Život mi se u septembru prošle godine okrenuo naopačke i osećala sam se baš kao da sam ispala iz tobogana u bazen. Nisam pojma imala gde se nalazim i kako ću funkcionisati. Sve se promenilo. Prošlo leto sam  provela bezbrižno, sama u stanu, kuvala kad i ako mi se kuva, spremala kada vidim da ima potrebe, gledala filmove, raduckala, družila se, čitala blogove i sećam se da sam se ‘čeličila’ otporom prema uključivanju klima uređaja. Uključivala sam ga samo ujutru kada me je vrućina budila. Sada, godinu dana kasnije, kuvam svaki dan, ponekad i dva jela, jer postoji određeni režim ishrane, film pogledam jednom mesečno ili jednom u dva meseca, jer retko mogu da odvojim vreme za isti, spremam svaki dan, prostoriju po prostoriju i dok obrnem krug, opet je sve prljavo, blogove ne čitam uopšte jer ne stižem, a kada pronađem vremena da ih čitam, uglavnom “zaglavim” na jednom, jer pokušavam da nadoknadim propušteno . . . i tako u krug. Klima nam je uključena 24/7.

I, šta da kažem, osim da se ne žalim. U životu sam upoznala mnogo ljudi i sa mnogo sam bila dobra. Kad me zvrcnu u 23h da treba da se pomogne oko pismenog iz srpskog za sutra ili šta god, uvek sam bila tu. Šetnja, druženje, višesatno jadanje preko telefona, uvek sam pomerala obaveze, jer su prijatelji ipak prijatelji. Sada, kada nemam vremena ni kod frizera da odem, kada se budim nervozna jer sam neispavana i uplakana od sinoć, kada mi je podrška najviše trebala, većina ljudi koji su se nazivali prijateljima su me osudili i naljutili se. Svoje slobodno vreme, kog imam zaista malo, uklapam najbolje što mogu i trudim se da prioriteti ne zaguše sve ostalo. A osudili su me ljudi koji imaju godina otprilike koliko i ja, a dnevno ne dignu ništa teže od kašike.

Poenta cele priče je da sam dezorijentisana već skoro godinu dana, ali da sam ugledala na koju stranu idu mehurići. Samo da sakupim snage i isplivaću. A sada vidim ko su mi prijatelji, poznavala ih lično ili ne, videla jednom ili svaki dan. Tako da, hvala svima što ste me napustili dok je vreme. Mogli smo ceo život zaglaviti zajedno, a da ne ja tupava, ne skontam da ste me iskorišćavali. Cheers!

Noćna tišina se grubo cepala pod bahatim sečivom preglasnog smeha.

• Mator konj aaaahahahaha a još nisam naučio lekciju . . . aaaahahahahaha! Tako mi i treba . . . aaahahahaha . . . !

Svetla na komšijskim prozorima su bila sve prisutnija. Smeh je smenjivalo bolno jecanje.

• Neeee . . . ne mogu još jednom da podnesem . . . ovaj put ću te izvaditi . . . znam gde si i ne trebaš miiiii . . . stomak mi je opet ukočeeeen . . .

Krike je zamenilo lupanje i prevrtanje metalnih predmeta. Neko je pozvao policiju. Očaj je potisnuo bes.

• Ubiću teeee! Ti si mene svih ovih godinaaaa, sada ću ja tebe! Izvadiću te napolje, ne trebaš mi! DOSTA VIŠE!!!

U narednih nekoliko minuta je stigla policija. Za njima i hitna pomoć. Ušli su u stan. Vrata su bila otključana. Prošli su kroz dve prostorije i u poslednjoj sobi na svetlom tepihu, pored crvene fotelje su ugledali mladića rasporenog stomaka u lokvi krvi. U utrobi je umesto organa imao abnormalno veliko srce.