. . .  blogere koji po mom mišljenju zaslužuju nagradu. Ne znate o čemu se radi? Pogledajte ispod.

(more…)

Detinjstvo koje sam ja imala je bilo detinjstvo kakvo se samo poželeti može. Ja imam ubedljivo najbolju mamu na svetu :))) Ona se potrudila da moje detinjstvo od najranijeg doba bude ispunjeno mnogim stvarima, da se moja ličnost počne razvijati od malena i imala je mnooogo strpljenja . . . Bila je učiteljica, preko trideset godina je radila sa decom. Obožavala je svoj posao. Kada ponekad razgovaramo o tome, kaže da joj jako nedostaju deca, da bi, da je zdrava, sada ponovo ‘krenula u prvi razred’ sa njima :) Moja mama je bila proglašena za učiteljicu decenije :) Već je osam godina u penziji, a neretko nam zazvoni telefon, zovu je njeni bivši učenici ili njihovi roditelji, da je pitaju kako je, da je pitaju za zdravlje.

Sećam se, da mi je pravila figurice od gline, mace, kuce, Saru Kej. Bojila ih je i lakirala, pa je u njih ubadala zihernadle ili im pravila rupice, te sam imala brošiće ili priveske kakve sam želela. Pravile smo svašta zajedno, od saksija, preko posudica, mozaici su mi išli (imala sam strpljenja), maske, ogrlice, narukvice, kape koje nose samo princeze. Ona je i šila često i mnogo. U vrtiću sam uvek imala najoriginalniji kostim na maskembalu, jer joj nije bilo mrsko da sedi i danima šije nešto što ću ja samo jednom obući. Jer je znala da će me to usrećiti.

Slikale smo zajedno otkad znam za sebe. Joj, šta sve ta žena nije pokušala da bi me naučila da crtam :D džaba, kada sam ja antitalenat :D a ona je držala likovnu sekciju u školi u kojoj je radila.

Nešto što je ostavilo najveći uticaj na mene je muzika. Pevala mi je oduvek, kupovala ploče i kasete Kolibra i kasete talentovane dece koja su pevala dečije pesme. Kada sam napunila šest godina upisala me je u muzičku školu i muzika je postala moja svakodnevnica. Gledale smo dečije festivale na televiziji zajedno, iz naše zemlje, ali i inostranstva, dobro se sećam i miša Điđa koji je vodio italijanski festival za decu :)

Pre neki dan sam na youtube-u naišla na pesme koje mi je često pevala. Neke smo pevale zajedno uz gramofon ili kasetofon, a neke same . . . ova mi je bila jedna od omiljenih

Zeko i potočić

Uz nju mi je pevala još jednu, koju nisam uspela da pronađem, tekst ide ovako (tačno mogu da se setim izraza njenog lica dok mi peva, iako je prošlo dvadeset i više godina od tada):

Trči zeka iz daleka,

oblio ga znoj.

Trči jadan, žedan, gladan

i uziše: JOJ! (ovde jako razrogači oči i promeni glas)

Prepao se

jer je neko povikao: STOJ! (promeni glas)

(pa pokaže u mene rukom, kao da ima pištolj, a ja dignem ruke kao da se predajem)

pa će brzo da se skloni

u kućerak svoj.

Hehe, volela sam tu pesmicu :) Ma, volela sam sve pesmice. I volela sam i da sviram i da pevam . . . i dugo nisam mislila na ovo, čak sam i zaboravila, dok slučajno nisam preko Kolibrića naletela na mnogo pesmica koje su obeležile moje detinjstvo i moj život . . . Neću nikada moći da se dovoljno zahvalim mojoj mami, ni da joj se odužim . . . a nekako i ne umem da joj (po)kažem koliko je volim . . .

Moja mama divno priča

Ovo su moje omiljene pesmice od Kolibra. Neke od omiljenih, jer bi bilo stvarno previše da ih sve okačim. uživajte! :)

Ko ko ko kolibri

Najlepša je zemlja moja

Pozdravite moga tatu

Moja mašta

Najlepša mama na svetu

Olivera

Satima sedim. I gledam. Satima, danima, mesecima. Pa i godinama. Sedim i gledam. Gledam kako prolazi. Gledam lipu kako cveta. Gledam žrtve koje svakodnevno isijavaju kroz mene. A ja ne činim ništa. Gledam reči koje se kombinuju i upliću u krošnje koje ih zadržavaju i ubijaju. Pa njihovi leševi vijore i podsećaju me kako sam slaba. Gutam knedle. Gutam suze. Gore mi je kada plačem.

Slobodna sam. Samo kada sanjam. Onda trčim daleko i brzo, kroz šume i cveće, ptice i pečurke, lako kao marioneta koja nije svesna svog postojanja. I uvek na kraju nailazim na vodu. Vodu u ranu zoru. Vodu koja je prekrivena maglom. Sunca nema. Trčim u očaju pored vode i ne uspevam da nađem prolaz dalje. Ne smem da zagazim, stene su oštre. Patike su pokvašene. Stajem. Budim se. Gledam.

I dalje. Kako prolazi. A ja ne činim ništa. Hoću u Rovinj. Da vidim gde je živeo barba Dragan. Ne znam ko mi je poklonio tu knjigu. Ni taj ko mi je poklonio ne zna koliko je ta knjiga uticala na mene. Još kao dete čitala sam je desetinama puta uzastopno. Nisam je dugo videla. Selili smo se, verovatno je spakovana u nekoj od kutija. Ili je zaboravljena na nekoj od polica. Nema veze, pročitana je. Tada nisam gledala. Ali me je naučila da vidim i kada ne gledam. Da nije potrebno govoriti da bi se reklo.

Može ponekad da se udahne. Rano, pred svitanje ili kada tek svane. Dešavalo se da mu se otrgne dašak i da ga osetim i predveče i po danu, ali znala sam da pokušava da me prevari. U početku sam vikala: „Jesi osetio?“, ali sam odustala. Polako shvatam da retki osete. Ja još nisam srela takve.

Najgore se što i dalje sedim. I gledam. Podnosim sve bolove koje mi nanosi. Prestao je jedno vreme, odustao. Ali je shvatio koliko ga volim, koliko sam zavisna od njega. Pa se vratio. Volim bol koju mi zadaje. Toliko je božanska da ništa ne mogu uporediti sa njom.

Uvek sam se pitala zašto ljudi plaču pod tušem. Videla sam to nekad u nekom filmu i ostalo mi je u sećanju. Mislim da mi je bilo smešno. Sada znam. Tada suze manje peku.