Pre pet meseci mi se život potpuno promenio. Tačnije, promenio se pre tri godine, ali nisam bila svesna toga jer me je mama oduvek štitila i ništa nisam osetila. Da približim; sva rodbina mi je daleko, odrasla sam praktično sama, otac mi je sličnog mentalnog sklopa kao otac Jovana Sterije Popovića, tako da sam ekstremno vezana za majku. A bolju nisam mogla tražiti. I da sam tražila ne bih je dobila, jer mislim da bolja mama ne postoji. Neplanirano sam pisala o njoj pre izvesnog vremena, u sećanjima na detinjstvo. Bila i ostala najbolja mama na svetu. Mogu da kažem da nemam nikog osim nje. Nikog ko će me zagrliti, razumeti, bezuslovno voleti, želje mi ispuniti, pravednosti me naučiti, posavetovati, uputiti. Ona je mama koja mnogo zna, obrazovana, pametna, nežna, puna ljubavi, kreativnosti, optimizma, želje i volje. Niko mi i ne treba dok je imam. Nažalost, jako je bolesna i njeno telo se polako gasi i sa sobom vuče njen duh. Ima šezdeset i tri godine. Iskreno, očajna sam. Kada ona umre, veliki deo mene će otići sa njom. Većinu onoga što imam, materijalno i nematerijalno sam dobila od nje. Zato se nadam i trudim da živi što duže. Dala bih sve na svetu samo da joj bude bolje i da ne prolazi kroz sve kroz šta prolazi.

Ukratko. Dugogodišnji je dijabetičar, i ima mnogo posledica te bolesti. Ne vidi dobro (ponekad nikako), teško hoda pa se slabo i kreće, srce joj popušta, sklona je upalama pluća i ono što nas je poslednje potreslo i sa čime se borimo trenutno je teško oštećenje bubrega. Hitno je primljena u bolnicu. To je bio treći boravak tamo u poslednje četiri godine, i najduži. Ležala je oko dva meseca. Za ta dva meseca, kao da sam kroz pakao prošla, pogotovo poslednjih dana, kada nisam mogla ni da je posetim zbog objavljene pandemije. Strašno je kada nekoga koga volite najviše na svetu morate ostaviti u ustanovi u kojoj je sve strano, komotitet je na nuli, wc prljav i smrdi, a ne može sama da se istušira . . . a najgore je što ne znate da li će se uopšte i vratiti kući.

Nekoliko dana pre nego što je hitno primljena u bolnicu, joj je bilo jako loše i radili smo analize u privatnoj laboratoriji. Nismo imali kod koga da ih odnesemo pošto je naša divna lekarka bila na godišnjem i tada sam napisala ovaj post. Još jednom moram da se zahvalim Dijici koja je bez reči rekla da pošaljem rezultate (skenirala sam ih i poslala mailom), te je ona konsultovala svog kolegu i zajednički su nam pomogli. Lidija, hvala ti mnogo. U takvim trenucima, kada čovek nema kome da se obrati je sve toliko strašno da si mi pomogla više nego što možeš i da zamisliš.

Tada su mi dani bili isti. Probudim se, pospremim kuću ako šta ima, uključim mašinu, spremim se i krenem kod nje u posetu, u bolnicu. Usput kupim šta treba (u apoteci, prodavnici, butiku), tamo je malo uredim, presvučem, zategnem krevet, istuširam, i sve šta treba. Pokupim prljave stvari i nazad kući. Prostrem veš, skuvam nešto, blejim po netu i spavanjac. Svaki dan isti . . .

Nekako sam u to vreme operisala i umnjak (užasno iskustvo), hvala svima koji ste pitali kako sam i interesovali se, bila sam sama u stanu, obavljala sve šta sam imala i šta piše iznad i gurala, uz vas.

Negde početkom oktobra su joj rekli da mora da nabavi neke lekove koji se prodaju u Mađarskoj, jer spadaju u listu neregistrovanih lekova i kao takve, apoteke kod nas ne smeju da ih distribuiraju i prodaju. Kada sam došla u bolnicu, dala mi je spisak. Jedan od lekova je prašak Resonium A koji prečišćava krv do početka dijalize i bio joj je potreban hitno, tj kako su lekari rekli: “Odmah”. Zvala sam sve za koje sam mogla pretpostaviti da se kreću na relaciji Novi Sad – Mađarska tih dana . . . i naravno da niko nije u tom momentu tu ili neće uskoro putovati ili nema kako da mi donese lek. Na twitteru sam zamolila sve da mi jave ako ikako mogu da mi pomognu. Mnogo mojih twitt drugara je retwittovalo poruku, hvala još jednom. Tako mi se javila i ooppii sa velikodušnom ponudom i džejni koja se zaista potrudila. Janavi se ponudila da obiđe apoteke u kojima nabavlja uvezene lekove. Ooppii, bonieboy, džejni i janavi, hvala vam do neba! Lek sam pronašla u Novom Sadu nakon dva dana, dojavom koja apoteka prodaje neregistrovane lekove. Ne želim vam da ikada saznate kakav je osećaj kada vam lek treba ODMAH, a vi nemate nikoga, ni ovde ni napolju.

