Kukajmo zajedno
Upravo pročitah na Ivanovom blogu tekst koji me je podsetio da već danima hoću da se požalim na literaturu koju moramo da pređemo za ispit. Lektira je naravno obavezna i nju i neću da spominjem, jer je katedra na kojoj studiram specifična i toga zaista ima mnogo da se čita i da se pamti (verujte da, ako ne zapišem često ne mogu da se – posle pročitanih svih dela – setim šta je bilo u delima koja sam pročitala na početku), ali nam je literatura još obimnija. Za jedno delo se mogu pronaći tone i tone kritika. A najveći fazon je u tome što od 350 strana koliko recimo ima neki zbornik radova ili sl. meni treba otprilike pedeset do sedamdeset, ali moram sve da iščitam, da vidim kojih sedamdeset . . . :(((
Ove dve fotke sam napravila u januaru, to je otprilike sva literatura koja je potrebna za ispit iz srpske književnosti 19. veka, pokušala sam da na sajtu fakulteta pronađem istaknut spisak lektire i literature za stari program, ne mogu, kao ni kod mene na kompu, mislim da sam ga imala sačuvano, ali mora da sam izbrisala kada sam položila taj ispit. Uglavnom, ispit iz 19. veka je sada podeljen na tri ispita po bolonji, kao i ispit iz 20. veka. A mi smo oba slušali po četiri semestra, i polažemo oba pismeni i usmeni (osim u vezanim rokovima, tada je važeći pismeni tj pismeni važi dva roka) i srednja ocena je diplomska ocena. Pa me posle pitaju zašto spremam po godinu dana svaki. I svetska mi je bila lakša (koja se slušala pet semestara). I ne osećam se bolje, osećam se samo jadnije posle kukanja. Mislim da više neću ovde da kukam. Ne pomaže ;)
(klik na sliku daje istu u većem formatu)
kopije, nema knjiga u prodaji, a i po bibliotekama ih nije lako pronaći
a ako mi ne treba cela knjiga kopiram samo tekstove koji mi trebaju, pa raspoređujem po pravcima (to su one tri neukoričene gomile)
Sada se setih da ovde fali Klasicizam i Predromantizam Milorada Pavića koji su mi krv popili dok ih nisam ukapirala i nabubačila :))) a nema ih tamo jer sam ih radila sa kompa.
Treći Međunarodni novosadski književni festival, dan drugi
Pojavismo se na mestu skupa deset minuta pre zakazanog vremena. Dakle, u deset minuta do devet. Fino sređeno, mesta dovoljno, odlično. Srela sam neke koleginice, pa smo malo razgovarale o fakultetu i tako . . . Propustila sam jučerašnje otvaranje i, iskreno, sada mi nije žao. Osim što je početak druge večeri kasnio pola sata (?!), nije mi ništa pružio. Ili me je Prosefest razmazio? Malo me je nervoza hvatala što stojim tamo, a mogla sam da budem kod kuće da učim, još sam imala jedan dogovor za kasnije . . .
No, u pola deset je počelo. Program je otvorio duet, violina i kontrabas, ok, ne bih da komentarišem. Vladimir Tasić, zbog kog smo i išli je izašao posle nastupa dueta, bukvalno pročitao (odlomak ili pripovetku, ne znam, jer nisam čitala, a niko nije rekao) i otišao . . . Mislim, mogla sam i ja da pročitam kod kuće. Posle njega je ‘nastupio’ autor iz Mađarske koji je čitao na jeziku na kom je i pisao, koji ja, naravno, ne razumem . . . prevod je usledio na kraju . . . Ne znam, možda sam previše očekivala . . . ali je ovo takođe velika manifestacija, kao i prethodno pomenuta . . . mogli su malo bolje organizovati. Ne znam da li je kasnije bilo reči autora i učesnika ove druge večeri, ja sam razočarana otišla. Duže sam čekala da počne nego što sam prisustvovala. Garant sam previše očekivala. Šta ja znam, osećam se nekako iznevereno. Nadala sam se barem nekoj rečenici . . . bilo čemu . . .
Čisto da napravim razliku (nažalost večeras ovo nisam snimala), stavila sam dva filmića sa Prosefesta koja je jedan dečko montirao od niza snimaka koje sam napravila fotoaparatom na festivalu. Zbog toga je ton malo lošiji i slika nije baš naj naj . . .ali ćete fino videti o čemu se radi i o čemu pričam.
Na prvom je otvaranje (Milorad Pavić i Sava Damjanov u Matici), dodela nagrade Milovan Vidaković ovogodišnjem dobitniku Alberto Mangelu, zatim deo programa. Simultano prevođenje, za tekstove koje su autori čitali na stranim jezicima bio je postavljen video-bim preko kog smo mogli pratiti tekst na srpskom, ukoliko je bilo potrebno. Takođe, imali smo mogućnost da posredstvom maturanata novosadskih gimnazija, koji su vodili program, saznamo mnogo o radu, životu, književnosti, načinu pisanja, lektiri i literaturi, i u globalu razmišljanjima pisaca koji su bili na festivalu. I na kraju da vodimo direktan razgovor sa autorima, da li preko prevodioca ili direktno, nebitno je, zavisi od jezika na kom je komunikacija vođena. Verujte da je sat vremena bilo zaista malo, kakva je bila organizacija i trud ‘učesnika’ Prosefesta. Ovo večeras nije bilo ni blizu. Žao mi je što to govorim, ali ni blizu.
