Putnik – Petar Preradović
Bože mili, kud sam zašo!
Noć me stigla u tuđini,
Ne znam puta, ne znam staze,
Svuda goli kamen gaze,
Trudne noge po pustinji!Još konaka nijesam našo!
Sjever brije s snježnog brda,
A tuđincu, siromaku
Još je veći mrak u mraku,
Još je tvrđa zemlja tvrda!Naokolo magla pada,
Zastrta je mjesečina,
Ne vidi se zvijezdam traga;
Majko mila, majko draga,
Da ti vidiš svoga sina!Da ti vidiš njega sada
Okružena bijedom svega,
Ti bi gorko zaplakala,
Ruka bi ti zadrhtala
Od žalosti – grleć njega!Zašto tebe nijesam slušo,
Kad si meni govorila:
“Ne idi sinko od matere,
Koja mekan krevet stere
Tebi usrjed svoga krila!Ne idi, sinko, draga dušo,
Ne idi od krova očinoga,
Tuđa zemlja ima svoje,
Ne spoznaje jade tvoje,
Tuđa ljubav ljubi svoga!” -Govoreći sobom tako,
K kolibici jednoj klima,
Koju spazi iznenada,
Umoreni putnik sada,
I zakuca na vratima.Otvarajuć sve polako,
Zamišljena: tko će biti?
Glavu pruži jedna stara.
„Daj u ime Božjeg dara,
Bako, meni prenoćiti!Ne znam gdje sam – kud sam zašo,
Noć me ‘e stigla u tuđini,
Ne znam puta, ne znam staze,
Svuda goli kamen gaze,
Trudne noge po pustinji!Drugi konak gdje bih našo!
Sjever brije s snježnog brda,
A tuđincu, siromaku
Još je veći mrak u mraku,
Još je tvrđa zemlja tvrda.Naokolo magla pada
Zastrta je mjesečina,
Ne vidi se zvijezdam traga,
Majko mila, majko draga,
Primi pod krov tuđeg sina!”„Primila bih tebe rada;
Ali vidiš da spavaju
Ovdje sinka tri i ćerce,
Koji cijelo majke srce
I svu kuću ispunjaju!”„Nij’ daleko već do dana,
Već pozdravlja pijevac vile,
Dok zagrije danak Boži,
Malo vatre bar naloži,
Da otopim smrzle žile!”„Vatra mi je zapretana,
Drvah ne imam skoro ništa,
Ovo malo, što ‘e unutra,
Trijeba mojoj djeci sjutra
Kad se skupe kod ognjišta!”„Za tuđinca ništa ne imaš,
Tuđa majko, kad te moli,
Tuđe dijete tvoje nije!” -
S tim mu grozne suze dvije
Niza lice kapnu doli.„Gdje su ruke tvoje majke
Sad da skupe suze sina?
Gdje koljeno, da počine,
Da si teško breme skine?
Gdje je tvoja domovina?!”Ko da su mu zmije ljute
S ovim riječ’ma srce stisle,
Ukočeni putnik stoji,
Leden znoj mu čelo znoji
I otimlje mozgu misle.Ali oči uzdignute
K strani glede – ah onamo!
Gdje od drage domovine
Svako jutro sunce sine,
Tam’ ga želja nosi – tamo!„Tebi opet duša diše,
Tebi srce opet bije;
Domovino, majko srjeće!
K tebi opet sin se kreće,
Od radosti suze lije!Primi opet svoje dijete,
Primi vijek će tvoje biti,
Ljubit tebe svako doba,
U tvom polju daj mu groba,
S tvojim cvijećem grom mu kiti!”
Pesma je objavljena 1846. godine u zbirci “Prvenci”.
Debela, ubij se!
Krenula sam u osnovnu školu kada sam imala šest godina. Mnogo sam se bojala. Nikada nisam volela promene, pa mi je prelazak iz vrtića u školu bio užasan. Sećam se razgovora i bodrenja moje mame koji su bili od presudnog značaja da zavolim školu. Bila sam prosečno dete, mirna i dobra.
Kako sam bila i po godinu dana mlađa od drugara iz razreda, nisam imala sve zube. Nisu stigli stalni da izrastu, a mlečni požurili da odu. I tako ja krenuh u školu krezava. Vremenom mi je izrasla gornja desna jedinica. Leva nikako da krene. Sećam se dobro da su dva dečaka iz starijih razreda išli za mnom, unosili mi se u lice i vikali: “Gargameeeel, Gargameeeel!”. Kasnije su me vukli do njihovih drugara, da i oni vide “Gargamela”. Ako bih se opirala, sledila je ćuška, pa sam uglavnom ćutala. To je trajalo prvi i drugi razred, dok mi nije izrasla i druga jedinica. A za to vreme sam ih izbegavala. Kada bih videla na odmoru gde stoje, žurila sam u drugi deo hodnika/dvorišta. Mislim da nikome nisam ovo rekla, nisam sigurna. Ako i jesam, niko nije reagovao.
