Za vas koji imate roditelje,

Za vas koji ste roditelji,

Za vas koji ste imali roditelje,

Za vas koji znate one koji imaju roditelje

I za vas koji poznajete nečije roditelje.

Dragi sine/kćeri,

Sada još nisam ostario, a kada me budeš video takvoga, budi strpljiv sa mnom i pokušaj me razumeti ako se zaprljam u vreme ručka, i ako se ne mogu sam odenuti, budi strpljiv.

Seti se sati, koje sam potrošio, dok sam te tome naučio.

I ako u razgovoru ponavljam iste stvari uvek ponovo, nemoj me prekidati, saslušaj me! Kada si bio malen, morao sam ti istu priču čitati uvek ponovo, pre no što si utonuo u san.

Ako se ne budem želeo kupati, ne ismejavaj me i ne vređaj. Seti se kako sam te morao loviti i izmišljati hiljadu razloga, da bi ušao u kadu.

Kad opaziš moje nepoznavanje nove tehnologije, daj mi vremena i nemoj me gledati s podsmehom na licu. Ja sam tebe naučio mnogo stvari: pravilno jesti, pravilno se obući, suočiti se sa životom.

Ako nekad u razgovoru zaboravim ili izgubim nit razgovora, daj mi malo vremena, da se prisetim i ako mi to ne pođe za rukom, nemoj se uznemiravati. Nije mi najvažnija stvar na svetu naš razgovor, već to, da sam s tobom i da me znaš slušati.

Ako ne budem želeo jesti, nemoj me prisiljavati da jedem. Sam znam najbolje, kada mi je hrana potrebna, a kada ne.

Kada mi umorne noge više neće dozvoljavati da hodam, pruži mi ruku jednako kao što sam je ja pružao tebi, kada si pravio prve korake.

I ako ti jednom kažem, da više ne želim živeti, da želim umreti, ne ljuti se na mene, jednoga dana ćeš me razumeti. Jednom ćeš spoznati, da sam ti uprkos svim učinjenim greškama, želeo samo najbolje i pokušao sam te pripremiti na putovanje života. Ne žalosti se, ne ljuti se i ne osećaj se bespomoćan, kada me budeš gledao pored sebe takvog. Budi pored mene i pokušaj me razumeti i pomoći mi tako kao što sam ja pomagao tebi, kada si počeo živeti. Budi mi oslonac, pomozi mi završiti putovanje s ljubavlju i strpljivošću. Vratiću ti osmehom i neizmernom ljubavlju, koju sam oduvek čuvao za tebe.

Jednom sam drugarici poslala pismo i na poleđini plave koverte otkucala (na pisaćoj mašini) Okružni Sud Novi Sad :D Nažalost, ona je bila na nekom skupu izviđača u momentu kada joj je pismo stiglo, pa sam prepala njenu mamu :D ipak su me i posle toga primali u goste :D

To je trajalo negde do bombardovanja . . . posle je prestalo dopisivanje. Ne znam zbog čega i ne znam sa čije strane. Dopisivala sam se sa velikim brojem ljudi, širom zemlje, ali i iz inostranstva. Posle sam samo pisala pisma drugu koji je bio u vojsci (iako smo se svako veče čuli telefonom :D ), a i to je bilo smešno. Dešavalo se da mu napišem nekoliko pisama i da ne pošaljem, pa pošaljem odjednom sva, samo na kovertama napišem brojeve po kom redu da čita :D Posle mi je on pričao da ga je desetar prozivao za svako pismo posebno, te je mislio da ga zafrkava :D

Uglavnom, mislim da još uvek negde postoji kutija u koju sam odlagala pisma na koja sam odgovorila. Pre nego što odgovorim na njih stajala su na regalu, na vidnom mestu, da ne zaboravim.

Sećam se zima kada sam slala čestitke za Novu godinu . . . po dvadeset i više . . . i dobijala isto toliko, ako ne i više . . . a sada sms ili mail i kraj . . . nekako bez emocije, uglavnom. Nema Unicef karti koje su zaista bile pune topline i najlepših želja uz činjenicu da si možda nekom pomogao kupivši tu čestitku . . .

Uz čestitku jednako ‘cenim’ (da ne kažem volim) i razglednicu. Delić atmosfere sa mesta na kom je neko od mojih drugara/rođaka u tom momentu i činjenica da me se sete :) mi mnogo znači. Imam gomilu razglednica iz celog sveta. I njih uvek nosim sa sobom, gde god da se selim :)

Rado ih primam i rado ih šaljem. Samo dragim ljudima.

Ovo su razglednice koje sam dobila ovog leta.