Kako sam bila i po godinu dana mlađa od drugara iz razreda, nisam imala sve zube. Nisu stigli stalni da izrastu, a mlečni požurili da odu. I tako ja krenuh u školu krezava. Vremenom mi je izrasla gornja desna jedinica. Leva nikako da krene. Sećam se dobro da su dva dečaka iz starijih razreda išli za mnom, unosili mi se u lice i vikali: “Gargameeeel, Gargameeeel!”. Kasnije su me vukli do njihovih drugara, da i oni vide “Gargamela”. Ako bih se opirala, sledila je ćuška, pa sam uglavnom ćutala. To je trajalo prvi i drugi razred, dok mi nije izrasla i druga jedinica. A za to vreme sam ih izbegavala. Kada bih videla na odmoru gde stoje, žurila sam u drugi deo hodnika/dvorišta.  Mislim da nikome nisam ovo rekla, nisam sigurna. Ako i jesam, niko nije reagovao.

Kada sam bila četvrti razred, dobila sam iz Grčke peratonicu na sprat. Hello Kitty. Niko srećniji od mene. Drug iz razreda mi je toliko šutao torbu (koja mi je bila na leđima) da je uspeo da je slomi. Sećam se da sam za ovo rekla učiteljici kao i da je samo slegla ramenima. Isti dečak je mene i još nekoliko đaka kroz celo školovanje maltretirao. Do osmog razreda sam imala modrice od udaraca, štipanja, guranja, šutanja. Govorili smo razrednom, jednom je rekao: “Šta hoćete, da ga ja izlemam? Opomenuo sam ga, to je sve što mogu da uradim.”

Fotografija preuzeta sa sajta http://candy95.com

Oduvek sam bila bucko. I zbog toga su me vređali. Na neke nadimke sam se navikla. Sećam se jednom da mi je mama kupila original farmerke sa tregerima. Ijao, jedva sam čekala da ih obučem sutradan u školu!  Na odmoru, iz drugog razreda mi je prišao dečak (vršnjak) i rekao što je glasnije mogao: “Debela, ubij se!”

Sve ovo bi mi verovatno ostavilo traume, da nije bilo moje mame. Ne znam da li je intervenisala u školi. Verujem da je pomenula na roditeljskom, ali nikada se ništa nije promenilo. Međutim, na odličan način je svemu menjala smisao kod kuće. Kada sam joj rekla šta je bio komentar na pantalone, počela je da se smeje, a onda i ja sam njom. Nekoliko dana smo pravile štos od svega i onda je sve postalo da bude manje strašno.

Takođe, imala sam super drugarice u razredu, jednu koja je bila poseno omiljena među “siledžijama”, pa me nisu dirali kada sam bila sa njom.

Mnogo mi je pomoglo to što je mama stalno razgovarala sa mnom i svaki problem učinila mnogo manjim nego što mi je izgledalo, pa su ćuške manje bolele, na kraju ih nisam ni primećivala. Trudila sam se da se sa problematičnim ljudima što ređe sretnem. Ali, bilo je dece koja su trpila mnogo više nego ja. Ne znam kako je bilo njima.

EDIT:  Ovaj tekst je nastao kao podrška Vuku koji trenutno vodi svoju bitku.

I moram da dodam da sam nastavila da nosim farmerice. Ne često koliko sam planirala, ali sam ih nosila :)

Dosta je prošlo. Otprilike godinu i po dana. Loša sam sa datumima. Svaki put sam mu promašila Slavu. Sreća pa nisam rođendane. Ne bi mi zamerio, ali si ne bih oprostila.

Moja prva ljubav. Prva prava. I najveća. U početku sam bila užasna. Nesnosna. Ne znam kako me je trpeo. Mnogo me je voleo. Svaka čast. Ja bih se kod prvog zakeranja oterala u pm.

Kada se samo setim šta je sve činio za mene. Ne mogu da verujem. I ja sam za njega, ali šta je on za mene . . .

Pisao mi je pisma, jer sam ja to htela. Pevao mi je iako nema sluha, jer sam tako htela. Nerazumne želje bi prećutao . . . i posle me iznenadio. Crtao mi je, mazio me je, jednostavno me je voleo. Iskreno i otvoreno.

Volela sam i ja njega. U pravom smislu te reči. Ne strast, ne zaljubljenost, ne dopadanje. Ljubav.

Bilo je stvari koje su me izluđivale. Bolesna ljubomora. Prebacivanja za gluposti dok se ne iznerviram. Šopanje u snu. I posle dve godine veze.

Planirali smo budućnost. Smislili imena deci. Videla sam se sa njim u starosti.

Zbog čega sam ga ostavila? Zato što mi je cela moja familija prebacivala. Ogovarali su ga kad su stigli, a u lice nam se smeškali. Ništa im nije odgovaralo. I zaista jesmo različiti po svemu, poreklu, socijalnom, obrazovnom i finansijskom statusu. Nije mi smetalo. Savršeno smo funkcionisali.

Napravila sam grešku. I dalje ispaštam zbog toga.

Smsujemo ponekad. Čujemo se kad ja nazovem. Samo da znam da je dobro. I da je srećan.

Svaki dan mislim na njega. Neki dan manje, neki više. Nekad to lakše preguram. Nekad mi se stomak grči kao da ću da umrem.

Nadam se da se ovakva greška nikome neće desiti.

Nemam snage da mu kažem da ga i dalje volim jednako, jer znam da to više nije on. Da se promenio i da je mnogo vremena prošlo.

Ostaje mi samo da crkavam u onome što sam si sama napravila. I zaslužila sam.

Ova pesma me ubije svaki put. Jer sam mu je pevala često. Verovatno se i ne seća toga. I ne treba, kad sam sve pogazila.

http://www.youtube.com/watch?v=3ubILWXTWPE

Želim da ga pustim . . .

Bio mi je inspiracija mnogo puta. Neke sam zapisala.