Najdrvenija advokatska e - kancelarija » ispit

Obećala si da ćeš biti večna

Wed, 08 Sep 2010 18:02:33 +0000

Najranija sećanja koja imam vode ka Desanki i njenim pesmama. Svako jutro dok me je vodila u vrtić, i popodne, kada smo se vraćale iz istog, mama mi je recitovala njene pesme, tako da sam, još dok nisam krenula u školu, znala velik broj stihova napamet. Jednom prilikom na Zmajevim dečijim igrama sam je i upoznala, mama me je odvela da vidim baku koja piše tako lepe pesme. Sećam se da se nastavnica srpskog jezika iznenadila kada sam, dok smo obrađivali pesmu i imali prvi kontakt sa njom, ustala i izrecitovala celu “Krvavu bajku”. U petom ili šestom razredu.

Na prijemnom ispitu za fakultet me je komisija, kao treće pitanje, pitala koji mi je omiljen pesnik. Rekla sam Desanka Maksimović. Tada sam odgovarala njene pesme i zbirke za ispit, ali sam ih pre toga čitala i učila sa uživanjem. Jer, Desanka je posebna. Iako ne volim poeziju, u njenim pesmama pronalazim okeane emocija, uragane uzdaha i suza, svemir ljubavi.

Ne mogu uvek da čitam poeziju. Zapravo, sretki su momenti kada mi se poezija čita. Ako izaberem njene pesme, uvek plačem. Posebno kada čitam ovu.

OBEĆALA SI DA ĆES BITI VEČNA

Obećala si jednom u detinjstvu
da ćes biti večna,
otkle god se vraćali da ćemo te zateći,
kao senku ispod kućne strehe,
kao kućni prag.

Nije bilo nijedne naše plovidbe
da je nisi, kao ribarske žene,
presedela na pučini gledajući;
nije bilo bure ni brodoloma
da nismo posle njih
pored neba ugledali i tvoje lice.

Gde god bismo se probudili,
bila si u prozoru ti i sunce;
bila si nam uvek na dohvatu ruke
kao voda,
uvek kao vazduh
prisutna i neophodna.

Obećala si nam da ćes biti večna
kao sve što nas na svetu dočekuje
i ostaje posle nas.
I kada si umirala,
činilo se da se osećas krivom
što nas napustaš.

Kukajmo zajedno

Drveni Advokat — Tue, 07 Oct 2008 00:30:16 +0000

Upravo pročitah na Ivanovom blogu tekst koji me je podsetio da već danima hoću da se požalim na literaturu koju moramo da pređemo za ispit. Lektira je naravno obavezna i nju i neću da spominjem, jer je katedra na kojoj studiram specifična i toga zaista ima mnogo da se čita i da se pamti (verujte da, ako ne zapišem često ne mogu da se – posle pročitanih svih dela – setim šta je bilo u delima koja sam pročitala na početku), ali nam je literatura još obimnija. Za jedno delo se mogu pronaći tone i tone kritika. A najveći fazon je u tome što od 350 strana koliko recimo ima neki zbornik radova ili sl. meni treba otprilike pedeset do sedamdeset, ali moram sve da iščitam, da vidim kojih sedamdeset . . . :(((

Ove dve fotke sam napravila u januaru, to je otprilike sva literatura koja je potrebna za ispit iz srpske književnosti 19. veka, pokušala sam da na sajtu fakulteta pronađem istaknut spisak lektire i literature za stari program, ne mogu, kao ni kod mene na kompu, mislim da sam ga imala sačuvano, ali mora da sam izbrisala kada sam položila taj ispit. Uglavnom, ispit iz 19. veka je sada podeljen na tri ispita po bolonji, kao i ispit iz 20. veka. A mi smo oba slušali po četiri semestra, i polažemo oba pismeni i usmeni (osim u vezanim rokovima, tada je važeći pismeni tj pismeni važi dva roka) i srednja ocena je diplomska ocena. Pa me posle pitaju zašto spremam po godinu dana svaki. I svetska mi je bila lakša (koja se slušala pet semestara). I ne osećam se bolje, osećam se samo jadnije posle kukanja. Mislim da više neću ovde da kukam. Ne pomaže ;)

(klik na sliku daje istu u većem formatu)

kopije, nema knjiga u prodaji, a i po bibliotekama ih nije lako pronaći

a ako mi ne treba cela knjiga kopiram samo tekstove koji mi trebaju, pa raspoređujem po pravcima (to su one tri neukoričene gomile)

Sada se setih da ovde fali Klasicizam i Predromantizam Milorada Pavića koji su mi krv popili dok ih nisam ukapirala i nabubačila :))) a nema ih tamo jer sam ih radila sa kompa.

