Datum je bio 25.12.2008. godine. Dogovor je bio da deo volonterki ode po decu, a da deo dođe u prostorije organizacije da pomogne oko pripremanja sale za dolazak dece. Nisam išla po decu iz prostog razloga što se bojim toliku decu da vodim u to doba dana, na taj dan, kada je saobraćaj u špicu, te sam otišla da pomognem u spremanju prostorija. Nije bilo previše posla, stolice su već bile nameštene, sokiće je neko već sipao u čaše, kao i grickalice u tanjire. Ja sam se pozabavila muzikom tj pokušali smo da povežemo nešto što baš i nije bilo povezivo, ali nismo uspeli. Tako da je ozvučenje ostalo na radio stanici, što na kraju i nije ispalo loše. Deca su pristizala sa volonterima u intervalima od po petnaest minuta, čisto da se ne bi stvorila gužva u prevozu i da bi se lakše deca kontrolisala. Prvo su išli u salu gle su mogli plesati, sa prolazom do improvizovane kuhinje, gde se nalazilo posluženje. Tu su bili oko sat vremena.

Nešto posle 16h je animator i muzičar Bane počeo predstavu. Moram napomenuti da su svi volonterski učestvovali. Kako je to izgledalo možete videti na slikama.

Ovako leti Supermen

A ovako Nindža kornjače imaju povez na očima

Najhrabriji su izašli i na binu

I deo atmosfere, snimljen fotoaparatom

http://www.youtube.com/watch?v=FrMrp5cLUaY

Posle Baneta su se deca opet poslužila, dok je pripremljena mala lutkarska predstava, čija je pouka bila veličina i značaj drugarstva.

Zatim je došao onaj kog su ustvari i čekali – Deda Mraz :) mlađi su bili oduševljeni :))) doduše, starijima je bilo malo i dosadno, ali su ipak uživali u druženju i adrenalinu zbog paketića koji će dobiti. Moram napomenuti da je direktor sa svojom suprugom obezbedio igračke (dečacima lopte, devojčicama društvene igre), a da su slatkiši bili sakupljani nekoliko dana pre podele paketića u kafiću Latino, po sistemu ulaz – slatkiš. Žao mi je što odziv nije bio veći, pa su i paketići mogli biti veći, ali nema veze, osmesi su se prostirali od uva do uva dok su govorili kako se zovu i da li su bili dobri te godine :D

Mislim da ne možete ni da pretpostavite koliko se mi vežemo za decu, koliko su divni i koliko oni mogu da se vole. Možda će vam to sledeća slika malo približiti.

Živimo nezadovoljni različitim stvarima, želimo više i bolje . . . kako se oni samo raduju pažnjom koju smo im pružili i skromnim paketićima koje su dobili. Mene oblikuje kao osobu svaki kontakt sa ovom decom.

P.S. Kao ilustraciju ću vam dati nešto što se dogodilo taj dan. Baterije su mi se istrošile (što se i dalo očekivati kada sam ja u pitanju, uvek nestanu kada ne treba) i odlučila sam da odem do obližnje trafike da kupim nove. Jedan dečak iz grupe u kojoj volontiram je to čuo i pitao me da ide sa mnom. Pošto je to zaista želeo, a trafika nije daleko, rešila sam da ga povedem. Obukli smo se i krenuli.

• Nastavnice, meni je mama dala novac, pa sam hteo sebi nešto da kupim.
• Ali L. idem samo do trafike, nemaš tamo ništa, ne idem u prodavnicu. Slatkiše imaš i ovde, kao i grickalice, kao i sokove. Nemoj da trošiš novac.
• Nema veze nastavnice, meni je mama dala da si kupim nešto.

Kada smo stigli do trafike, kupila sam baterije i gledala šta će da kupi. Bojala sam se da ne kupi cigarete, jer mu to ne bih dozvolila. Pitao je pošto je guarana. Prodavačica mu je rekla da je 60 dinara. U ruci je držao 50. Toliko mu je mama dala da si kupi nešto lepo :((( dodala sam mu 10 dinara i kupio je guaranu . . . sav srećan :))) Znam da nije zdravo i da ne bi trebao da je pije, ali ne pije je često. Zamolila sam ga da je ne pije sada, jer nemamo za sve . . . ipak nije izdržao :D pio je ceo red u kom je sedeo, dok sam mu ja namigivala da skloni, da ostali ne vide ;)))

kada imam 50 dinara u novčaniku, obično i ne smatram da imam novaca . . . a nekom je to bogatstvo . . .