Najdrvenija advokatska e – kancelarija

Svako od nas, kao najlepši period života, pamti detinjstvo. Mislim da nam je letnji raspust uvek bio posebno drag, jer smo imali ceo dan na raspolaganju samo za igru. Sećam se, ustanem nešto pre devet i brrrzo strpam sendvič u usta i već sam napolju. A iza zgrade livada (tada nam je bila ooogromna) i drveće pitomog kestena. Pa igrarije do ručka, onda odmor ili spavanjac i posle 17h opet napolje. Tada smo se igrali zmurke uglavnom ili ‘partizana i Nemaca’, pa niko nije hteo da bude Nemac, te smo se igrali Indijanaca i kauboja. Pa šetnja po bankinama, a ko izgubi ravnotežu i stane pored kaže: “Zeka pije vodice”. Sećanja mi neprimetno vraćaju osmeh i dok sećanja zapisujem se smešim. No, surova realnost je uozbiljila moje lice. Ako nešto ne učinimo, jedanaestogodišnja devojčica iz Beograda, Svetlana Kukić, neće doživeti period u kom će moći da se seća. Ceca, kako je drugarice zovu, boluje od teškog oblika anemije, zbog koje joj se gvožđe taloži u vitalnim organima, što može biti vrlo opasno. Cecin brat je prošle godine umro od iste bolesti i dete zna da je, ako se nešto ne preduzme, očekuje ista sudbina. Lek postoji, ali je veoma skup za njene roditelje. Količina za dve godine, koliko treba da traje Cecina terapija, košta 50 000 eura. To je mnogo novca za njene roditelje, ali nije mnogo za sve nas. Znate da svaki dinar znači, zato se odreknite današnjeg sladoleda/kutije cigareta/pića u gradu/čokolade i pomozite ovoj devojčici da dobije nadu za bolje sutra.

Ulepšajmo Cecino detinjstvo, izbrišimo osmosatovne trasfuzije iz njenog života i pomozimo joj da se više ne umara od bolesti!

Komercijalna banka AD Beograd

TEKUĆI RAČUN:
205-9001012298160-46

Svrha uplate: Pomoć za Svetlanu Kukić

Sigurna sam da je većina čula za ovu emisiju koja se već nekoliko godina/sezona emituje na nacionalnoj televiziji. Prvu sezonu sam sa nestrpljenjem očekivala i redovno pratila sve epizode. Ljubav . . . a oni pomažu njenoj realizaciji . . . DIVNOOO!

Drugu i treću sezonu takođe nisam propuštala. Neretko sam i zaplakala pred izlivom emocija nepoznatih mi ljudi, različitih životnih priča. Jeste, smetalo mi je što se ‘oni’ petljaju u tuđe živote, ali su uspevali da spoje razdvojene, izmire posvađane, nasmeju tužne, obraduju zaljubljene. Činilo mi se da usrećuju ljude i mislim da je zaista tako i bilo. Iz nedelje u nedelju smo se mama i ja plakale i radovale se sa njima, jer su uglavnom sve bili srećni završeci. Neretko su jednoj strani dali dezinformacije, da bi iznenađenje bilo veće i intenzivnije. I to mi je bilo super kada su bili pokloni u pitanju, prosidbe ili slično. Čak sam i zamišljala kako bih reagovala da me neko iznenadi putem te emisije :))) (more…)

Verovatno sam i dalje detinjasta i naivna i nezrela, ne mogu to da vidim, kao što niko ne može realno da sagleda svoje vrline i mane. Sigurno jesam, jer kada pogledam sebe kroz prošlost, čudim se kako sam uopšte opstala, kako me nisu izgazili koliko sam bila neiskvarena . . . mislim da sam i sada, samo sam sada opreznija. Nedovoljno, ali jesam. (more…)

U sredu bejah na faxu, baš mi je bio neki bezvezan dan . . . prilično stresan i razočaravajući. Znate kada nešto radite uporno danima, sa mukom prelazite sve prepreke, kolike god one bile, jer vam se smučilo sve u vezi sa tim što radite . . . i na kraju skapirate kako ste sve pogrešno radili i da je većina uzalud. Ako ništa, samodisciplina mi je na visokom nivou. Tolerancija na sedenje mi se povećala, te uspevam i po 10 sati da izguram, bez preteranih posledica. (more…)

Pre izvesnog vremena je koordinatorka spomenula da imamo polovne garderobe koju trebamo razvrstati i odneti deci sa kojom radimo u školi, i njihovim porodicama, naravno. U četvrtak je ponovila to, da ima dosta garderobe i da bi to trebalo rešiti, te smo jednoglasno nas pet (izuzetno neposećen sastanak, zbog slave koja je bila dan kasnije) odlučile da rešimo na brzinu šta imamo da rešimo, te da odmah razvrstavamo garderobu.

