Ulazim kod mame u sobu (svako veče mi zajedno gledamo tv kod nje u sobi, iako svako ima svoj tv, ovako se malo družimo) i vidim da joj je prozor komplet beo. Pitam je šta je to i ona mi odgovara da je duvao vetar i naneo cvet sa ringlova koji raste u blizini. Mama, novembar je, nema više cveta – odgovaram joj i prilazim prozoru. (moja mama je slabovida, kao posledica dugogodišnje bolesti). Zabezeknuta sam. Ceo prozor je od ižvakanih papirića iz sveske. Kapiram: neko je žvakao papiriće i pljuvao na naš prozor. Pogledam napolje, vidim decu koja beže. Pitam mamu da li je čula nešto, kaže da je čula kako udaraju kapi kiše po prozoru. Mislim da nema potrebe da napominjem da kiša nije padala . . .

Sutradan isti scenario. Ulazim u njenu sobu i ponovo ugledam papiriće na prozoru. Odlazim (do prozora ima zidić preko kog mogu dospeti tu) i ugledam decu koja pljuju papiriće. Viknem: Hej, šta to radite??? , deca beže. Vidim, nije joj svejedno, ali deca su, dogovorimo se da nećemo reagovati, deca kao deca, dosadiće im za koji dan.

Dan treći. U svojoj sobi razgovaram sa drugaricom (čak je došla nešto da sredimo, što nismo uspele) kada čujem vrisak iz mamine sobe: Marijaaaaaa!!!

Uletim u njenu sobu . . . ona preplašena . . . kaže mi da su počeli kamenje da bacaju . . . sedi odmah ispod prozora . . . ako razbiju prozor staklo i taj kamen padaju na nju . . . tada mi je pao mrak na oči. Što je mnogo, mnogo je. U momentu uskačem u patike (obučena ‘po kući’), izvinim se Mini (ona je jedan od onih ‘kućnih’ prijatelja tako  da mi nije bilo mnogo neugodno što je ostavljam sa mamom) i napolje. Vidim ih beže. Ja za njima. Džabe, brži su + tu žive, ja nisam tu odrasla, ne znam kuda sve mogu da prođu i da zbrišu. Još su me videli i počeli da viču: Ovde smooo! Krenem prema njima, oni nestanu.

Vidim drugu decu na igralištu. Priđem i pitam ih da li znaju ovu decu koja su sada protrčala tuda. Kažu da znaju, da su i njih zvali da gađaju prozor, ima samo neka žena u sobi koja ne reaguje kada gađaju, ali oni nisu hteli. Znate li možda gde žive?, upitah. Znaju. Ime, prezime, broj stana. Sve. Odvedoše me. Neću navoditi imena, nazvaću ih po brojevima.

Dečak broj 1

Zvonim na interfon. Javlja se muški glas.

• Ko je?
• Dobro veče (vreme, oko 18h), ovde je komšinica, da li ćete me pustiti da uđem ili da razgovaramo ovako preko interfona?

Čuje se zvuk otvaranja vrata. Ulazim. Na sandučićima pronalazim prezime i sprat. Pretposlednji. Dvocifreni. Lift. Nije mi svejedno. Izlazim iz lifta, pronalazim stan. Ispred stana kesa sa smećem. Zvonim. Otvara mi visok mršav čovek. Predstavim se i počnem. Poziva me unutra, što prihvatam. Ulazim u predsoblje i saginjem se odvežem pertle da se izujem.

• Nemojte se izuvati, uđite slobodno.
• Nisam sigurna da je moja obuća čista.
• Neka, i moja deca ulaze obuvena.

Ulazim i sedam na stolicu. Oseća se miris rakije. Ne ovako iz flaše, već miris rakije iz usta čoveka koji mi je otvorio vrata. Počinjem da mu pričam šta se desilo, on pali cigaretu i prekida me.

• Nije moj sin.
• Gospodine, ne kažem da je on, samo kažem da je bio u grupi dece koja jesu. Želim da vas zamolim da mu kažete da to više ne radi i da njegovo društvo to ne radi.
• Dobro, ali nije moj sin. (poenta je što on sa tog dvocifrenog sprata ne vidi ni kamion dole, a ne šta njegovo dete radi po mraku, al ajde, NIJE ON).

Zatim počinje da priča o svojim porodičnim problemima, o tome kako ima mnogo dece i gužva im je, žena u bolnici, izvinjava se što je ‘malo popio’, eto, bio je na slavlju u firmi, pokazuje mi kalendar na zidu sa logoom firke u kojoj navodno radi. Nudi me kafom, odbijam uz osmeh. Shvatam da sam sama u stanu sa njim i počinje da me hvata panika.

• Eto, morala bih krenuti, hvala na vremenu.

Ustajem. Ustaje i on. Noge su mi se odsekle. Razmišljam kako smo visoko i kako ne mogu kroz prozor da pobegnem (čista paranoja).

• Sedite, sedite, samo da ispraznim pepeljaru i operem ruke, pa idemo zajedno.

