Stojimo Jelena i ja juče na terasi i razgovaramo. Stiže kamion sa robom za prodavnicu koja se nalazi u prizemlju zgrade. Momak izlazi iz kamiona, uzima lopatu za sneg i počinje da ga čisti, da bi mogao teretnim kolicima da prevuče robu do prodavnice. Meni nekako bilo žao što mora to da radi, pa sam rekla:

• Jadan . . . sada mora sneg da očisti, da bi mogao da dostavi robu i to samo zato što niko nije očistio sneg ispred zgrade.

na šta mi je Jelena odgovorila:

• Ko mu je kriv, što nije završio fakultet, pa da nema posao.

Prekjuče sam bila u jednoj novosadskoj školi, da ostavim dokumenta kao aplikaciju za zamene, ukoliko nastavnik/ca srpskog ode na bolovanje/trudničko/porodiljsko ili iz bilo kog razloga odsustvuje sa nastave. Čisto da me imaju u vidu. Znam da neću dobiti posao i da mi treba debela veza za tako nešto, ali me je direktor druge škole posavetovao da idem u škole i ostavim dokumenta i broj telefona, ako im zatreba neko za zamenu da imaju kome da se obrate. Poslušala sam ga i prekjuče negde oko 8am sam bila u zbornici. Direktora sam srela u hodniku. Poslao me je kod sekretarice koja nije bila u kancelariji. Sačekala sam nekoliko minuta, te se uputila ka drugoj kancelariji odakle se čuo razgovor. (more…)

Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada …

Branko Radičević

Dogovor je bio da se u deset do šest bude već ispred auta. Ok, ustala sam u pola šest. Iako sam legla u pola tri. A ko zna kada zaspala. Ali eto, preživela sam. Nekako.

Ustala sam i spremila se za deset minuta. Super, taman da vidim šta se dešava na netu, da li je sve po planu. Pregledam sve, namestim šta treba, pogledam, deset do šest. U stanu tišina, u zgradi tišina, u kvartu mislim da je samo kod mene uključeno svetlo. Otvaraju se vrata od moje sobe, okrećem se i ugledam svog oca, sa pospanom facom, u pidžami, sav zabezeknut:

• Ti nisi ni spavala ???
• Jesam bre, nego, deset do šest je, što nisi spreman, opet te čekam, kao i svaki put.
• Deset do šest?! Kako li sam ja navio onaj moj sat . . .

Da, da, opet je sat u pitanju. Mada, nikada ga ne čekam duže od petnaest minuta, ali me nervira i tih petnaest, jer sam mogla da se razvlačim po krevetu u pidžami, a ne da čekam ovako. No, dobro, navikla sam već.

Šest i deset, mi kod auta. Upadamo i brm brm, do sela. Imali smo neki posao da uradimo, iskreno, mislim da me je ćale cimao više što mu je bilo mrsko sam da ide, jer je posao koji sam ja imala da uradim bio smešan. Sve ostalo su uradili ljudi koji su plaćeni za to. Al ajde, nije mi bilo teško.

U pola sedam smo na selu (jedno veliko selo, nadomak Novog Sada), on u petnaest do sedam nosi to što treba da nosi i ja ostajem sama. Eh, da sam se barem setila da odem do Dunava da prošetam, koji je na 50 metara od kuće . . . Ja u trendži, novim patikama i duksu. Šećkala sam se malo po dvorištu, videla Bellu i jedno štene (njega ili nju prvi put) koje je ostalo (ostale je uzeo vlasnik tate štenaca i prodao) i pogledam ‘voćnjak’ (tako ga zovemo jer se u tom delu dvorišta, tj tom jedinom nebetoniranom delu dvorišta, nalaze stabla različitog voća), tamo lišća dva – tri prsta. Ne znam koji mi je očin bio i kako mi pade na pamet da uzmem to da čistim. Ok, našla sam grablje za lišće koje savršeno lako kupe lišće i ‘češljaju’ travu ili kako se već to zove. Između tih petnaestak stabala je bila tona lišća mislim. Tri sata sam ja to radila psujući sebe i jesen i sve ljude koji jedu to voće, a ne sete se da dođu da se ponude da očiste lišće i ko zna šta još. Uglavnom, dok sam to radila, naučila sam nešto. A svoje iskustvo ću rado podeliti sa vama, čisto da znate, možda zatreba.

1. Kada planiraš da čistiš lišće, nikako, ali nikako to nemoj da radiš u ranim jutarnjim satima. Skuplja se rosa, sve je vlažno, stvara se blato, lišće postaje ‘teško’.
2. Ne obuvaj nove patike, pogotovo ako su bele.
3. Kod čišćenja lišća sa travnate površine, u blizini drvaća sa kog je to lišće opalo i još uvek opada ne možeš biti perfekcionista. Koliko god da se trudiš da i najmanji list ‘pograbljaš’, za pet minuta (ili manje) će na isto to mesto pasti novi.
4. Ako hoćeš da se odmoriš, NIKAKO se ne naslanjaj na drvo. Ono protestuje otresanjem novog lišća na zemlju.
5. Sa grablji za lišće, sve što se nakupi (ja sam videla samo lišće) ni slučajno ne skidaj rukom. Ko zna da li je baš na njima ostala pseća kaka . . . (šta je dalje bilo, prećutaću)
6. Kanta u koju bacaš lišće, svejedno što je na točkove, nije lagana. Lako se prevrne i iz nje se prospe sadržaj, te vodi računa kako ćeš je prevoziti od gomile do gomile.

Dogodovština i po. Zašto ja moram sve da naučim na teži način? Ma, već sam navikla, pa sve prihvatam sa osmehom. Samo mi je žao što nisam ponela fotoaparat da zabležim plod mog truda. Jer više nikad to neću raditi. Barem ne u jesen.

