Deda sa mamine strane je bio vojno lice. Selili su se svake godine. Živeli su u Novom Sadu, zatim u istočnoj Srbiji, pa u Beogradu i na kraju u Bosni. Tamo su i ostali. Svaka tetka je u drugom gradu rođena. Moja mama je sticajem okolnosti rođena u Bosni i sudbina ju je vratila u Novi Sad pre više od trideset godina. To je druga priča, ali je bitno za uvod ovog događaja.

Godine 2005. joj je stiglo obaveštenje da mora da uzme naše državljanstvo. Ili da se vrati u Bosnu. Smejali smo se, jer ona nije imala ni bosansko državljanstvo nego SFRJ, pa nismo znali gde bi se vratila. Uglavnom, otišla je, morala je da se odrekne starog državljanstva i da polaže zakletvu. Obavila, čestitaše joj ljudi tamo i sve sređeno.

Pre oko dve nedelje nam je stiglo obaveštenje da mama mora da potvrdi državljanstvo da bi joj priznali akcije. Da se ne lažemo, znamo da nema od tih novaca vajde, ali kada želi, ajde da uradimo to. Suske i Gougy su mi na twitteru dali uputstva kako da to rešim preko interneta i još jednom im hvala. Neću da navodim sajt jer ništa ne valja i nemojte naručivati preko njega osim ako ne morate. Užasno je urađen i definitivno nisu organizovani za takvu vrstu poslovanja.

Prošli ponedeljak pošaljem prijavu, uplatim sve šta treba, skeniram i pošaljem im na mail. Pogledam, nema na spisku da im je stiglo. Telefon za žalbe stoji. Okrenem, sekretarica se javlja. Pokušala nekoliko puta, ništa. Ispod piše telefon za informacije, nazovem, posle sat vremena dobijem konačno, javi se žena i kaže da im servis za prijave ne radi, da li sam dobila mail u kom me obaveštavaju, jesam. Ok, nema veze što nije izbacilo na sajtu, bitan je mail. U redu.

Prošlo je sedam dana, ne stiže ništa, niti iko javlja. Nema maila, niko ne zove (u prijavi obavezno ostaviti broj telefona). U utorak (preključe) kaže mama da nazovem da proverim. Još je pokušah ubediti da je sve ok i da sačekamo, rok je u subotu, ima vremena. Ništa, nazovem ja, kaže čovek da mora proći deset radnih dana. Na sajtu to ne piše. Odluči tata da ode u sredu (juče) i podigne lično, jer se rok bliži. Vraća se posle pet sati cimanja, besan. Slali su ga iz jedne kancelarije u drugu, bukvalno da ga otkače, jer nemaju podatak da moja mama postoji. Hmm, bitno je da joj stiže glasački listić svaki put, kada treba nešto da se uplati, onda postoji, a ovako ništa. Nije državljanin. Iskopaše neku poznanicu (spavala sam za to vreme, ali sam čula šta se dešavalo) u SUPu i dobiše broj od inspektora u MUPu u Beogradu. Čula se mama sa njim, čovek našao broj pod kojim je to urađeno i datum iz decembra 2005. godine kada je rešenje poslato matičaru u Novi Sad. Potrebno je bilo samo da ga neko unese u kompjuter. Ali to iz nekog razloga nije urađeno. Dobro, kažem mami da nazove taj broj sa sajte gde piše INFORMACIJE i da će je tamo uputiti šta dalje da činimo, to im je posao, čim piše informacije. Nazove ona i žena joj izdiktira šta treba od dokumentacije i spusti. Nije stigla da pita ništa više. Kažem joj da nazove ponovo i da pita do kada rade, koji vremenski period je potreban da se dobije i da li je potrebno nešto iz Beograda. Nazove ona i javi se ista gospođa, kaže joj da ne zove više i spusti slušalicu. E tada sam poludela. Činjenica je da sam malo osetljiva na mamu i da je ona jedina osoba zbog koje bih i uradila ovako nešto. Ako je moj posao da naučim tvoj dete srpski, svejedno što ono možda ne može da shvati ili nauči, moj posao je da se potrudim da to učinim, za to sam plaćena. Ako piše informacije, tvoj posao je da mi ih daš, pa zvala ja jednom ili stopedeset puta, ti si plaćena za to i ne zanima me! Na stranu to što nas niko nije obavestio da ne možemo dobiti dokument, niti da možemo tražiti povraćaj novca. Boli ih uvo što smo uplatili. da su kojim slučajem oni platili nama, dali bi nam rok do kada da vratimo novac.

