Pokušavao sam da se setim kada sam ga prvi put video. Tačnije, kada smo se upoznali, jer, viđao sam ga s vremena na vreme u ulazu ili u dvorištu, ponekad u kvartu, kako šeta, sam. Da, upoznao sam ga onog dana kad mi je zazvonio na vrata. Mislim da je to bilo na samom početku jeseni prošle godine. Njegova majka, komšinica iz nove zgrade u kojoj smo živeli otkako smo se preselili u ovaj grad, me je zamolila da mu pomognem da se spremi za kontrolni rad u školi, ako se dobro sećam. Da, kontrolni je bio u pitanju. Matematika. Nisam je odbio. Kako i zbog čega, pojma nemam. Vera joj je pričala kako sam dobar u prirodnim naukama, pa i ponudila pomoć. U to vreme sam bio tek diplomirao i imao sam slobodnog vremena. Posao još uvek nisam tražio, hobije eksploatisao maksimalno, pa sam mogao da odvojim vremena za poneki čas. Matematiku sam oduvek voleo i dobro je znam. Možda je u pitanju bilo i sažaljenje. (more…)

Znam ga preko trideset godina. Vršnjaci smo. Nekada smo se aktivno družili. Kao deca. Uvek je bio drugačiji. Sitniji, mršaviji. Nosio je naočare, večito umazanih stakala, bio je balav i musav. Kada je pričao, šuškao je i nekako čudno krivio usnu, tako da mu je pljuvačka konstantno vlažila usne i uglove usana. To mi se gadilo. Iskren da budem, izbegavao sam ga. Nije brzo trčao, bio je nespretan u pikanju lopte, nije imao bicikl. Jednostavno nisam znao šta da radim sa njim. Čak i kada smo se igrali zajedno, usporavao je ceo tim. Gubili smo utakmice, padali u očima dečaka iz susedne ulice, zadirkivali su nas zbog njega. Zato je često bio sam i igrao se sa iglama. Zvali smo ga švalja zbog toga. Nekada je plakao. A mi smo onda bili još glasniji. (more…)

Izvukao sam i poslednji papir iz štampača. Bio sam već obuven, te sam ga samo stavio u fasciklu i krenuo. Sunce je bilo visoko i, iako sam imao tamne naočare, smetalo mi je. Udahnuo sam duboko. Sve je mirisalo na proleće.

Danima tražim posao, idem na razgovore, prepravljam CV, smeškam se, cimam. Nigde ništa. Nemam vezu da me progura, nemam novac da potplatim.

Sada mi se i ne ide. Umoran sam. Slabo spavam. Stalno sam ispred računara. Ne mogu da mu se oduprem. (more…)

Duhovita, ali u isto vreme i zastrašujuća priča o momku koji je poželeo da nema interneta i želja mu se ostvarila . . .

Pomislite, da li bi vama život bio teži ili lakši kada bi nestao internet?

U svakom slučaju, pogledajte, simpatično :)

Wonderfull internet

Trgoh se. Nekoliko trenutaka je potrebno da dođem sebi. Opet ružan san. Lice mi je mokro. Uvek ružno sanjam kada odlučim da dremnem ’još malo’. A uporno dremkam ’još malo’, svakodnevno. Možda bih ih svakako sanjala, ko zna. Potresa me sadržina sna. Ne sanjam terorističke napade, ubistva, krv, čudovišta, nepoznate predele, nesreće ili prirodne nepogode. Moji košmari su zasnovani na mojoj psihi. Heh, podsvest zna čega se najviše plašim, te se toga oslobađa u snu. Samo tako i može da se oslobodi, jer joj drugačije ne dozvoljavam.

Ustajem. Mehanički odlazim do kupatila, piškim, umivam se, perem zube. Zatim vraćam u sobu i oblačim. Osećam se jadno. Kao i svaki put kada sanjam zahtevne snove. Toliko zahtevne da ne mogu da ih se oslobodim na javi.

