Pre izvesnog vremena krenuh do grada i kako sam izašla iz zgrade, nazovem bivšeg dečka i prvu veliku ljubav, čisto onako, da se čujemo (u dobrim smo odnosima i iskreno, želim da tako i ostane). Uvek ga nazovem kada imam dosta da pešačim, da se na miru ispričamo.
Krenem prema bulevaru, polako, šetnja uz razgovor. Put me je vodio dijagonalno od mesta na kom se nađoh, tako da sam morala dva semafora da pređem. Dolazim do prvog i uključuje se crveno svetlo. Stajem i čekam, i dalje razgovarajući sa Dekijem. Ispred mene staje devojka mojih godina, koja u tom momentu iz džepa vadi čokoladicu, otvara je i počinje da je jede. Nesvesno sam to primetila (čokolada u pitanju, jače je od mene ;D ).
Uključuje se zeleno svetlo i prelazim ulicu. Devojka sa čokoladicom je ispred mene nekoliko koraka, i kao i ja, staje na drugi pešačku prelaz, da sačeka zeleno svetlo. Stajem iza nje, razgovarajući sa Dekijem. Ona jede čokoladu.
Zeleno svetlo. Prelazimo. Nekoliko koraka je ispred, tako da je celu vidim, kao i šta radi. Dolazimo do kraja pešačkog, i kako je prešla, tako je bacila papirić od čokolade na tlo. Još uvek sam iznenađena onim šta sam uradila, uglavnom prećutim svašta, ali mislim da mi je prekipelo ovaj put. Rekla sam Dekiju da sačeka sekundu, pomerila telefon i rekla:

• Izvini?!

Devojka se okreće i gleda me.

Pokazujući na bačen papir od čokoladice, govorim joj:

• Nešto ti je ispalo.

Gleda me u neverici. U životu me niko tako nije pogledao. Imam utisak da se osetila kao da ju je mama izgrdila ili tako nekako. Nesumnjivo joj je bilo neprijatno. Veoma neprijatno. Ne progovara.

• Imaš kantu tamo.

Pokazala sam joj rukom i nastavila put.

Ne znam da li je podigla papirić i bacila ga u kantu. Ali se nadam da više nikada neće baciti smeće na ulicu, van kante. Ne u mom lepom gradu. Nek ide tamo gde su je naučili da se to radi.

Svakakve priče kruže o internetu. Svi smo upoznati sa njima. Negativna iskustva se stiču na različitim chatovima, forumima i ostalim ‘stanicama’ za komunikaciju sa ljudima ‘s one strane žice’. Problem nastaje kada neko od individua “zaštićenih ekranom” dozvoli sebi različite stvari. Kada si dozvoli previše.

Više puta obrađena tema neličnih kontakata, od strane stručnih lica i onih poučenim iskustvom mi je dala dovoljno razloga da izbegavam chatove i kontakt sa nepoznatim ljudima putem interneta. Moram priznati, da, kada sam počela da pišem blog, sam bila veoma uplašena. Osećala sam se kao dete koje uči da pliva tj grčevito sam se držala ljudi koje poznajem iz RL-a. Vremenom sam shvatila da blogeri spadaju u posebnu kategoriju. Suženi krug ljudi je zamenio veliki broj, koje ‘poznajem’ sa interneta. I to ne bilo kakvih ljudi. Verujte mi, bez laskanja, blogeri koje poznajem su jedni od boljih ljudi u ovoj zemlji.

Potpuno sam se opustila. Počela sam da verujem blogerima. Nisam pogrešila. Među njima ima ljudi koje volim kao da su mi rod, a nikada se nismo pogledali, dodirnuli, zagrlili. Svakodnevnu komunikaciju smo ostvarili putem interneta, putem različitih mesindžera, ali i preko twittera.

Jedan psiholog mi je rekao da sam nerealni optimista. To je moja ‘dijagnoza’, ako mogu tako reći. Uz to sam i altruista. Volim SVE ljude, pa kada se taj moj nerealni optimizam ukrsti sa altruizmom dobijam ubeđenje da su svi ljudi fini i dobri. Ceo život gledam sve kroz ružičaste naočare. Dragi mi i bliski ljudi su pokušavali da mi stave do znanja da to baš i nije tako, ali ne mogu protiv svoje prirode.

Poenta cele priče je moje sinoćno iskustvo. Pre izvesnog vremena sam posetila jedan sajt i tamo ostvarila kontakt sa posetiocima istog koji su se zatekli tamo. Bla, bla, mic po mic, raspričasmo se. Godine, religija, sexualno opredeljenje, nacionalnost, pol me ne zanimaju ni u stvarnom životu, pa tako ni na internetu. Kakva sam po prirodi takva sam i ovde. Ne pretvaram se, ne glumim, ne foliram. Sinoć je čovek koji je duplo stariji od mene pokušao da me ponizi indirektno, da me ismeje, u isto vreme na najružniji mogući način ismevajući dečka koji to zaista nije zaslužio. Ostala sam šokirana. Znate koliko imam strpljenja i tolerancije, ali takođe znate koliko mogu da se iznerviram kada neko pretera. Toliko nepoštovanje drugog čoveka, živog bića me je ostavilo bez teksta! Blago rečeno sam bila šokirana. Mislila sam da tako nešto više ne postoji na internetu, da je kultura i svest individua dostigla viši nivo i da smo se konačno prizvali pameti kao rasa. Nažalost sam pogrešila.

To me neće odvratiti od ostalih posetilaca sajta koji su skroz ok . . . ali sam ostala zatečena.

Ovo je moj stoti post. Nisam pisala dve nedelje iz dva razloga. Prvi su obaveze koje sam imala, drugi je želja da u stotom postu napišem nešto posebno. Nažalost, stoti post je posvećen temi za koju sam mislila da nikada neće biti pomenuta na mom blogu.

http://www.youtube.com/watch?v=lrXB_X0-luo