Džejni me je i zvala, slala smsove, tešila koliko je mogla. A i ne poznaje me. Hvala Džejni, stvarno si drug kakav se retko sreće.

Hvala mnogo na podršci!!!

U to vreme su bile uz mene i Dijica koju pomenuh ranije, Pričalica, Kremašica i Korepetitorka koje su jedan dan i došle do mene, kao i Vasilj, Niki, kada su mi u Win Win computers prodali laptop koji ne radi podršku su mi pružile Jasna i Angelina, kada sam imala bilo kakvih problema oko računara tu se našao Firusvg, a neretko me se setio Walter, kao i Slavko, tu je bila i Čarolija, a lepu reč mi uputili Suske, Gaga, Jovan, Vera, Jelena, Snježana, BarbaR_ZD, Bubullina, Mima, Lazar, Milan, Kakadu, Dejan. Nadam se da nikog nisam zaboravila. Verujem da su se neki iznenadili, ali ja ne zaboravljam. Posebno ne dobrotu. Hvala vam mnogo.

Posebno hvala mom momku koji je uvek uz mene, vozio me gde god je trebalo i pružao mi podršku koliko je mogao. I mojim drugaricama Milici i Jasmini.

Mama je krenula na dijalizu. Bojala se jako. Tešila sam je rečima kako preko dva miliona ljudi ide na dijalizu svakog dana i kako sam to pročitala na internetu. Mislile smo da će dijalizu obavljati preko fistule koju su joj ugradili operacijom i da je neće bosti. Debelo smo se prešle. Bodu je svaki put sa dve igle, a fistula služi valjda da održava cirkulaciju. Ove nedelje kreće tri puta, umesto dva puta nedeljno. Užasno je svaki put. Kada se vrati kući loše se oseća taj dan i nije u mogućnosti maltene ni da ustane iz kreveta. Nadam se da će se to promeniti i da će se organizam navići i bolje reagovati. Sutradan joj je već bolje. Dijaliza traje oko četiri sata. U toku dobije doručak i napitak. Tamo se mora presvući i sve je sterilno. Kaže da su lekari, medicinske sestre i medicinski tehničari divni i da paze na nju.

Ruka joj je modra. Maže nekom kremom stalno.

Sve ovo pišem, da bi ljudi mogli da se informišu. Mi nismo imale odakle, jer na netu nema ništa konkretno o tome. Sve je indirektno i nejasno. Skenirala sam liste koje je dobila od lekara po pitanju ishrane, koje nisam mogla pronaći na internetu. Nadam se da će nekom pomoći. Dijaliza joj produžava život. Iako je teško i neprijatno.

Uputstvo za pravilnu ishranu bolesnika sa povišenim vrednostima holesterola i hroničnom bubrežnom insuficijencijom

Preporuke za planiranje ishrane

Saveti za ishranu za smanjenje kalijuma i povećanje kalcijuma (1/2)

Saveti za ishranu za smanjenje kalijuma i povećanje kalcijuma (2/2)

Mareta sam upoznala preko igrice Ikariam koju igram sada već mogu reći mesecima. Se sećate kada je Zmajček negde pred kraj 2008. godine pozvao sve da se igraju sa njim? E pa, ja sam prihvatila :D i postaviše me za diplomatu tamo, te se još uvek igramooo . . . Uglavnom, neko je Mareta pozvao u savez i on je došao. Pošto je pričalica po opredeljenju, nije nam trebalo mnogo da se sprijateljimo. Pričali smo po ceo dan, igrali se zajedno, zaista smo se sprijateljili. Tada me je povezao sa jednom grupom ljudi, gde sam se ‘upoznala’ sa Praletom. Prale i ja smo se mnogo manje i ređe dopisivali nego Mare i ja, ali šala i druženje nisu izostali. Nešto smo pričali oko viđanja i ispostavilo se da se nikako ne možemo uskladiti da odemo na kafu. Šta sad, ima dana, videćemo se . . .

Pretprošli utorak mi je Prale poslao poruku.

• Slobodan sam u subotu.
• Ne radiš?
• Najverovatnije ne, ako me ne zeznu na poslu.
• Jel to znači da si slobodan da skitamo zajedno?
• Da.