Nismo u vezi skoro sedam meseci. Znam šta bi sada rekao. Mojom krivicom. Jeste, moja je. Nije mi bio dovoljan povetarac koji me je milovao, htela sam košavu. A dobila oluju. Jebi ga. Nezgodno je to što je veoma teško kontrolisati prirodu. Čovekovu prirodu. Planirali smo zajednički život, porodicu, godišnje odmore. Zaista smo uživali dok smo provodili vreme osećajući miris i ukus tela onog drugog. Ne znam da li sam ispravno postupila. Možda je trebalo da učiniti drugačije? Ne znam kome da postavim to pitanje, pitanje koje me ubija.

Ne živi se od ljubavi je dobro poznata rečenica koja je toliko puta ponovljena da je prešla u frazu. Zašto moramo da budemo realni? Zašto ne možemo da plutamo u snovima? Eh, kako je za snove malo potrebno. Ali me uporno neko vuče unazad.

Uzimam mobilni i ubacujem ga u torbu. Neće mi trebati, ne znam zbog čega ga i nosim. Ali ga ipak nosim. Tu je i omiljena knjiga, koju čitam po hiljaditi put. Zbirka pripovedaka koje obožavam. Ti si mi je poklonio, kada smo pre dve godine bili na letovanju. Kartonski cvetić koji mi služi kao graničnik mi se smeška dok ga priklještenog među tvrde korice zlatne knjige stavljam u torbu. Novčanik i cigare. Žvake, sjaj i ključevi.

Obuvam se, izlazim. Stavljam naočare za sunce, da me ljudi ne bi zagledali. Oči su mi natečene od suza sa kojima sam se probudila. Izgleda da je danas jedan od onih dana. Nisam znala da čovek može toliko da plače. Nikada nisam bila plačljiva osoba.

Ubija me to što si mi sada daleko. Iako nismo zajedno, deli nas zamišljena crta do koje mogu da stignem na dva načina. Samo nisam sigurna koji je pravi. Koji se završava u tvom naručju.

Čeprkam po displeju mp4 plejera koji si mi ti poklonio. Ništa za chill. Koja ironija. Puštam bend da urla. Da mogu i ja bih. Kada sam te ostavila rekao si da bi vrisnuo do neba samo da možeš. Sada razumem.

Tvoja baka mi je pre mesec dana rekla da si otišao preko, kod mame. Verovatno se zato ne javljaš. Tešim li se?!

Stojim na semaforu. Crveno za prelaz, kola maltene nigde. Ogroman bulevar. Čini mi se još većim. Ogroman, pust. Nedelja, vreme ručka. Uvek sam mislila da je nedelja odvratan dan, dan za umiranje, dan koji nosi smrt sa sobom, koja leluja i ispunjava sve njegove pukotine. Sunce me smara, iscrpljuje svojim štipanjem za obraze na kojima su se suze odavno pretvorile u so. Strašno sam umorna, psihički iznurena. Počinjem da se pitam zbog čega li sam izlazila, ne znam kuda sam pošla, nisam se nikom javila . . .

Počinje moja omiljena pesma.

Another day wont come to rescue you again, no good morning.

Sa početkom refrena uključuje se zeleno svetlo.

Prepao me je. Više sam se uplašila nego što me je bolelo. Jedva uspeh da ga vidim, krajičkom oka, pre nego što me je srušio i pregazio. Počela sam plakati, ali više od straha nego od bola. Bolelo me je samo u početku, kratko, ruka i oko grudi, i odmah je prestalo. Nepomično sam ležala, mrdajući prstima na rukama i nogama. Ok je, nisam jako povređena, osećam i ruke i noge. Imala sam sreće, s obzirom da me je udario kamion. Pomislila sam kako će me mama izgrditi, kako će se uplašiti kada dođem kući poderana i ispričam joj šta se desilo.

Ustala sam i izvukla se ispod točkova. Vozač je otrčao do prodavnice prekoputa. Prošlo mi je kroz glavu da je sebičan, nije pogledao kako sam, odmah je otišao u prodavnicu, sigurno da bi se osvežio po ovoj vrućini. Sela sam na bankinu i malo se uredila, popravila garderobu, obrisala lice, namestila kosu.

