Deo pasusa koji me je nasmejao, ali i zgrozio svojom istinitošču i bacio u laganu depresiju možete pročitati ispod:

… Jedan nezaposleni diplomirani književnik je prizor koji kida i najtvrđa srca. Jedan nezaposleni diplomirani književnik je neko ko je pošao autoputem života, pogrešno sledio putokaze za radove u toku i sada ne zna više kako da se opet vrati na pravi put. Ništa na svetu nije toliko beskorisno kao nezaposleni diplomirani književnik. Asteroid koji je ispao iz svoje galaksije ima više razloga da egzistira nego nezaposleni diplomirani književnik. Jedan neuron koji živi milijarditi deo sekunde više doprinosi univerzumu nego nezaposleni diplomirani književnik. Jedna jalova genetska mutacija zadovoljnija je svojom ulogom u evoluciji vrste od jednog nezaposlenog diplomiranog književnika.  …

Knjigu još nisam pročitala do kraja. Ukoliko budem smatrala da ima još nešto što vredi dopisati, verovatno ću to i učiniti.

Ovaj odlomak zaintrigirao i naveo na to da je jedan nezaposleni diplomirani književnik nekada ovako razmišljao. Ili neko ko ga je poznavao.

EDIT:

Upravo ovakve sitnice čine diplomirane književnike posebnom vrstom. Nije teško zamisliti št bi se desilo na nekom rođendanskom slavlju komercijalista, berzanskih agenata, vlasnika restorana, vladinih službenika, ekonomista ili diplomiranih iz crkvenog prava, kod bi neko izašao s obaveštenjem da se kiakjere, zepole, frape, krostole i fritole na litvanskom zovu kruščik.

Jedan diplomirani književnik se neće nikad pokajati što je diplomirao književnost, čak ni ako je pao toliko nisko da nema uz sebe ni nočić od sto lira da njime zatvori jedno oko.

Da, spadam u grupu magarčina koje sve pozajmljuju, kome god, na koliko god. A kada treba da se vrati, muke žive. A to su mahom ljudi koji me NIKADA, ali nikada (!) nisu nazvali da vide kako sam ili bilo šta drugo.

Već svima dobro poznat scenario – zvoni telefon:

E ćao, ti si? (a ja sam, ko bi se drugi javio na moj mob, da me ne zoveš samo kad ti nešto treba znao/la bi) Znaš, trebaju mi one skripte/diskovi/knjige/pumpe/aparati/itd  o kojima smo onda pričali. Kući si? (nikad ne kažu kod kuće – prim.ja) Ajde, sad ću doći, za 15 minuta kolima, samo mi iznesi, nemam vremena da se penjem . . . Da da, ubaci i to, sve mi treba, vratim ti čim __________ (pa kaže neki rok otprilike). Nemaš frke, čuvam kao svoje!

Posle 5-15 minuta se zaista pojavljuje, sve smo slatki, dobri, grlimo se, ljubimo, kako si, kako ti je mama – blabla truć i obavezno žure. Opcija – kopiraj uglavnom nije moguća, jer se nema novca i to razumem potpuno, ali me ispoštuuuuj!

Ako sam ja mogla tebi za 15 minuta da pronađem šta ti treba i dam, kada te zamolim da mi vratiš, ajde, ne mora da bude 15 minuta, neka bude 15 dana! Ali mi vrati MOJE!

Verujte mi da se dešavalo da ljudi isključe telefon, pa i promene broj . . . gomila skripti koje sam danima vadila su nestale, jer se studentarija vratila kući, prosledila ih dalje ili šta već. Knjige sam i prežalila/zaboravila, diskove takođe. Znate li vi kako je bilo sedeti u Matici daaanima?! Dešavalo mi se da se probudim plačući jer sam se poslednji put naspavala ne sećam se kada, a moram da ustanem u pola sedam, da zauzmem mesto da bih mogla učiti i onda ostanem i po deset sati tamo . . . kad se vratim kući prekucam sve šta sam radila i štampam, pravim skriptu, a pred spavanje čitam lektiru koju imam za taj ispit . . . i onda dam nekom ko spremi ispit 10 puta lakše i brže i ne vrati mi skripte . . . Jave mi kako su diplomirali, zahvale se i eto, čućemo se da mi vrate, ja čestitam i kažem ok, kada se euforija stiša . . . četiri meseca je prošlo, ja lika ne mogu da dobijem . . . kod njega je deo, deo kod jedne koleginice, a treća me danima zove da joj dam da kopira, a ja ne mogu da joj dam, jer nisu kod mene i tako u krug . . .

E pa, kako i naslov kaže, od sada – ne dam! Treba ti? Ok, nema problema, evo iskopiraj, presnimi, šta god, ali moju knjigu/disk/skriptu šta god više niko neće izneti iz moje sobe. Dosta mi je natezanja, navlačenja i čega već, kada moram da molim za svoje. I to kad mi najviše treba tražim, neću da smaram, eto uče . . . vala baš!

Jedna koleginica mi je išarala skriptu iz svetske koju sam pobožno čuvala, jer je fenomenalna . . . nije napravila svoju kopiju, već je moju podvlačila hemijskom olovkom i dodavala beleške sa strane . . . da ne pričam kakav ‘kupus’ mi je vratila . . .

Dosadilo mi je. Ne dam. Ljuti se koliko hoćeš, ja kad se ljutim kad mi ne vraćate nikom ništa. I gotovo.

*Napomena: tekst se ne odnosi na ljude kod kojih su trenutno moje stvari a nisam ih tražila nazad, da ne bi došlo do zabune ;)

Otkako sam naučila da čitam, čitala sam sve do čega sam mogla da dođem. Kada sam pročitala sve knjige koje smo imali, prikladne mom uzrastu, krenula sam po komšiluku. Sećam se da sam najviše volela teta Lenkine knjige, imala je fantastične komplete narodnih bajki poreklom iz različitih zemanja i kultura. I uopšte se nije dvoumila da mi ih pozajmi :) znala je da ću ih vratiti u jednako dobrom stanju u kakvom ih mi je dala.

Kao srednjoškolac, počela sam da kupujem knjige i popunjavam ličnu biblioteku koju je stvorila moja mama. Sakupljala sam novac od užine i džeparac i na taj način dolazila do knjiga.

Dok sam studirala, ređe sam kupovala knjige koje želim. Uglavnom sam uzimala one koje moram, što mi je sada ok, jer ima mnogo knjiga koje verovatno nikada ne bih uvrstila u moju biblioteku, a itekako su vredne toga.

Posebno sam vezana za knjige, kao i ljude koji pišu, ali i one koji se trude da delo umetnika dospe do nas.

Bilo kako bilo, knjige nikada nisu bile jeftine ukoliko gledamo cenu koju trebamo da platimo za istu. Ali je cena uvek bila prihvatljiva, barem kada pogledam da ću je imati ‘večno’.

Nešto što sam saznala pre neki dan me je zgrozilo. Oduvek teško stanje na putu od beležnice do knjižare “veliki sistem” pogoršava. Tekst u Politici pod naslovom Kupili „Prosvetu”, a duguju milione me je šokirao. Kada ga pročitate sve će vam biti jasno. Da čovek ne poveruje. Tu je i Mooshemin tekst koji u tančine objašnjava stvari.

Sve ovo mi se gadi.  Na ogromne cene koje imate, neljubazno osoblje vam treba još? Samo grabi i trpaj u džepove? Da li je to privilegija “velikih”?

Malo li je?!