Kada se setim vremena kada sam dnevno dobijala po dva-tri pisma . . . sanduče navek puno, da li pisama, časopisa, knjiga, fanzina . . . i onda je i ‘nova’ tehnologija došla i do Srbije i jednostavno je sve to prestalo. I nekako smo svi postali lenji. Iskreno, ne sećam se kada sam mail kucala duže od dva-tri minuta i kada je bio duži od recimo A4 stranice (ustvari, nikada nije bio duži od A4 stranice :D ). A pisala sam pisma relativno dugačka. Iako mnogo brže kucam nego što pišem. Najduže pismo koje sam dobila je dugačko 16 stranica :D  Impozantno! Čitala sam ga ceo vikend hehe . . .

Jednom sam drugarici poslala pismo i na poleđini plave koverte otkucala (na pisaćoj mašini) Okružni Sud Novi Sad :D Nažalost, ona je bila na nekom skupu izviđača u momentu kada joj je pismo stiglo, pa sam prepala njenu mamu :D ipak su me i posle toga primali u goste :D

To je trajalo negde do bombardovanja . . . posle je prestalo dopisivanje. Ne znam zbog čega i ne znam sa čije strane. Dopisivala sam se sa velikim brojem ljudi, širom zemlje, ali i iz inostranstva. Posle sam samo pisala pisma drugu koji je bio u vojsci (iako smo se svako veče čuli telefonom :D ), a i to je bilo smešno. Dešavalo se da mu napišem nekoliko pisama i da ne pošaljem, pa pošaljem odjednom sva, samo na kovertama napišem brojeve po kom redu da čita :D Posle mi je on pričao da ga je desetar prozivao za svako pismo posebno, te je mislio da ga zafrkava :D

Uglavnom, mislim da još uvek negde postoji kutija u koju sam odlagala pisma na koja sam odgovorila. Pre nego što odgovorim na njih stajala su na regalu, na vidnom mestu, da ne zaboravim.

Sećam se zima kada sam slala čestitke za Novu godinu . . . po dvadeset i više . . . i dobijala isto toliko, ako ne i više . . . a sada sms ili mail i kraj . . . nekako bez emocije, uglavnom. Nema Unicef karti koje su zaista bile pune topline i najlepših želja uz činjenicu da si možda nekom pomogao kupivši tu čestitku . . .

Uz čestitku jednako ‘cenim’ (da ne kažem volim) i razglednicu. Delić atmosfere sa mesta na kom je neko od mojih drugara/rođaka u tom momentu i činjenica da me se sete :) mi mnogo znači. Imam gomilu razglednica iz celog sveta. I njih uvek nosim sa sobom, gde god da se selim :)

Rado ih primam i rado ih šaljem. Samo dragim ljudima.

Ovo su razglednice koje sam dobila ovog leta.

Ponedeljak je prošao kako je prošao. U utorak me zove brat iz firme i probudi me u cik zore, 14h, i kaže da mu pošaljem mail. I ja ustanem nekako, dođem sebi, i na prazan stomak krenem da se bakćem sa netom. Uhvatimo se mi u koštac i tamo – vamo, pošaljem ja njemu mail.

Zvoni telefon posle pola sata, kaže mi da mu nije stigao. Tj, ne vidi se tabela koju je trebao da primi, već samo tekst koji sam dopisala. I kud ću šta ću, kaže on da će doći sutra do mene da ja to lepo odštampam, pa će uzeti. Sreda, negde 17h, eto njega sa snajkom i Mimom. Taman ja napravim onaj voćni jogurt o kome je bilo reči ovde, te ga ponjupamo, uze čovek prijavu i ode. Reče da je poslao. . . Sada je pitanje samo da li će se javiti. U svakom slučaju, mi uradismo sve od sebe :D pa šta bude . . .

Dugo čekani i jedva dočekani ponedeljak. Kako me nesanica drži ovih dana (užasna stvar) sva sam haotična i trudim se da funkcionišem što bolje. Ustala sam u 9.30h posle samo 3h spavanja i definitivno nisam bila u stanju da po ovoj vrućini odem do prostorija EXIT-a, te odlučim da ih nazovem. Okrenem broj informacija o telefonskim brojevima i dobijem drugi broj. Nazovem, zvoni. Sva se ozarim, kad tup! Škriiiiiiiiitaram taram taram . . . opet fax. Da ne poveruješ. I tako sa još dva broja. I setim se ja da moj dragi brat ima fax u firmi i da sam jednom slala neke uplatnice kao potvrdu i pošaljem mu poruku da mi se javi. I javio se 4h kasnije. Dao mi broj i nazovem ja sekretaricu i kažem joj da ću joj sada poslati mail sa prijavom, da ga odštampa i pošalje, ako nije problem, kaže cura da nije, završila je sve šta ima . . . i tako se začas mi dogovorimo. Pošto sam i dalje na dial up konekciji, prekinemo razgovor i ja se lepo konektujem i pošaljem mail sa prijavom i molbom da je prihvate. I diskonektujem se.

Prošlo je 14h i odlučih da odem do prodavnice i pokupujem namirnice koje mi trebaju da napravim voćni jogurt i obavim sve šta imam, pa da počnem da učim. I bukvalno sam uzela novac i izašla iz stana. I naravno nisam ponela mobilni. I sad dok sam ja obišla sve punktove koje sam planirala prošlo je vremena. Dolazim kući i mama mi kaže da me je zvala Jelena iz firme i da će biti još 20 minuta tu, da sam joj trebala poslati mail . . . I ja u čudu, pa poslala sam joooj! Zovem firmu, 15h je, cura otišla kući . . . E u k! Zaista mi se ne da. Mada, ko zna zašto je to dobro. Možda i ne treba da radim :D