Sirene. Policija. Hitna pomoć. Odjednom gomila ljudi, koja se činila nekako nestvarna naspram pustoši koja je do malopre vladala na bulevaru. Svi su mi bili kao u izmaglici.

Tada si se pojavio. I dalje u šoku, ustala sam. Nasmejan, sa onim tamnim cvikama na očima, u bermudama koje sam ti kupila. Lepo očešljan, doteran. Kada sam prišla, zagrlio si me i bez reči me nežno poljubio u slepoočnicu. Kao i uvek. Zaustila sam da pitam gde si bio svo ovo vreme, da sam se brinula, da mi je žao što sam se onako ponela, da te još uvek volim kao i prvog dana i kako želim sa tobom da provedem ceo život, kada si samo rekao: „Ššššš“ i poljubio me u ugao usana. Skinuo si naočare za sunce i u očima sam videla onaj pogled. Pogled koji mi je govorio koliko me voliš, da bi dao život za mene, da ćeš sve učiniti da budem srećna. Zaboravila sam sve šta se desilo, presrećna uzvratila osmeh i šapnula: „Volim te“. Zaštitnički si me zagrlio i povukao u suprotnom pravcu od mesta nesreće na kom su pokrivali telo neke devojke koja je poginula. Mislim da ju je pregazio kamion.

možda . . . nekad . . . ponovo . . . u nekoj novoj realnosti

Izašla je iz kupatila u hodnik, ugasila svetlo i zatvorila vrata. Oh, mrak je. Kako to da nisam upalila svetlo u hodniku . . . – pomisli, dok joj lagana uznemirenost prođe kroz telo i um.

Klizi rukom po zidu. Traži kvaku. Zenice joj se šire, instinkt je upozorava na opasnost. Vraća se polako, ide unazad, opreznošću životinje. Kvake nema. Počinje da je hvata strah. Panično traži bilo kakav orijentir. Sijalicu od bojlera, senku, bilo šta, da zna gde se nalazi. Ali u hodniku je potpuni mrak. Tama je obavija. Kruži oko nje i pokušava da prodre u nju. Ona uporno mlatara rukama pipajući gole zidove koji joj se čine ogromni. Kilometarsko ogromni. Gubi dah, počinje da se guši, strah je obuzima celu. Zna da je u svom stanu, da je na sigurnom, ali je strah jači i urođena želja za preživljavanjem je tera da se bori protiv tame. U momentu kada otvara usta da vriskom potraži pomoć udara šakom u tupi istureni predmet. Kvaka. Ah, kako sam smešna, tražila sam je previsoko, odahnula je. Tih nekoliko sekundi joj je bilo predugačko i potpuno su je iscrpile.

Ulazi u dnevni boravak. Za svaki slučaj baca pogled na ulazna vrata. Sigurnosna brava je aktivirana. Osmehnula se. Laknulo joj je. Otkad je bila sa njim na kafi, ne spava mirno. Zašto je to prihvatila? Ni sama ne zna. Valjda zbog prošlosti, zbog sećanja. Očekivala je da će razgovor teći u drugom smeru. Da će razgovarati o danima koji su protekli od njihovog poslednjeg viđenja. Satima se spremala, doterivala. Blistala je kada ga je ugledala da je čeka. Mahnula je. Odmahnuo je i pošao prema njoj. Kada su se približili jedno drugom paralisala se.

Bože, i dalje je jednako lep.

Miris koji joj je tako poznat opijao ju je. Kao začarana lebdela je pored njega. Nešto ju je pitao, nešto je odgovarala, ne seća se šta. Seli su u elitni kafić. Tu su bili za njen rođendan pre dve godine. Kada joj je priredio iznenađenje. Ah, kako je bila srećna! Stare emocije su se vratile i gledala ga je zaljubljeno, kao da su i dalje u vezi . . .

