Najdrvenija advokatska e – kancelarija

Dugo čekani i jedva dočekani ponedeljak. Kako me nesanica drži ovih dana (užasna stvar) sva sam haotična i trudim se da funkcionišem što bolje. Ustala sam u 9.30h posle samo 3h spavanja i definitivno nisam bila u stanju da po ovoj vrućini odem do prostorija EXIT-a, te odlučim da ih nazovem. Okrenem broj informacija o telefonskim brojevima i dobijem drugi broj. Nazovem, zvoni. Sva se ozarim, kad tup! Škriiiiiiiiitaram taram taram . . . opet fax. Da ne poveruješ. I tako sa još dva broja. I setim se ja da moj dragi brat ima fax u firmi i da sam jednom slala neke uplatnice kao potvrdu i pošaljem mu poruku da mi se javi. I javio se 4h kasnije. Dao mi broj i nazovem ja sekretaricu i kažem joj da ću joj sada poslati mail sa prijavom, da ga odštampa i pošalje, ako nije problem, kaže cura da nije, završila je sve šta ima . . . i tako se začas mi dogovorimo. Pošto sam i dalje na dial up konekciji, prekinemo razgovor i ja se lepo konektujem i pošaljem mail sa prijavom i molbom da je prihvate. I diskonektujem se.

Prošlo je 14h i odlučih da odem do prodavnice i pokupujem namirnice koje mi trebaju da napravim voćni jogurt i obavim sve šta imam, pa da počnem da učim. I bukvalno sam uzela novac i izašla iz stana. I naravno nisam ponela mobilni. I sad dok sam ja obišla sve punktove koje sam planirala prošlo je vremena. Dolazim kući i mama mi kaže da me je zvala Jelena iz firme i da će biti još 20 minuta tu, da sam joj trebala poslati mail . . . I ja u čudu, pa poslala sam joooj! Zovem firmu, 15h je, cura otišla kući . . . E u k! Zaista mi se ne da. Mada, ko zna zašto je to dobro. Možda i ne treba da radim :D

Ja sam definitivno onaj tip čoveka po kom je Marfi pisao svoje zakone. To sam pre neki dan rekla sestri kada me je ubeđivala da je ustvari ona teži slučaj. Samo sam joj pomenula moj put u Osijek (tj povratak) i ućutala je, nasmejala se i rekla „Da, ti si gora.“

Jednostavno, šta god može da krene naopako (što bi naš narod rekao ’po zlu’), kada sam ja u pitanju, krenuće. Doduše, to su, manje – više, benigne stvari, ništa krupno i strašno, ali eto, kod mene sve mora na teži način. Ako ima i najmanja mogućnost da negde zapnem, ja ću zapeti, ako može da se desi da nešto prospem, ja ću prosuti.

Ali i stvari koje ne zavise od mene, meni idu naopako. Na putu do mora baš autobusu u kom sam ja pukne guma . . . i to ne bi bio problem da to nije bila rezervna guma . . . pa smo čekali nekoliko sati da mu donesu drugu . . . pa na sledećem putovanju, na doček Nove godine sam sedela do prozora, na mestu gde autobus ’pušta’ tj lim je bio oštećen, pa je duvalo na minus pet, baš na tom mestu gde sam ja sedela (bezuspešno sam pokušavala da zapušim rupu šalom), te sam se smrzavala tokom šest sati putovanja (mada je žena iza mene gore prošla, sela je na sedište umazano naftom ili nečim sličnim) . . . šalter na kom čekam se zatvori baš kada ja dođem na red (pauza, jelte?), poslednji hleb (u ponoć) je kupio čovek pet minuta pre mene . . . i takve stvari. Međutim, pošto se meni takve stvari godinama dešavaju, ja sam navikla na njih. Uglavnom. Više se u većini slučajeva ne nerviram, nego prihvatim datu situaciju, tj da ću čekati još pola sata, da su ljudi neljubazni i bezobrazni, da će baš mene da ’pokaki’ ptica . . .

Danas sam se baš iznervirala. Prošle godine sam radila na EXIT – u, na ulazu, čekirala karte. I mesecima već pričam kako ću i ove godine da se prijavim, kako nije težak posao, a i lova mi treba. I prolazili su dani, ja sam otprilike izračunala kada bi mogla biti prijava . . . i danas lepo odem na njihov sajt i vidim da je prijava prošla pre četiri dana! Kaže mi drug, pošalji, ne košta te ništa. I pošaljem je, mail mi se vrati, adresa je ugašena! Zvala sam neke ljude koje znam da su radili prošle godine, da li imaju neku informaciju, dve drugarice neće da rade ove godine, treća je nedostupna, ’šef’ od prošle godine takođe, a drug je u drugom sektoru i ne može da mi pomogne . . . poludela sam :) to se desilo danas popodne, a ja se još uvek jedem. Posebno me nervira rečenica moje mame (kojoj se požalih): „Sama si kriva.“ Nervira me što je tačna. Ufff . . . Na njihov broj se niko ne javlja (uključuje se fax), a danas je subota, što znači da ću morati da čekam do ponedeljka, a tada će to biti šest dana kašnjenja . . . ali sam optimistična :) odneću im prijavu lično u ponedeljak. Pa ko zna, možda me i prime. Kod mene je to tako. Ili nikako ili isuviše lako :) A i ako me ne prime, šta da radim. Uživaću za to vreme negde drugo. Možda baš na tvrđavi, a možda i ne budem u Novom Sadu :)