Kako sam bila i po godinu dana mlađa od drugara iz razreda, nisam imala sve zube. Nisu stigli stalni da izrastu, a mlečni požurili da odu. I tako ja krenuh u školu krezava. Vremenom mi je izrasla gornja desna jedinica. Leva nikako da krene. Sećam se dobro da su dva dečaka iz starijih razreda išli za mnom, unosili mi se u lice i vikali: “Gargameeeel, Gargameeeel!”. Kasnije su me vukli do njihovih drugara, da i oni vide “Gargamela”. Ako bih se opirala, sledila je ćuška, pa sam uglavnom ćutala. To je trajalo prvi i drugi razred, dok mi nije izrasla i druga jedinica. A za to vreme sam ih izbegavala. Kada bih videla na odmoru gde stoje, žurila sam u drugi deo hodnika/dvorišta.  Mislim da nikome nisam ovo rekla, nisam sigurna. Ako i jesam, niko nije reagovao.

Kada sam bila četvrti razred, dobila sam iz Grčke peratonicu na sprat. Hello Kitty. Niko srećniji od mene. Drug iz razreda mi je toliko šutao torbu (koja mi je bila na leđima) da je uspeo da je slomi. Sećam se da sam za ovo rekla učiteljici kao i da je samo slegla ramenima. Isti dečak je mene i još nekoliko đaka kroz celo školovanje maltretirao. Do osmog razreda sam imala modrice od udaraca, štipanja, guranja, šutanja. Govorili smo razrednom, jednom je rekao: “Šta hoćete, da ga ja izlemam? Opomenuo sam ga, to je sve što mogu da uradim.”

Fotografija preuzeta sa sajta http://candy95.com

Oduvek sam bila bucko. I zbog toga su me vređali. Na neke nadimke sam se navikla. Sećam se jednom da mi je mama kupila original farmerke sa tregerima. Ijao, jedva sam čekala da ih obučem sutradan u školu!  Na odmoru, iz drugog razreda mi je prišao dečak (vršnjak) i rekao što je glasnije mogao: “Debela, ubij se!”

Sve ovo bi mi verovatno ostavilo traume, da nije bilo moje mame. Ne znam da li je intervenisala u školi. Verujem da je pomenula na roditeljskom, ali nikada se ništa nije promenilo. Međutim, na odličan način je svemu menjala smisao kod kuće. Kada sam joj rekla šta je bio komentar na pantalone, počela je da se smeje, a onda i ja sam njom. Nekoliko dana smo pravile štos od svega i onda je sve postalo da bude manje strašno.

Takođe, imala sam super drugarice u razredu, jednu koja je bila poseno omiljena među “siledžijama”, pa me nisu dirali kada sam bila sa njom.

Mnogo mi je pomoglo to što je mama stalno razgovarala sa mnom i svaki problem učinila mnogo manjim nego što mi je izgledalo, pa su ćuške manje bolele, na kraju ih nisam ni primećivala. Trudila sam se da se sa problematičnim ljudima što ređe sretnem. Ali, bilo je dece koja su trpila mnogo više nego ja. Ne znam kako je bilo njima.

EDIT:  Ovaj tekst je nastao kao podrška Vuku koji trenutno vodi svoju bitku.

I moram da dodam da sam nastavila da nosim farmerice. Ne često koliko sam planirala, ali sam ih nosila :)

Noćna tišina se grubo cepala pod bahatim sečivom preglasnog smeha.

• Mator konj aaaahahahaha a još nisam naučio lekciju . . . aaaahahahahaha! Tako mi i treba . . . aaahahahaha . . . !

Svetla na komšijskim prozorima su bila sve prisutnija. Smeh je smenjivalo bolno jecanje.

• Neeee . . . ne mogu još jednom da podnesem . . . ovaj put ću te izvaditi . . . znam gde si i ne trebaš miiiii . . . stomak mi je opet ukočeeeen . . .

Krike je zamenilo lupanje i prevrtanje metalnih predmeta. Neko je pozvao policiju. Očaj je potisnuo bes.

• Ubiću teeee! Ti si mene svih ovih godinaaaa, sada ću ja tebe! Izvadiću te napolje, ne trebaš mi! DOSTA VIŠE!!!

U narednih nekoliko minuta je stigla policija. Za njima i hitna pomoć. Ušli su u stan. Vrata su bila otključana. Prošli su kroz dve prostorije i u poslednjoj sobi na svetlom tepihu, pored crvene fotelje su ugledali mladića rasporenog stomaka u lokvi krvi. U utrobi je umesto organa imao abnormalno veliko srce.