Pored njih je prošla devojka sa punom korpom ruža. Nije obratio pažnju. Trgla se. Uvek bi joj kupio ružu. Neprimetno se nadurila, napućila je usne i uvređeno ga slušala. Pa ona je bila njegova princeza, kako se sada tako ponaša?

Pričao je o poslu, o psu kog je kupio posle onoga što mu se desilo sa njom, kako je pas najvernije biće koje i postoji i slične stvari. Gledala ga je i ćutala. U ustima joj se stvarao gorak ukus poraza, odbačenosti. On je bio miran. Ozbiljan. Proračunat. Nasmešila se. Zna da je voleo njen osmeh. Nije reagovao, kao da ga nije ni video. Nastavio je da priča. Glas mu je postajao sve oporiji. Kao osećaj kada rakija prođe kroz grlo. Rezak. Odjednom je počela da oseća mržnju uperenu ka njoj. Uplašila se.

Idemo, naredio je oštro. Pogledala je oko sebe. Kafić je bio prazan. Ostavio je novac u knjižicu sa računom, uzeo svoj mantil i krenuo. Ona je uzela svoj kaput i nemo išla za njim. Ispratio ju je do kola. Kada mu je poželela laku noć prošaputao je: Jelka, uništila si me. Posle onoga nisam isti. Ne mogu da radim onako produktivno, ne mogu da nađem devojku, ne mogu da se sredim. Ja ne postojim! Zato i nemam šta da izgubim. Uništiću i ja tebe. Vratiću ti sve!

Bez reči je ušla u auto. Ne seća se kako je ušla u stan. Plakala je satima i kroz jecanje ponavljala: Bojane, nisam htela da te prevarim, nisam, života mi!

To se desilo pre dva meseca. Uspela je da se sredi i vrati u normalu. I dalje je radila kao model, veoma uspešan i poznat. Polako je zaboravljala na negativan susret sa Bojanom. To jutro se kao i svako čula sa mamom kada je ustala. Uključila računar i proverila poštu. Iznenadio ju je mail od njega. Sa strepnjom ga je otvorila. Bio je prazan. Zbunila se. Možda je greškom poslat. Mahinalno je prodrmala glavom, kao da želi da negativne misli otera od sebe. Zatim je otišla na probu kostima koji je trebala da nosi na snimanju za neki katalog. Kada je došla kući bila je iznurena, samo se skinula i utonula u toplu kupku koja je uspevala da je opusti svaki put.

Tišinaaa . . . konačno tišina . . .

Iako ju je stres nadvladavao, te je zato i uhvatila panika u mraku dok je tražila kvaku, trudila se da bude smirena. Meka, nežna, mirišljava, ogrnula se bade mantilom i krenula ka spavaćoj sobi. Ušla je i pritisnula prekidač. Zatvorila je vrata i okrenula se. Vrisnula je. Bojan je sedeo na njenom krevetu. Nemo ga je gledala, ne pomerajući se.

Otkud ti tu u u ??? – nekako je prozborila.

O draga, ne deluješ srećna što me vidiš. Ne brini, navratio sam samo na kratko. Došao da uzmem nešto što je moje i odlazim i neću ti više smetati. – rekao je smireno, čak se i nasmešio. Pružio joj je ružu. Ne, nisam zaboravio da voliš ruže draga. Ovo je ona koju ti dugujem od pre dva meseca.

Šokirana je uzela ružu, nesvesno je pomirisala i malo se opustila. Bojane, kako si ušao? Znam da nemaš ključ, promenila sam sve brave . . . kako to izgledaš, zašto si tako prljav? – izgovorila je i dalje šokirana njegovim prisustvom, ali sada nekako smirenije.

Bojan se nasmešio. Draga, znaš da ja izvršim sve što naumim, rekao je nežno. I dalje te volim. Obožavam te. Živim za tebe. Tačnije, živeo sam – nasmejao se gorko.

