Lepo sam ja rekla. Sada ću da patim pet dana. Nisam pet, al tu smo negde, zaokružićemo.

Pokušala sam da se setim kako je počelo. Preko blogova, naravno. Nekako sam dospela na njegov blog i videla da je svaki post duhovit. Čak i onaj o ‘teškim’ temama. Svuda je provučena doza optimizma, koliko god situacija bila teška. Bloger koji svet gleda kroz ružičaste naočare? O da. (more…)

Opet se selim. Tako je sa nama podstanarima. Nikad ne znaš koliko ćeš se zadržati na istom mestu. Uvek je postoji neki razlog.

- ”Žao mi je, prodajem stan.”

Sledeći gazda je ustupio stan rođaku, taman kada sam se navikao na novi prostor, a onaj posle njega je, nakon šest meseci našeg boravka u tom stanu tražio da mu platim kiriju godinu dana unapred. Nisam imao tolike novce. I naravno, selio sam se.

Poslednjih pet meseci živimo u dvorišnom stanu. Skromno, ali lepo. Centar grada, a mirno i tiho. Zaista sam mislio da ću se ovde duže zadržati. Možda zauvek. Pristupačno, a dovoljno. Za mene i Cecu. Nego, navikli smo već. Maltene i ne bacamo velike kartonske kutije kada ih imamo. ’’Ko zna, možda će nam zatrebati’’, smejemo se. U jednu takvu kutiju pakujem knjige. Knjige su moje ja. Otkad znam za sebe volim knjige. Poeziju, prozu, dramu. Nekako sam oduvek čitao. Kad god sam nalazio vremena, od škole, od faksa, od posla. Knjige su bile moj mir, neko ko je uvek tu, neko ko je stalan. Knjige su moj dom. Zato ih sa pažnjom i pakujem. Posebno francusku književnost. Pa englesku. Pa nemačku. I tačno znam koju knjigu ću na koje mesto staviti. Ali sa najvećom pažnjom pakujem nacionalnu, domaću književnost. Ona mi je, razume se, po svemu najbliža. Ali mi je i najdraža. Ne samo jer je srpska, nego zato što sam mnogo knjiga dobio. Veći broj ovih koje imam. Svi znaju koliko volim da čitam. I koliko volim knjige. Zato su ih mi i kupovali. I istina je, svi oni žive sa mnom, kroz te knjige. Čarape se iznose, sat se pokvari, ali je knjiga nekako večno tu. Uvek prisutna.

Misli mi lete dok pakujem knjige. Imam mnogo dela. Oko pet stotina autora . . . i sigurno preko dve hiljade naslova. Zanimljivo, ali ih nikada nisam brojao. Jer ih ne doživljavam kao broj.

U tom nizu korica, tvrdih i mekih poveza, listova više i manje kvalitetnih, uvek se zadržim na jednoj. Crne korice. Tvrd povez. Sto osamnaest strana. Dvadeset centimetara. Andrić. Ne spada mi među omiljene. Ali je volim. Volim je kao što volim sunce da vidim svaki dan, da udahnem punim plućima kada odem na Frušku goru, da posmatram Dunav u svojoj veličanstvenosti. Otvaram korice. Posveta. Potpis. Nataša.

Nataša.

Nataša.

Natašu sam upoznao na samom početku studija. Tj leto pre početka. Radio sam u kafiću na limanu. Dolazila je sa društvom. Pila je pivo. I tekilu. Ah, kako je bila lepa! Nije bila previše visoka, ali građe Zvončice iz Petra Pana. Kosu je imala do ramena. Farbala ju je u crveno. Tamno crveno. Sećam se da sam je satima posmatrao, iako ona nije bila tu. Postepeno smo počeli da se družimo. Postali smo nerazdvojni. Imao sam utisak da je poznajem ceo život, da je ona deo slagalice koju sam pokušavao da sklopim. Starija je od mene godinu dana. Ali iz velikog je grada, te je ta razlika tada bila još veća. Opasna je riba bila. Pametna. Umela je da odgovori svakom ko joj priđe. A prilazili su joj.

