Svi smo imali prilike da u tinejdžerskim danima osudimo druga/drugaricu, jer su zbog devojke/dečka zapostavili društvo. Dešavalo se da nestaju jedan po jedan, kako ko pronalazi devojku, pa da se, kada raskinu, vraćaju. I sve je to normalno.  I nekako mi je bilo logično što se svi ljute kada ih je drug ispalio zbog devojke. Ali, kada bi veza prestala i on se vratio, svi su ga čekali puni razumevanja i utehe, te se druženje nastaljalo kao da se ništa nije desilo. To su bile, ako mogu tako da kažem, dečije veze, neozbiljne, kratkotrajne, veze u kojima se tek sazrevalo.

(more…)

Satima sedim. I gledam. Satima, danima, mesecima. Pa i godinama. Sedim i gledam. Gledam kako prolazi. Gledam lipu kako cveta. Gledam žrtve koje svakodnevno isijavaju kroz mene. A ja ne činim ništa. Gledam reči koje se kombinuju i upliću u krošnje koje ih zadržavaju i ubijaju. Pa njihovi leševi vijore i podsećaju me kako sam slaba. Gutam knedle. Gutam suze. Gore mi je kada plačem.

Slobodna sam. Samo kada sanjam. Onda trčim daleko i brzo, kroz šume i cveće, ptice i pečurke, lako kao marioneta koja nije svesna svog postojanja. I uvek na kraju nailazim na vodu. Vodu u ranu zoru. Vodu koja je prekrivena maglom. Sunca nema. Trčim u očaju pored vode i ne uspevam da nađem prolaz dalje. Ne smem da zagazim, stene su oštre. Patike su pokvašene. Stajem. Budim se. Gledam.

I dalje. Kako prolazi. A ja ne činim ništa. Hoću u Rovinj. Da vidim gde je živeo barba Dragan. Ne znam ko mi je poklonio tu knjigu. Ni taj ko mi je poklonio ne zna koliko je ta knjiga uticala na mene. Još kao dete čitala sam je desetinama puta uzastopno. Nisam je dugo videla. Selili smo se, verovatno je spakovana u nekoj od kutija. Ili je zaboravljena na nekoj od polica. Nema veze, pročitana je. Tada nisam gledala. Ali me je naučila da vidim i kada ne gledam. Da nije potrebno govoriti da bi se reklo.

Može ponekad da se udahne. Rano, pred svitanje ili kada tek svane. Dešavalo se da mu se otrgne dašak i da ga osetim i predveče i po danu, ali znala sam da pokušava da me prevari. U početku sam vikala: „Jesi osetio?“, ali sam odustala. Polako shvatam da retki osete. Ja još nisam srela takve.

Najgore se što i dalje sedim. I gledam. Podnosim sve bolove koje mi nanosi. Prestao je jedno vreme, odustao. Ali je shvatio koliko ga volim, koliko sam zavisna od njega. Pa se vratio. Volim bol koju mi zadaje. Toliko je božanska da ništa ne mogu uporediti sa njom.

Uvek sam se pitala zašto ljudi plaču pod tušem. Videla sam to nekad u nekom filmu i ostalo mi je u sećanju. Mislim da mi je bilo smešno. Sada znam. Tada suze manje peku.