Kada sam imala dvanaest godina umrla mi je drugarica. Prva komšinica na selu gde imamo kuću. Bila je nekoliko godina starija od mene i jako bolesna. Samo što ja to nisam znala. Bio je to veliki šok za mene. Sahrana, prihvatanje pojma smrti. Mesto na kom je sahranjena nije blizu mesta na kom živim. Išla sam da je obiđem jednom godišnje i odnesem joj ružu. Naspram mene sada je ona klinka. A kako smo se smejale zajedno . . . Nisam bila na groblju već nekoliko godina. Niko je više i ne spomene, a i ako je spomene, samo kaže jadna i pređe na drugu temu. Jedna reč obeleži ceo ljudski život, osobu sa razumom, željama, potrebama, emocijama. I to jednom u ko zna koliko. (more…)