Jedva sam čekao da se nađemo da provedemo vreme zajedno. Viđali smo se skoro svaki dan. I bili zajedno od predveče do kasno u noć. Bio sam opijen njom. ’’Savršena je’’, mislio sam. Nataša je puno pila. Mogla je da popije toliko piva da je meni dolazilo zlo kad samo pomislim na količinu. A sa pivom je obavezno pila i tekilu. Neretko sam je mrtvu pijanu nosio kući. Ostavio bih je pred vratima, a ona bi se nekako uvukla u stan. Kroz otvoren prozor bih je čuo kako povraća. Kadkad. Nekad bih samo odjurio kući i legao u krevet. Navikao sam se na nju takvu. Nestalnu. Dešavalo se da se desetak dana ne vidimo, pa da zaređamo četiri – pet dana druženja. Radio sam, išao na predavanja, bio sam umoran, iscrpljen. Ali kada bi zazvonio telefon i kada bi rekla:’’Ej, šta radiš?’’, dobijao sam nadljudsku snagu i leteo da se nađem sa njom. Nataša je bila jedinica. Zapravo, imala je brata koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći pre petnaest godina. Tako da je sva pažnja njenih roditelja bila usmerena na nju. Bila je razmažena, drska, hirovita. Ali i mazna, mila, nežna. Njeni roditelji su joj dopuštali maltene sve. A šta nisu, ona je ipak činila. Znam da je uvek kukala kako joj nedostaje novaca. Kako i neće kada je toliko pila. Uglavnom je bila single, a veze koje je imala bile su površne i kratke. Nije volela obaveze. Kada smo bili zajedno trudio sam se da joj plaćam piće. Volela je da pije, a ja sam voleo nju. Navikla se. Počela je da me zove da se vidimo samo kada joj ponestane novaca. Ja sam sav srećan leteo na dogovoreno mesto, a ona me je čekala. Nasmejana, zagonetna, zanimljiva, lepa. Onda je počela da traži novac od mene. Nenametljivo, indirektno. Nisu to bile neke velike svote u pitanju, pa sam joj davao. Govorio sam kako mi nije problem i kako ne treba da mi vrati. A nisam imao za osnovne stvari. Za Natašu je moralo biti. Te takozvane pozajmice su postale sve češće. Kada sam je pitao na čega troši novac govorila je kako joj se svideo neki parfem i želi da ga kupi, pa joj nedostaje taman toliko novaca. Nije htela da mi kaže koji, jer nije htela da joj ja kupim parfem. Ili karmin ili nešto drugo. Jednom prilikom sam, dajući joj novac insistirao na odgovoru. Pobesnela je. Vikala je, napravila scenu i otišla. Sutradan se pojavila kod mene na vratima. Sa knjigom. Ovom koju držim u ruci. ’’Izvini’’, rekla je i pogledala me tužno. Srce mi se slomilo. ’’Izvini ti’’, odgovorio sam joj. Otišli smo na tvrđavu i dugo šetali, smejali se.

Prošlo je oko godinu dana kako sam je prvi put video, a oko šest meseci kako se intenzivno družimo. Jedan dan, posle predavanja su me kolege sa fakulteta pozvale da odemo na pivo. Naravno da sam prihvatio. Radio sam mnogo, a ostalo slobodno vreme, van fakulteta i učenja sam posvećivao knjigama ili Nataši, tako da ih i nisam dobro poznavao. Seli smo u kantinu i naručili. Priča se razvezla kada me je jedan od njih upitao:’’Jeli, a šta ti radiš sa onom Natašom? Video sam vas na tvrđavi pre neki dan. Jel se fiksate zajedno?’’ Nasmejao sam se. Nisam ga razumeo. Ali i da jesam, mislim da mu ne bih verovao. ’’Mi se ne drogiramo’’, odgovorio sam mu naivno. Svi su se nasmejali. Isti taj mi je rekao:’’Čoveče, Nataša se bode i to ceo grad zna. Pazi da i tebe ne uvuče u to, nećeš biti prvi, brate.’’ ’’Ili da ti ne prenese neku boleštinu, nemoj nju da fakaš’’, dodao je drugi. Ućutao sam. Promenili smo temu. Kada sam popio pivo otišao sam kući. Legao u krevet. Prošli su dani. Nije se javljala. Bio je vikend. Trebao sam da radim noć, od 20h. Pre 18h je zazvonio telefon. Nisam se javio. Znao sam ko je. Zvonio je na svakih pet minuta. Posle pola sata je neko zazvonio na vrata. Otvorio sam. Bila je Nataša. Plakala je. Ćutao sam. ’’Imam hepatitis C’’, prošaputala je. Ćutao sam. Plakala je i dalje. Zatim je otišla. Ćutao sam.

