Ne mogu da zaspim.  Prevrćem se po krevetu i pokušavam da oči držim sklopljene. No, dosadno mi je. Osećam se kao da gubim vreme.

Razmišljam. Planiram. Nerviram se. Ljutim. Nadam.

Kažu: “Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari”. Meni su se skoro sve želje ostvarile. Na neki način.

Oduvek sam želela da radim dva posla. Bez zezanja. Sada imam priliku to da iskusim i ne žalim se, naprotiv. Uživam. Samo, sve to ima jednu manu. Ogromnu. Da ne kukam o propratnim, koje postoje isključivo jer živim u Srbiji, ova mana je univerzalna. Nedostatak vremena. Koje povlači nerazumevanje.

(more…)

Oduvek sam volela vodu. Brčkanje, gnjuranje, rooonjenje. U stanju sam satima da ronim (da prolazim kroz noge) i dan danas. Đo mi kaže da sam isuviše aktivna u vodi. Heh, ko bi rekao, kada me vidite na suvom. Sećate li se kada smo bili mali. Pa odemo na bazen i spuštamo se niz najveći tobogan. A on nas baca levo, pa desno, pa u krug, letimo kao da smo u mešalici. I na kraju, kada padnemo u bazen, pojma nemamo gde se nalazimo. Nekoliko puta sam se, još kao dete, uplašila da neću moći da izronim koliko sam dezorijentisana bila pri ulasku u vodu. Pa sam, u nekoj emisiji videla da ronioci, kada postanu dezorijentisani pri velikim dubinama, prate mehuriće vazduha. Oni uvek idu prema površini.

(more…)

Svi smo imali prilike da u tinejdžerskim danima osudimo druga/drugaricu, jer su zbog devojke/dečka zapostavili društvo. Dešavalo se da nestaju jedan po jedan, kako ko pronalazi devojku, pa da se, kada raskinu, vraćaju. I sve je to normalno.  I nekako mi je bilo logično što se svi ljute kada ih je drug ispalio zbog devojke. Ali, kada bi veza prestala i on se vratio, svi su ga čekali puni razumevanja i utehe, te se druženje nastaljalo kao da se ništa nije desilo. To su bile, ako mogu tako da kažem, dečije veze, neozbiljne, kratkotrajne, veze u kojima se tek sazrevalo.

(more…)