Mnogo sam se obradovala. Desile su se usput još neke stvari zbog kojih sam morala da idem u Beograd, tako da sam taman sve uklopila, obaveze i zadovoljstvo. Pričaću samo o zabavnom delu.

U Beograd nisam mogla da odem a da se ne javim Ranku, koji je odvojio vreme da se vidi sa mnom, vodio me na jedno prelepo mesto odakle se vidi ceo Beograd i uživali smo zajedno u ranom popodnevu i kafi. Pričali smo o mnogim stvarima i nažalost, uvek mora da se prekine kada je najlepše. Žao mi je što sam zaboravila da sam fotknem barem jednom :( nismo se videli godinu dana i poslednja fotka je takođe iz Bg . . . baš mi je krivo, ali videćemo se uskoro, Ranko je obećao da će doći u NS, a tada će biti fotki i fotki :)))

Sa Praletom sam imala dogovor u 14h kod konja. Stigla sma nekih dvadesetak minuta ranije. Šta mislite, da li je kasnio? Naaaravno da jeste! Ovo je pogled koji sam imala dok sam ga čekala :)

Kada je stigao, zaputili smo se gde drugo nego na Kalemegdan. Knez Mihajlova je bila toliko puna da smo bukvalno morali čekati red da bismo prošli. Dan prelep, kao iz priče. Na Kališu smo našli klupu i izvalili se, pričajući i uživajući u lepom vremenu. Prale je jaaako želeo da sedimo na suncu, da bi ‘hvatao boju’, a ja sam se kuvala :D Kada nam je dosadilo, premestili smo se, šetali, pričali i čekali Mareta.

Ovo je Prale.

A ovo je njegovih ruku delo . . . svideli su mu se ovo dvoje što sede, pa ih je uslikao :)))

A zatim i mene

Već mi se tu na licu vide posledice sunca, tj izgorela saaam! Tako je to kada se šetate sa nekim ko hoće da nabaci boju :D hehehe, šalim se, nije mi smetalo.

Prale je pričalica kakve nema. Preko neta slabije, valjda mu ne odgovara taj način komunikacije ili šta već, ali uživo čovek ne može da dođe do reči od njega :) naravno, u pozitivnom smislu :))) Dok je sa Maretom obrnuto. Hehehe, ko bi rekao :D Njih dvojica se znaju izvesno vreme, tako da mi je zaista bila uživancija provoditi vreme u društvu ova dva momka :)

Sa Kalemegdana smo otišli oko 17h i sreli se sa jednim bračnim parom sa kojima smo proveli vreme do 19h kada sam već morala na stanicu.

Njih dvojica su me ispratili :)

Zaista, jedno divno poznanstvo i mogu samo da se zahvalim Maretu i Praletu što su toliko dragi i druželjubivi i što su dokazali da je internet, iako pun različitih profila ljudi ustvari i mesto gde se mogu upoznati i fini ljudi.

EDIT: Od ovog posta, pa nadalje, će uz svaki zvučni materijal biti dodat prateći tekst, zbog dečka koji može da vidi šta pišem, ali ne može da čuje ono šta postavim sa YT :) nadam se da ćeš i dalje čitati moj blog :) veliki pozdrav!!!

Svakakve priče kruže o internetu. Svi smo upoznati sa njima. Negativna iskustva se stiču na različitim chatovima, forumima i ostalim ‘stanicama’ za komunikaciju sa ljudima ‘s one strane žice’. Problem nastaje kada neko od individua “zaštićenih ekranom” dozvoli sebi različite stvari. Kada si dozvoli previše.

Više puta obrađena tema neličnih kontakata, od strane stručnih lica i onih poučenim iskustvom mi je dala dovoljno razloga da izbegavam chatove i kontakt sa nepoznatim ljudima putem interneta. Moram priznati, da, kada sam počela da pišem blog, sam bila veoma uplašena. Osećala sam se kao dete koje uči da pliva tj grčevito sam se držala ljudi koje poznajem iz RL-a. Vremenom sam shvatila da blogeri spadaju u posebnu kategoriju. Suženi krug ljudi je zamenio veliki broj, koje ‘poznajem’ sa interneta. I to ne bilo kakvih ljudi. Verujte mi, bez laskanja, blogeri koje poznajem su jedni od boljih ljudi u ovoj zemlji.

Potpuno sam se opustila. Počela sam da verujem blogerima. Nisam pogrešila. Među njima ima ljudi koje volim kao da su mi rod, a nikada se nismo pogledali, dodirnuli, zagrlili. Svakodnevnu komunikaciju smo ostvarili putem interneta, putem različitih mesindžera, ali i preko twittera.