. . . nekoliko dana nisam otišao na fakultet. Ni na posao. Nisam izašao iz stana. Nisam imao snage da ustanem, da progovorim. Osećao sam da bih lakše podneo da me je pet grmalja premlatilo, nego ovo . . .

Kada sam se sabrao, otišao sam u biblioteku. I satima čitao o hepatitisu C. Čitao sam sve šta sam mogao pronaći o njemu. Nisam pronašao ništa posebno . . . osim da joj je život uništen. Nema više alkohola, slatkiša, bilo kakvih masti, rizik postoji ako želi da ima decu . . . i nema mnogo perspektive za izlečenje. Barem ne sada.

Nisam je video mesecima posle toga. Nisam ni želeo. Osećao sam se iznevereno. Napušteno, izigrano, iskorišćeno. Dao sam otkaz i nisam zalazio u taj kraj.

Opet je bilo leto. Dan kao onaj kada sam je prvi put video. Noge su me same vukle ka limanu. Otišao sam. Bila je tamo. Sedela je na istom mestu kao pre dve godine. I bila je jednako lepa, sa naočarima za sunce i dugom u kosi. Pored nje je sedeo neki meni nepoznat momak. Pila je pivo. I pušila cigaru. Pogledala me je, znam da jeste. Ali me je ignorisala. Prošao sam.

Od tada sam se selio više puta. Poslednja dva puta i Ceca sa mnom. Zajedno smo malo više od godinu dana. I funkcionišemo. Radim i dalje gde stignem, a fakultet privodim kraju.

Natašu ne viđam. Niti čujem bilo šta o njoj. Ali često mislim na nju. Bila je moja Zvončica.

Pre tačno 24h, da me je neko pitao da li postoji muško – žensko prijateljstvo, bez razmišljanja bih rekla: „Postoji!“ Nebrojeno puta sam ulazila u polemiku sa ljudima koji su tvrdili suprotno. Samo iz razloga što sam ja verovala da muško – žensko prijateljstvo postoji (i drugarstvo, poznanstvo i bilo koji drugi oblik kontakta, a da nije ljubav prema partneru). Ali, i imala sam razloga da bezuslovno verujem. Razmišljajući o ovoj temi od sinoć a i danas, došla sam do zaključka i zbog čega. Ceo život sam se više družila sa dečacima nego sa devojčicama.

Prvi drug kog uspevam da se setim je Vlada, sa kojim sam išla u vrtić. Često smo se igrali zajedno posle boravka u vrtiću i sećam se da je plakao uvek kada mi mama nije dala da idem kod njega (nisam mogla svaki dan, kao ni on kod mene). Igrali bismo se po ceo dan, slagali „lego“ ili drugim igračkama (više se i ne sećam tačno). Ali smo se zaista lepo slagali, pogotovo što je Vlada uglavnom tukao drugu decu :D sve osim mene :D

U zgradi u kojoj sam živela je bilo više dečaka nego devojčica, pa smo se svi zajedno igrali, od žmurke, vije do „Partizana i Nemaca“ pa čak i fudbala.

Letnje raspuste (do ’raspada’ Jugoslavije) sam provodila kod bake. Tamo sam se igrala sa sinom od prvog komšije. On je bio najbliži. I sada, kada odem tamo, smejemo se kako smo se stalno igrali ’beba’ tj sa lutkama koje su izgledale kao bebe, pravili predstave iza prosrtog ćebeta (koje nam je vršilo ulogu zavese na pozornici), koncerte i maskembale.

Zatim sam u osnovnoj školi (učiteljica nas je tako razmestila) sedela sa jednim dečakom i naravno, provodili smo dosta vremena zajedno u klupi, te smo se i družili. Ali drugari iz osnovne škole su stvarno bili posebni, kao razred smo bili veoma složni, pa smo se nekako svi držali zajedno. Ali bukvalno. Sećam se da smo vikendima išli u šetnje na Petrovaradinsku tvrđavu, svi zajedno. Da, ceo razred, nas dvadesetpetoro je išlo da „istražuje“ katakombe (svih 25 se uguramo unutra :D ), pa na sladoled, pa na igralište. Maltene svakog vikenda. Kao ekskurzija, samo bez nastavnika. Predivan period mog života.