“Društvena odgovornost se ne reklamira”, zato joj ja ustupam prostor
Ivan Ćosić je na svom blogu uradio nešto što ne mogu rečima opisati, tako da ću vam iskopirati deo teksta:
Hajde mi da na svojim blogovima “damo svoj medijski prostor” društveno odgovornim reklamama. I to stvarno, za sve naše čitaoce, da ne čekamo od Komercijalne banke (ili bilo koga drugog) da ustupaju svoj prostor na TV-u već da mi svoj prostor na Internetu ustupimo ovim sjajnim kampanjama.
Ovim blog-postom želim da dam svoj doprinos blogerskoj akciji #ustupamprostor
Stop trgovini decom
Kampanja organizacije Astra — Anti Trafficking Action
maliVEliki ljudi
Kampanja organizacije maliVEliki ljudi
Bolje da znaš
Kampanja projekta Podrška u borbi protiv HIV/AIDS-a
Ujedinjeni protiv droge
Kampanja Ujedinjeni protiv droge
Osobe u razvoju
Kampanja organizacije Dečje srce
Bitka za bebe
Kampanja Bitka za bebe
Iskoristila sam u naslovu rečenicu iz teksta Granica odgovorinosti pri društvenoj odgovornosti Dragane Đermanović, koja je obeležila ovu akciju.
Nemojte vikati na svoje mame, one vas samo vole
- Da li barem jednom u toku noći i svako jutro na prstima prolazite pored sobe svoje mame i pažljivo slušate da li diše?
- Da li svaki dan gledate svoju mamu kako trpi ogromne bolove, a nikad ni reč ne kaže?
- Da li gledate svoju mamu u oči, i ona gleda vas, i smeškate joj se, a svesni ste toga da vas ne vidi?
- Da li podižete svoju mamu kada padne i ne može da ustane?
- Da li čekate mamu da dođe s dijalize malaksala i kaže vam: “Marija, igla je ovolika.” I raširi palac i kažiprst što više može?
- Da li gledate svoju mamu kako na 30 i kusur stepeni pije 2 dl vode na dan? Računajući i supu i jogurt u to?
- Da li, kada odete kod lekara da vam ispiše recepte, jer vaša mama nije u stanju sama da ode po njih, lekar samo odmahuje glavom i kaže vam kako će sledeća inekcija da odagna bol, ali će da učini više štete organizmu?
Ne? Hvala bogu da ne.
Hristos se rodi!
Srećan Božić i Nova 2011. godina :)
Želim vam ljubavi, sreće, osmeha, tolerancije i strpljenja, blagostanja i da vam sve ide od ruke, a da zdravlje bude ono o čemu nećete brinuti.
Čast mi je predstaviti vam . . .
. . . blogere koji po mom mišljenju zaslužuju nagradu. Ne znate o čemu se radi? Pogledajte ispod.
Sve za ljubav ♥
Sigurna sam da je većina čula za ovu emisiju koja se već nekoliko godina/sezona emituje na nacionalnoj televiziji. Prvu sezonu sam sa nestrpljenjem očekivala i redovno pratila sve epizode. Ljubav . . . a oni pomažu njenoj realizaciji . . . DIVNOOO!
Drugu i treću sezonu takođe nisam propuštala. Neretko sam i zaplakala pred izlivom emocija nepoznatih mi ljudi, različitih životnih priča. Jeste, smetalo mi je što se ‘oni’ petljaju u tuđe živote, ali su uspevali da spoje razdvojene, izmire posvađane, nasmeju tužne, obraduju zaljubljene. Činilo mi se da usrećuju ljude i mislim da je zaista tako i bilo. Iz nedelje u nedelju smo se mama i ja plakale i radovale se sa njima, jer su uglavnom sve bili srećni završeci. Neretko su jednoj strani dali dezinformacije, da bi iznenađenje bilo veće i intenzivnije. I to mi je bilo super kada su bili pokloni u pitanju, prosidbe ili slično. Čak sam i zamišljala kako bih reagovala da me neko iznenadi putem te emisije :))) (more…)