Jedan psiholog mi je rekao da sam nerealni optimista. To je moja ‘dijagnoza’, ako mogu tako reći. Uz to sam i altruista. Volim SVE ljude, pa kada se taj moj nerealni optimizam ukrsti sa altruizmom dobijam ubeđenje da su svi ljudi fini i dobri. Ceo život gledam sve kroz ružičaste naočare. Dragi mi i bliski ljudi su pokušavali da mi stave do znanja da to baš i nije tako, ali ne mogu protiv svoje prirode.

Poenta cele priče je moje sinoćno iskustvo. Pre izvesnog vremena sam posetila jedan sajt i tamo ostvarila kontakt sa posetiocima istog koji su se zatekli tamo. Bla, bla, mic po mic, raspričasmo se. Godine, religija, sexualno opredeljenje, nacionalnost, pol me ne zanimaju ni u stvarnom životu, pa tako ni na internetu. Kakva sam po prirodi takva sam i ovde. Ne pretvaram se, ne glumim, ne foliram. Sinoć je čovek koji je duplo stariji od mene pokušao da me ponizi indirektno, da me ismeje, u isto vreme na najružniji mogući način ismevajući dečka koji to zaista nije zaslužio. Ostala sam šokirana. Znate koliko imam strpljenja i tolerancije, ali takođe znate koliko mogu da se iznerviram kada neko pretera. Toliko nepoštovanje drugog čoveka, živog bića me je ostavilo bez teksta! Blago rečeno sam bila šokirana. Mislila sam da tako nešto više ne postoji na internetu, da je kultura i svest individua dostigla viši nivo i da smo se konačno prizvali pameti kao rasa. Nažalost sam pogrešila.

To me neće odvratiti od ostalih posetilaca sajta koji su skroz ok . . . ali sam ostala zatečena.

Ovo je moj stoti post. Nisam pisala dve nedelje iz dva razloga. Prvi su obaveze koje sam imala, drugi je želja da u stotom postu napišem nešto posebno. Nažalost, stoti post je posvećen temi za koju sam mislila da nikada neće biti pomenuta na mom blogu.

www.youtube.com/watch?v=lrXB_X0-luo

Novi ADSL paketi su:

1024/128 Kbps (povećanje sa 768/64 Kbps)
2048/192 Kbps (povećanje sa 1536/128 Kbps)
4096/256 Kbps (povećanje sa 2048/192 Kbps)

Od 1. Januara 2009. stari ADSL paketi više nisu u ponudi.

Za zahtevnije korisnike spremamo novi ADSL paket koji će imati znatno veću brzinu od pomenutih ADSL paketa. Sve informacije o novom paketu će biti dostupne na našem sajtu posle 1. Januara.

(vest preuzeta odavde)

Pomislite, da li bi vama život bio teži ili lakši kada bi nestao internet?

U svakom slučaju, pogledajte, simpatično :)

Wonderfull internet

Uključi se petnaestak minuta pre nego što moram da ustanem, pa dok se meškoljim i izležavam tih petnaest minuta, slušam šta pričaju. Uglavnom žmurim i grejem se ispod prekrivača, pokušavam da od petnaest minuta napravim tri sata . . . Otprilike u vreme kada trebam ustati, provirim na jedno oko, da vidim koliko je sati, pa ako baš moram, onda ustanem . . . Jutros sam otvorila oba oka odjednom.

7.45h uključio se televizor, B92, jutarnji program “Dizanje”

7.46h i dalje dremuckam, slušajući voditelje koji prelistavaju dnevnu štampu, čitajući najzanimljivije naslove

7.47h voditeljka čita horor naslov i najavljuje prilog o tome, u momentu otvaram oči kada čuh: Tinejdžer izvršio samoubistvo online, dok su ga njegovi drugovi posmatrali.

Kreće prilog. Ponavljaju jedno te isto nekoliko puta. Ne mogu da verujem. Bukvalno gledam i ne verujem. Pričaju o generaciji Y koja dolazi, manjak ličnih kontakata, samopouzdanja i svega ostalog, direktnu konverzaciju zamenjuje mesindžer . . . Intervjuišu devojke po ulici koje govore kako koriste računar danima, bez živog kontakta sa ljudima,  tako upoznaju ljude i druže se, te na to psiholozi izvlače različite poremećaje i patologije . . . omg, šta se dešava???

Da li se zaista krećemo ka Y generaciji koja će doživeti preobražaj i međuljudske odnose pretvoriti u online odnose, čime ćemo dobiti rasu prepunu egoizma i sujete, nesposobnu za bilo koji oblik progresa osim online? Ili je ovo koincidencija?

Ne znam, samo mogu reći da sam zaista iznenađena i zgrožena . . . daj, nek se igraju malo u blatu, neka prave kolače i torte od peska, a ne da ih ‘spremaju’ u photoshopu . . .

Originalna vest na linkovima ispod.

CNN Blic