U muzičkoj školi, na orkestru sam sedela pored jednog dečaka, samo nas dvoje smo svirali u tom štimu, te smo se i nalazili samo nas dvoje da vežbamo i družili smo se, kao i sa većim delom učenika sa kojima smo svirali, i dečaci i devojčice zajedno. Uglavnom, uvek sam imala i drugove i drugarice. I to nekako jednako.

Srednja škola je bila drugačija priča (išla sam dve godine u dve srednje škole, i govorim o školi koju sam završila. Nažalost, nisam mogla da izdržim da završim obe. Izabrala sam onu koja je mogla da mi pruži više perspektive u životu). Nikako se nismo slagali kao razred. Ja sam se izdvojila, bila dobra sa svima, ali se nismo družili van nastave (ustvari, jesmo, ali kao pojedinci, nikada grupno). Bila sam dobra sa svima, zašto ne. Ja volim ljude, volim da se družim i prihvatam ih sa njihovim osobinama, svim, i dobrim i lošim (naravno, ukoliko neko nije bezobrazan, tada nemam tolerancije). Želim da pomognem, da se nađem nekome kada mu treba nešto, bez obzira da li je „zaslužio“. Često to ide i meni na štetu, ali ne marim. Sve uvek dođe na svoje, pa ko misli da me prevari može. Jednom. Posle se opametim. Ali je svako kod mene, pri upoznavanju na pozitivnoj nuli i zato ulažem u drugarstvo (ako mislim da vredi). Zovem, dajem ideje, ali i prihvatam pozive i ideje. Posle možemo samo da gradimo naš odnos. Žensko, muško, nebitno, kao ni nacionalnost ili veroispovest, fizički izgled ili materijalni status. Bitno mi je da je čovek, da je „dobar drugar“ i da imamo zajedničkih tema. Ostalo sve može da se toleriše.

Tako sam, na početku srednje škole upoznala dva momka (vršnjaci smo, nismo išli u istu srednju školu), braću blizance. Počeli smo da se družimo, a upoznali smo se tako što smo počeli da razmenjujemo kasete bendova koji su svirali muziku koju smo slušali (i slušamo). Odrasli smo u nesrećnim devedesetim, te i nismo imali mogućnosti da imamo sve, nego smo se dogovarali, ja kupim jednu kasetu, oni drugu, pa se menjamo. Godinu dana kasnije smo počeli da sviramo zajedno (tj samo jedan od njih dvojice, zvaću ga Nenad, iako mu to nije pravo ime) i napravili smo bend. Sada kada se setim tog perioda, mogu samo da kažem da nam je bilo divno. Svirali smo, tj mislili smo da sviramo :D ali smo se nalazili i vežbali, plaćali prostorije za vežbanje od novca za užinu koju nismo kupovali. U bendu nas je bilo u početku šestoro, a zatim petoro. Pre i posle probe smo se Nenad i ja družili, pa nam se vremenom priključio i pevač tog našeg „benda“. Nas troje smo bili nerazdvojni. Igrali smo riziko, monopol, karte, bilijar, svirali, gledali filmove. Zimi smo se sankali, leti išli na pešačenja na Frušku goru (ne samo nas troje, išlo nas je po deset i više, i dečaci i devojčice, ali smo mi bili tu uglavnom). Na raspustima smo bili po 15h zajedno na dan. Kada smo išli na kampovanja, nas troje smo bili zajedno u šatoru, u kolima sedeli zajedno, autobusima i sl. Ako smo išli na letavanja ili bilo kakva putovanja odvojeno, donosili smo jedni drugima poklone, javljali se telefonom, razglednicama. Društvo sa kojim smo izlazili je bilo veliko (preko dvadeset ljudi sigurno) i svi smo se družili, ali kada se dogovaramo nešto, prvo se dogovorimo nas troje, pa onda sa ostalima. Nenad ima vikendicu na Dunavu, pa smo neretko išli tamo, nas troje i još nekoliko ljudi. Jednostavno, bili smo kao „stalna postava“. Naravno, imala sam ja momka i oni devojke, ali oni nisu uticali na naše drugarstvo. Njihove devojke su se uglavnom smenjivale, dok su zajedno dolazile su u društvo, posle ne, ali se znalo kada smo „mi“, a kada se nalazimo s drugim ljudima. Verujte mi, mi se i dan danas družimo. Već preko deset godina. Ni u jednom momentu mi se nijedan od njih dvojice nije sviđao kao momak. A ni ja njima kao devojka. Od početka smo bili drugari i danas smo drugari. Ne viđamo se više toliko često, ali smo i dalje veoma bliski i prisni, uvek tu jedni za druge. I volim ih kao da smo rod. A sigurna sam i oni mene. Ali ništa više od toga tj ništa drugačije. Jednostavno smo drugari, verovatno kakve više neću imati.

