmo i naravno, ja sklanjam sudove. Dok sam sve sredila (kuhinju) osam sati. Nestalo nam vode. Buaaah, ne radi ova prodavnica u zgradi moram da idem u onu dalju, ajde, odem u prodavnicu kupim vodu i još neke sitnice, vratim se kući, sve spakujem na mesto, podgrejem mleko za laku noć ;) i odem kod mame malo u sobu, popričasmo uz Animal planet, vratim se u sobu, 22h. Vidim sestru na gtalku, malo se ispričamo, 23h. Proverim blogove, poštu, pregledam neke slike, sve za 15 minuta i gledam gde sam utukla dan. Ustala sam u 9 am, a sada je prošlo 23 pm i ništa nisam učila i ništa nisam radila, gde mi je prošao dan?! Hoću ja da učim, ali mi se jednostavno ne da. Ustvari, nisam o ovome htela da pišem, već da kukam na ogromnu literaturu koju imamo za diplomski, ali eto, odnese me kukanje na drugu stranu ;)