Prišao joj je. Sve vreme ju je gledao u oči. Odnegde se čula tiha muzika sa radija. Zagrlio ju je. Bila je uplašena, ali i opuštena, ipak je to Bojan, njen Bojan, čovek sa kojim je planirala da provede ceo život. Zaplesali su. Nežno ju je poljubio u čelo. Zatim u vrat. I dalje me opija tvoj miris draga, šapnuo joj je poljubivši je u uvo. Pripila se uz njega. Bio je prašnjav, ali ona to sada više nije primećivala. Na sve je zaboravila. Zagrlila ga je. Njegova teksas jakna je bila nekako lepljivo vlažna. Pogledala je u dlan i on je bio krvav. Pogledala ga je u oči zabezeknuto, a on se samo nežno i mirno smeškao. Odgurnula ga je. Video je njene krvave ruke i okrenuo glavu ka prozoru. Falilo mu je pola lobanje, a mozak mu je curio niz leđa zajedno sa krvlju koja se sušila i lepila za odeću. Počela je da vrišti. Ponovo ju je zagrlio.

Draga, draga, gotovo je, draga, smiri se.

Jednim udarcem ju je onesvestio. Hladnim oružjem joj je izmasakrirao telo. Obrisao je ruke o pantalone i mirno krenuo ka prozoru. Kao mačka je iskočio napolje i nestao u mraku.

Sačekaću te iza ugla, rekao je i namignuo.

Muzika se više nije čula. Ozbiljan i zvaničan glas spikera je saopštavao najnovije vesti.

Još uvek neidentifikovani mladić, star 32 godine, se bacio pred šleper na autoputu Novi Sad – Beograd. Na sebi ima teksas jaknu i crne somotske pantalone . . .

Satima sedim. I gledam. Satima, danima, mesecima. Pa i godinama. Sedim i gledam. Gledam kako prolazi. Gledam lipu kako cveta. Gledam žrtve koje svakodnevno isijavaju kroz mene. A ja ne činim ništa. Gledam reči koje se kombinuju i upliću u krošnje koje ih zadržavaju i ubijaju. Pa njihovi leševi vijore i podsećaju me kako sam slaba. Gutam knedle. Gutam suze. Gore mi je kada plačem.

Slobodna sam. Samo kada sanjam. Onda trčim daleko i brzo, kroz šume i cveće, ptice i pečurke, lako kao marioneta koja nije svesna svog postojanja. I uvek na kraju nailazim na vodu. Vodu u ranu zoru. Vodu koja je prekrivena maglom. Sunca nema. Trčim u očaju pored vode i ne uspevam da nađem prolaz dalje. Ne smem da zagazim, stene su oštre. Patike su pokvašene. Stajem. Budim se. Gledam.

I dalje. Kako prolazi. A ja ne činim ništa. Hoću u Rovinj. Da vidim gde je živeo barba Dragan. Ne znam ko mi je poklonio tu knjigu. Ni taj ko mi je poklonio ne zna koliko je ta knjiga uticala na mene. Još kao dete čitala sam je desetinama puta uzastopno. Nisam je dugo videla. Selili smo se, verovatno je spakovana u nekoj od kutija. Ili je zaboravljena na nekoj od polica. Nema veze, pročitana je. Tada nisam gledala. Ali me je naučila da vidim i kada ne gledam. Da nije potrebno govoriti da bi se reklo.

Može ponekad da se udahne. Rano, pred svitanje ili kada tek svane. Dešavalo se da mu se otrgne dašak i da ga osetim i predveče i po danu, ali znala sam da pokušava da me prevari. U početku sam vikala: „Jesi osetio?“, ali sam odustala. Polako shvatam da retki osete. Ja još nisam srela takve.

Najgore se što i dalje sedim. I gledam. Podnosim sve bolove koje mi nanosi. Prestao je jedno vreme, odustao. Ali je shvatio koliko ga volim, koliko sam zavisna od njega. Pa se vratio. Volim bol koju mi zadaje. Toliko je božanska da ništa ne mogu uporediti sa njom.

Uvek sam se pitala zašto ljudi plaču pod tušem. Videla sam to nekad u nekom filmu i ostalo mi je u sećanju. Mislim da mi je bilo smešno. Sada znam. Tada suze manje peku.