Naravno, dešavalo mi se da se neki „drug“ zaljubi u mene. Imala sam tako nažalost prekid jednog dugogodišnjeg drugarstva. Za mene je bio šok. Za njega verovatno i nije. Ali ne želim o tome.

Naravno da sam imala i imam i drugarice, ali sa njima sam je to bilo drugačije. Nekako manje blisko. Čast izuzecima, a ima ih nekoliko. Zaista sjajne devojke kojima se divim i koje poštujem iznad svega.

Imam i drugarice sa kojima se znam godinama i sa kojima „idem na kafu“, ali ta viđanja nisu ni upola toliko česta. Ne kažem da njih ne volim, volim i njih, ali se jednostavno ređe viđamo, manje družimo i to je to.

Moj drug (tj kada nekog prihvatim kao druga) meni ne može biti momak, niti moj momak izlazi sa mnom i mojim drugarima. Tj može da izađe sa nama ako hoće (na neku svirku ili sl), ali uglavnom nije hteo. Jednostavno se zna granica. Ne govorim samo o njima dvojici (Nenadom i ovim drugom), već uopšte. Poslednjih nekoliko godina sam bila u vezi i jednostavno me niko nije zanimao. Imala sam momka i to se znalo i jednostavno me niko nije „startovao“ niti mi se neko mogao svideti. Bila sam „zauzeta“. Od februara ove godine sam sama. Ko je imao dugu vezu zna kako je „izaći“ iz veze i kako se čovek oseća posle toga. Jednostavno, mislim da mi se niko neće u skorije vreme dopasti, barem ne toliko da bih mogla da se zaljubim. Ali osoba u koju se zaljubim sigurno neće biti moj drugar, bilo koji.

Kada upoznam nekog, kao što već rekoh, taj je na nuli kod mene i svima dam šansu, tj zavisi od pristupa, ali veoma sam otvorena i komunikativna po tom pitanju. U kratkom vremenskom periodu se iskristališe da li mislim da bi mi se ’taj neko’ mogao svideti ili ne (govorim o muškom polu, što je ovde i uslovno rečeno tema, muško – žensko prijateljstvo/drugarstvo). Ali ako počnemo da se družimo, to je to. Drugari smo i kraj. Nikad više od toga. Za mene je drugar osoba koju cenim i poštujem, za koju ću ičiniti sve što je u mojoj moći, ukoliko zatreba. Drugar je osoba koja se voli, kojoj želim sve najbolje, želim da bude nasmejan i veseo, da nam je lepo dok smo zajedno tj kada se družimo. Osoba za koju se na neki način brineš, jer ti znači, jer ti je stalo. Ali se bojim da me neko ne shvati pogrešno. Ako ja kažem nekom da ga cenim i poštujem (pa uz to ga naravno i volim, ali ja volim sve ljude, altruista sam) to ne znači da sam ja zaljubljena u njega. Niti da ću biti. Ja znam da neću. Jer nikada ne bih menjala druga (ako je pravi drug) za vezu za koju ne znam da li će opstati. Nikada.

Zato, posle svog ovog razmišljanja dolazim do zaključka da muško – žensko prijateljstvo zaista postoji (ja sam živi primer). Sigurno postoji. Ali samo pod uslovom da oboje veruju u to.

Ovo smo nas troje, u aprilu, kod jednog druga u svadbi :)