Od posla na EXIT-u ostade samo puka volja . . . i to samo moja :(

Ali nema veze, utrošila sam vreme na drugom mestu . . . o tome ovih dana!

Dugo čekani i jedva dočekani ponedeljak. Kako me nesanica drži ovih dana (užasna stvar) sva sam haotična i trudim se da funkcionišem što bolje. Ustala sam u 9.30h posle samo 3h spavanja i definitivno nisam bila u stanju da po ovoj vrućini odem do prostorija EXIT-a, te odlučim da ih nazovem. Okrenem broj informacija o telefonskim brojevima i dobijem drugi broj. Nazovem, zvoni. Sva se ozarim, kad tup! Škriiiiiiiiitaram taram taram . . . opet fax. Da ne poveruješ. I tako sa još dva broja. I setim se ja da moj dragi brat ima fax u firmi i da sam jednom slala neke uplatnice kao potvrdu i pošaljem mu poruku da mi se javi. I javio se 4h kasnije. Dao mi broj i nazovem ja sekretaricu i kažem joj da ću joj sada poslati mail sa prijavom, da ga odštampa i pošalje, ako nije problem, kaže cura da nije, završila je sve šta ima . . . i tako se začas mi dogovorimo. Pošto sam i dalje na dial up konekciji, prekinemo razgovor i ja se lepo konektujem i pošaljem mail sa prijavom i molbom da je prihvate. I diskonektujem se.

Prošlo je 14h i odlučih da odem do prodavnice i pokupujem namirnice koje mi trebaju da napravim voćni jogurt i obavim sve šta imam, pa da počnem da učim. I bukvalno sam uzela novac i izašla iz stana. I naravno nisam ponela mobilni. I sad dok sam ja obišla sve punktove koje sam planirala prošlo je vremena. Dolazim kući i mama mi kaže da me je zvala Jelena iz firme i da će biti još 20 minuta tu, da sam joj trebala poslati mail . . . I ja u čudu, pa poslala sam joooj! Zovem firmu, 15h je, cura otišla kući . . . E u k! Zaista mi se ne da. Mada, ko zna zašto je to dobro. Možda i ne treba da radim :D

Ja sam definitivno onaj tip čoveka po kom je Marfi pisao svoje zakone. To sam pre neki dan rekla sestri kada me je ubeđivala da je ustvari ona teži slučaj. Samo sam joj pomenula moj put u Osijek (tj povratak) i ućutala je, nasmejala se i rekla „Da, ti si gora.“

Jednostavno, šta god može da krene naopako (što bi naš narod rekao ’po zlu’), kada sam ja u pitanju, krenuće. Doduše, to su, manje – više, benigne stvari, ništa krupno i strašno, ali eto, kod mene sve mora na teži način. Ako ima i najmanja mogućnost da negde zapnem, ja ću zapeti, ako može da se desi da nešto prospem, ja ću prosuti.

Ali i stvari koje ne zavise od mene, meni idu naopako. Na putu do mora baš autobusu u kom sam ja pukne guma . . . i to ne bi bio problem da to nije bila rezervna guma . . . pa smo čekali nekoliko sati da mu donesu drugu . . . pa na sledećem putovanju, na doček Nove godine sam sedela do prozora, na mestu gde autobus ’pušta’ tj lim je bio oštećen, pa je duvalo na minus pet, baš na tom mestu gde sam ja sedela (bezuspešno sam pokušavala da zapušim rupu šalom), te sam se smrzavala tokom šest sati putovanja (mada je žena iza mene gore prošla, sela je na sedište umazano naftom ili nečim sličnim) . . . šalter na kom čekam se zatvori baš kada ja dođem na red (pauza, jelte?), poslednji hleb (u ponoć) je kupio čovek pet minuta pre mene . . . i takve stvari. Međutim, pošto se meni takve stvari godinama dešavaju, ja sam navikla na njih. Uglavnom. Više se u većini slučajeva ne nerviram, nego prihvatim datu situaciju, tj da ću čekati još pola sata, da su ljudi neljubazni i bezobrazni, da će baš mene da ’pokaki’ ptica . . .

Danas sam se baš iznervirala. Prošle godine sam radila na EXIT – u, na ulazu, čekirala karte. I mesecima već pričam kako ću i ove godine da se prijavim, kako nije težak posao, a i lova mi treba. I prolazili su dani, ja sam otprilike izračunala kada bi mogla biti prijava . . . i danas lepo odem na njihov sajt i vidim da je prijava prošla pre četiri dana! Kaže mi drug, pošalji, ne košta te ništa. I pošaljem je, mail mi se vrati, adresa je ugašena! Zvala sam neke ljude koje znam da su radili prošle godine, da li imaju neku informaciju, dve drugarice neće da rade ove godine, treća je nedostupna, ’šef’ od prošle godine takođe, a drug je u drugom sektoru i ne može da mi pomogne . . . poludela sam :) to se desilo danas popodne, a ja se još uvek jedem. Posebno me nervira rečenica moje mame (kojoj se požalih): „Sama si kriva.“ Nervira me što je tačna. Ufff . . . Na njihov broj se niko ne javlja (uključuje se fax), a danas je subota, što znači da ću morati da čekam do ponedeljka, a tada će to biti šest dana kašnjenja . . . ali sam optimistična :) odneću im prijavu lično u ponedeljak. Pa ko zna, možda me i prime. Kod mene je to tako. Ili nikako ili isuviše lako :) A i ako me ne prime, šta da radim. Uživaću za to vreme negde drugo. Možda baš na tvrđavi, a možda i ne budem u Novom Sadu :)