Odlazi. Čijem kako pušta vodu u kupatilu. Razgledam prostoriju. Dotrajale stvari, prljavi štekeri, masne kvake i vrata oko istih. Pomišljam kako može da uzme u kupatilu nož/žilet/kanap/pištolj (?!) i prestravljujem se. Psujem sebe kako sam bila glupa da uđem u stan nepoznatih ljudi.

Izlazi. Gledam ga (pretpostavljam) kao da je serijski ubica. Ustajem, odlazim u predsoblje, obuvamo se i izlazimo. Počinjem dublje da dišem. Iskreno, mnogo mi je laknulo. Lift, napolje. Pronalazi dete. Kao i svako dete dečak kaže: Tata, nisam ja! Ubacujem dečiju psihologiju i kažem da mu verujem i da mi pokaže gde živi taj koji jeste :D i naravno, dečak broj 1 me vodi do ulaza gde stanuje dečak broj 2, pronalazi mi na sandučetu broj stana i sprat. Pozdravljamo se i on odlazi.

Dečak broj 2

Zvonim, otvara žena. Predstavljam se. Pričam šta se desilo. Žena me prekida:

• Samo da Vam kažem, nije on.

Pomišljam u sebi kako ne mogu da verujem, nemo je pitam Otkud znaš ženo, pa ne pratiš svoje dete u stopu . . . Naravno, ni u jednom momentu nisam rekla da jeste njen sin, svakom roditelju sam rekla da ne znam ko je, ali da znam da su bili u grupi dece koja jesu. Iza ‘majke’ se pojavljuje ‘baba’ koja se busa u grudi i zapomaže kako je njen unuk pošten dečak i kako ne bi oooon, jer je ona bila napolju sa njim . . . gledam i ne verujem. Ćutim dok u glas brane dete koje se pojavljuje na vratima lifta. Evo ga, prepoznajem dečaka broj 2 po specifičnoj frizuri. Pita ga mati da li me poznaje, on odmahuje glavom. Naravno da me ne poznaje, realno, nikada me nije video . . . eto, ona zna kada njeno dete laže. A sada ne laže. I dalje smireno ponavljam kako ni u jednom momentu nisam rekla da je on . . . pogledam ga, a on spustio glavu . . .  mati mi kaže da, ako ga ikada vidim da tako nešto uradi, da ga slobodno išamaram na šta ja odgovaram da mi ne pada na pamet, jer sam sigurna da on nije takav. I naravno, pitam ga da mi pokaže gde živi dečak koji jeste gađao. Ulazimo u lift. Ćutimo. Vodi me do sledećeg ulaza i pokazuje mi interfon. Pogledam ga i upitam: Nećeš više, jel da? Spustio je glavu i tiho rekao: Nisam ja . . . Nema veze, verujem da neće.

Dečak broj 3

Zvonim. Otvara mi žena. Počinjem istu priču ispočetka. Poziva me da uđem. Opet to činim, iako sam dvadesetak minuta pre rekla da neću. Izuvam se. Ulazim u lepu dnevnu sobu. Tu su mama, tata, sin i kćerka. Počinjem. Svi ćute. Tajac. Tv na mute. Žena gleda u pod. Dečak viče Nisam ja i majka mu odgovara: Nema veze, ali si bio tamo. Sa kim si, takav si. Bićeš kažnjen. Sestra govori kako je videla da on ima ‘pljucu’. Nije moja, Dečak broj 4 mi je dao! Roditelji, blago rečeno, šokirani. Vidi se da im je neprijatno. Ni u jednom momentu me niko nije prekinuo. Oduševila sam se.

Izvinjavaju mi se na neprijatnostima. Ne mogu da veruju da je on tako nešto uradio, jer ima toliko vanškolskih aktivnosti da ne znaju kada stiže da bude ‘nevaljao’. Opraštam se od ove divne porodice i uz upute gde stanuje dečak broj 4 i odlazim kod njega.

Dečak broj 4

Zvonim. Otvara mi otac porodice. Kažem u dve rečenice ko sam i zbog čega sam tu. Otac poziva dečaka koji se pojavljuje na vratima. Dečak kaže: Nisam ja! Saopštavam ocu da sam bila kod Dečaka broj 1, 2 i 3 i da je dečak broj 3 rekao da mu je dečak broj 4 dao ‘pljucu’ . Pojavljuje se mama na vratima. Zahvaljuje mi što sam ih obavestila o tome i da će oni rešiti situaciju. Zahvaljujem se i ja njima, izvinjavam i odlazim.

Došla sam kući izatekla Minu i moju mamu van sebe. Uplašile sa da mi se nešto nije desilo, bila sam odsutna oko četrdesetak minuta. Na brzinu sam im ispričala šta se desilo.

Razmišljam često o tome. Svako dete je isto reagovalo. Razlika je bila u reakcijama roditelja. Tačno se vidi koliko vode računa o ponašanju i vaspitanju svog deteta. Četvoro dece. Četiri zvona. Četvora otvaranja vrata. I četiri različite životne priče u koje sam ušla makar na kratko.

Mnogo toga može da se vidi iz letimičnog razgovora ili pogleda stana. Stan mnogo govori o porodici koj živi u njemu.