Popisale smo decu za koju smo mislili da im treba i krenule na posao. Sat vremena kasnije sve je bilo razvrstano na mušku i žensku odeću, a one na veliku i malu. Imale smo 30 novih dukseva sa kapuljačom na kopčanje, 20 crnih i 10 rozih, te smo rešile da u svaki paket stavimo po jedan duks, u zavisnosti od toga kom detetu je namenjen odnosno detetu kog pola.

Posle se ispostavilo da imamo još dukseva, te je u svaki paket išao jedan rozi i jedan crni duks, te niz novih i polovnih farmerica, majica, dukseva, suknjica, šorceva . . . šta god smo imali. Uglavnom, juče na nastavi smo popisali decu, podatke (ulica, broj telefona, datum rođenja) i broj braće i sestara koji žive sa njima, da bismo znali ko su nam prioriteti, jer nažalost nismo mogli svima da odnesemo :(((

Ne znam koliko paketa je napravljeno, uglavnom, ima za svu prijavljenu decu i relativno su bili veliki. Znam samo za moje petake, i tu smo dobili još i paket pride, koji smo dali jednom dečaku i zaista mu je bio nužno potreban :(((

Danas je dogovor bio da se nađemo u 10am, što i učinismo. Ovako izgledaju volonterke nedeljom prepodne.

Natrpasmo se nas šest u dvoja kola, sa sve paketima i pravac kraj grada, gde deca žive sa svojim porodicama. Stigli, jedva se snašli. A tamo duvaaa . . . E sada, pošto su svi oni manje – više komšije, biće ljubomorni jedni na druge, ako ne odemo kod svih, a pošto nismo imale pakete za sve odlučili smo da kod sviju idemo kao u posetu, a samo onima kojima zaista treba damo pakete. Jako mi je žao što je selekcija morala da postoji, ali ima dece koja nisu u toliko lošem materijalnom stanju, te mislim da bi se i uvredili da dobiju polovnu garderobu.

Nagurasmo se mi u dva auta (moram spomenuti da sam išla pravim opel kadetom iz ’74. godine :D ) i zaputismo se u goste :) Juče smo nekoj deci rekli da ćemo navratiti, nismo znali da ćemo ići kod još nekih, ali ok, valjda se neće ljutiti, ako nas ne prime u kuću, upoznaćemo se sa roditeljima i tutanj dalje.

Sledeća slika prikazuje volonterku koja pita neku ženu za put, sa sve kartom Novog Sada u rukama :D dok mi čekamo na nasipu, sreća u kolima jer je vetar sekao kroz odeću . . .

Snašli se nekako, dogovorili strategiju kojom ćemo delati, jer su deca na različitim stranama (tri grupe nas je bilo tj ‘nastavnice’ iz tri grupe), te smo se parkirale na kraju, pa polako peške redom. Izvinjavam se što je sledeća slika mutna, ali mi je drhtala ruka kada sam videla dete na biciklu u papučama bez čarapa, dok sam ovo slikala. To je volonterka sa kojom zajedno radim u petom razredu, ona nosi paket u ruci i ide ulicom do prve kuće u koju smo se zaputile.

Neću vam posebno pričati o deci. Mislim da je to zadiranje u njihovu privatnost, u njihove porodice. Većina ih je izbegla sa Kosova, ne znaju jezik, te zbog toga imaju loše ocene (ali i ne uče). Mogu samo da vam kažem da smo dočekani kao da smo im rod najrođeniji, počašćeni onim šta imaju (naglašeno nam je da ništa ne odbijamo, jer se uvrede te sam popila 3 čaše kokakole, jednu kafu, jedan čaj i ono što mi nije teško palo – jednu baklavu :D – u osam kuća), da su lepo razgovarali sa nama, u jednoj kući smo se i igrale sa najmlađima i da su svi oni sunca moja mala . . . slede fotografije koje same govore za sebe. Nažalost, većina roditelja je bila bolesna (majke pogotovo) te ih nismo sve ni upoznale, ali su uglavnom izuzetno čisti (znali su da dolazimo, pa ako i nije bilo čisto, sredili su) i izuzetno prijatni. Jedna žena je krečila juče, jer im je kuća zaista loša i bilo je sramota . . . Smrzla sam se danas . . . ceo dan se pitam kako li ti ljudi izdržavaju . . . pa, ako neko ima volje da pomogne, ja sam tu uvek . . . na bilo koji način, sve je dobrodošlo, moj mail znate.

Napomena: izabrala sam nekoliko fotografija, uglavnom nasumice, većinu je napravila moja koleginica volonterka, Dragica. Iako izgledaju skoro pa idilično, u sobama je izuzetno hladno, a deca idu bosa i slabo obučena. U jednoj kući živi i po nekoliko porodica, jedna soba = jedna porodica, ponekad i od po desetak članova.

Na blogu Exdizajn, koji često i rado posećujem sam videla post o stranici FreeRice, na kojoj svojim tačnim odgovorima donirate po 20 zrna pirinča . . . ne znam da li je istina, ali ja sam odgovarala i odgovarala . . . nadam se da će nekome pomoći.