Jesen 2009.

Mama u bolnici.

Od njene penzije sam platila račune i pokupovala skupe lekove.

Svaki dan joj išla u posetu i nosila sve šta joj je potrebno.

Prošlo desetak dana od penzije.

A sledeća polovina je tek za 5 dana.

Ja bez dinara.

Pretražim kuću i nakupim 18.

Pola hleba je tada bilo 20 dinara.

Sećam se da sam plakala kao kiša.

Jer su mi falila 2 dinara do pola hleba.

Tada sam naučila da su 2 dinara ne veliki, nego ogromni.

• Ahahahahahaha . . . Aaaaahahahahaha . . . koji sam ja jbni mazohistaaaa . . . aaahahahaha!

Noćna tišina se grubo cepala pod bahatim sečivom preglasnog smeha.

• Mator konj aaaahahahaha a još nisam naučio lekciju . . . aaaahahahahaha! Tako mi i treba . . . aaahahahaha . . . !

Svetla na komšijskim prozorima su bila sve prisutnija. Smeh je smenjivalo bolno jecanje.

• Neeee . . . ne mogu još jednom da podnesem . . . ovaj put ću te izvaditi . . . znam gde si i ne trebaš miiiii . . . stomak mi je opet ukočeeeen . . . (more…)