Ja bih, ali mi se ne da

Drveni Advokat — Sun, 21 Sep 2008 22:02:04 +0000

Juče sam rešila da ovih nekoliko dana ‘sednem’ na knjigu (uslovno rečeno knjigu) i pokušam što više da uradim do pismenog dela ispita. Ali mi se ne dade. Probudio me tata u 9 am, da mu namestim seckalicu, da isecka luk, pravi danas riblju čorbu u kotliću. To je uobičajeno, on često nedeljom pravi kotlić, riblja čorba, paprikaš, pasulj, pa i kupus ponekad. Ništa, ustadoh, iseckala/ispasirala luk i šta ću, ajde da učim. Taman uzmem Branka Miljkovića, preletim biografiju, ponovim godine, zove me mama. Podne samo što nije. Odgegam se, da vidim šta je, kaže da odem do prodavnice, eto, nedelja danas, radi do 14h (ova najbliža), pa da ne idem kasnije do one dalje . . . ajde, mislila sam da budem duže u pidžami, ali nema veze, obučem se, odem i kupim šta treba, vratim se kući, rasporedim namirnice gde koja stoji, tamo-vamo, eto jedan sat, vreme za antibiotik – popijem i njega. Proverim poštu, odgovorim drugarici i vratim se Branku. Taman se uhvatim u koštac sa zbirkama pesama kad zvoni telefon. Za mamu. Priča ona, smeje se, a ja se nerviram, smeta mi, zvučna izolacija u stanu je ravna nuli, još se sada grejemo klimom, dok ne proradi centralno, pa su sva vrata otvorena. Uključim tv, odgledam neku glupost, ona završila razgovor, eto 14h. Ušuškam se u krevet sa sve Brankom u rukama, vidim da ću zadremati, reko’ ajde malo, sigurno me uspavljuju antibiotici, pa ću nastaviti sa učenjem kasnije. Taman sam zadremala, kad zvoni neko na vrata. Žmurim i razmišljam: Zvoni koliko hoćeš, ja neću ustati, nedelja, 14h, niko nema najavljen, mene ne zanima, neka cima na mob ako je neko moj. Čujem mama otvara i oduševljenje sa njene strane, došla nam komšinica sa sela u posetu. Pola tri. Ajd lepo, neka je, žena ima puno posla, pa nedeljom ukrade vreme pa se nas setila, svaka joj čast. Nezgodno je to što se iz trpezarije ide u moju sobu, a one sele baš tu. A vrata su mi polu staklena, sve se čuje. Sela komšinica (zaista volim tu ženu i ne smeta mi niko, ali baš danas . . . ), skuvah kafu, na brzinu umesila medeline štrudle, sokić i nek uživaju. Malo popričala sa ženom dok je mama nešto radila, te se vratim u sobu, pola četiri. Sada ne mogu učiti, smeta mi buka, još sam se zaista nešto umorila, uključim drage mi Simse, igrala se, kad javlja se komšinica, ide kući . . . pola šest. Ispratimo je mama i ja, nazovem drugaricu (dugo se nismo čule), ispričasmo se, pola sedam. Odnesem mami fixni, kad dolazi tata sa sve ribljom čorbom, postavismo, večerasmo i naravno, ja sklanjam sudove. Dok sam sve sredila (kuhinju) osam sati. Nestalo nam vode. Buaaah, ne radi ova prodavnica u zgradi moram da idem u onu dalju, ajde, odem u prodavnicu kupim vodu i još neke sitnice, vratim se kući, sve spakujem na mesto, podgrejem mleko za laku noć ;) i odem kod mame malo u sobu, popričasmo uz Animal planet, vratim se u sobu, 22h. Vidim sestru na gtalku, malo se ispričamo, 23h. Proverim blogove, poštu, pregledam neke slike, sve za 15 minuta i gledam gde sam utukla dan. Ustala sam u 9 am, a sada je prošlo 23 pm i ništa nisam učila i ništa nisam radila, gde mi je prošao dan?! Hoću ja da učim, ali mi se jednostavno ne da. Ustvari, nisam o ovome htela da pišem, već da kukam na ogromnu literaturu koju imamo za diplomski, ali eto, odnese me kukanje na drugu stranu ;)