Iskuliram tu petnaest minuta i nazovem.

• Dobar dan, informacije?
• Da, izvolite?
• Pre petnaest minuta je moja mama zvala da pita za državljanstvo i dobila je nepotpunu informaciju, kada je nazvala ponovo da je kompletira, neko se javio i rekao joj da više ne zove i spustio slušalicu.
• Ne znam ko se to mogao javiti.
• Stvarno? Pa koliko vas ima u kancelariji?
• Dve.
• Pa, ako sagledamo logično, mogli ste se javiti Vi ili Vaša koleginica.
• Da, ali mi nismo bile u kancelariji, ko zna ko se javio.
• U roku od trideset sekundi ste otišle i objasnile nekom da je jedna žena zvala, čim je ‘ta’ što se javila rekla da ne zove VIŠE?!

Ućutala je. Tada mi je pukao film. Ne samo da si bezobrazna ŽENO, nego i lažeš i to si našla mene da lažeš i da mojoj mami spuštaš slušalicu. Moram priznati da sam vikala. Sve ono što piše u pasusu pre dijaloga sam joj rekla povišenim tonom da bih joj na kraju tražila ime i prezime. Nije htela da mi ga da. Imaš hrabrosti da otkačiš klijenta na taj način, a nemaš hrabrosti da se predstaviš?! Pa, nećemo tako! Verujte mi da me je grlo bolelo kada smo završile razgovor koji je trajao oko dva minuta. Kasnije sam se čula sa maminom prijateljicom koja je isto prošla, ali ni ona nije dozvolila da prave budalu od nje. Pre nego što ću spustiti slušalicu sam joj rekla, da ću doći ujutru.

Zašto sam se iznervirala? Zato što je ona PLAĆENA da meni da informaciju i moje pravo je da informaciju dobijem. Ako je naznačeno da je to broj telefona na kom se dobijaju informacije, hoću istu i da dobijem! Ona prima novčanu nadoknadu da meni da informaciju o tome šta je pitam i jednostavno ima da mi je da.

Jutros ustanem u pola sedam, našminkam se, sredim i nešto pre pola osam se nacrtam tamo. Nisu me pustili da uđem do pola osam pa sam stajala napolju. Kada sam ušla otišla sam direktno pred kancelariju u koju sam trebala da idem. Srela sam čoveka koji me je pitao gde idem i rekla sam. Rekao je da sednem i ženi koja je bila iza ćoška (u hodniku) je rekao, kao da nisam tu: “Neka je došla”. Ona je pitala zar je već pola osam i rekao je da jeste. Ustala je i ušla u kancelariju. Došla je još jedna. Vrata su otvorena i sve čujem. Šapuću:

• Neka je tu ispred.
• Da je pitamo šta hoće?

Sedim, slušam i ne verujem :D izlazi jedna od njih i pita me šta mi treba, kažem ukratko, reče mi da uđem. Podvile su repove. Samo sam ćutala, predala šta je trebalo i čekala da vidim kako će postupati, da u skladu sa tim postupam i ja. U roku od deset minuta sam izašla napolje. Sa uverenjem o državljanstvu u rukama. Bila sam sasvim smirena, jer je sve išlo glatko. ‘Moj’ predmet je bio spreman na stolu, samo je čekao da dođem i da ga pokupim. Da nije bila bezobrazna, ne bi me izvela iz takta i ne bih otišla tamo i ko zna kada bi ovo bilo sređeno. Da mi nisu sredile odmah to šta su trebale da urade još 2005. godine kada je potvrda iz MUPa Beograd prosleđena, haos bih napravila. Bila sam spremna da zovem drugaricu koja radi za popularne novosadske dnevne novine, poznanike sa radija, ma svašta. Počevši od nemarnosti i neadekvatnog obavljanja posla (ko zna koliko građana još nije uknjiženo niti zna da za to), završno sa prevarom na internetu. Usput, nisam trebala da uplatim ništa, ali mi to nisu rekli. Uzeli su mi priznanice. Neka im, njima na dušu, meni ne treba. Ali me nećete više zaje*avati. Samo se pitam, da li u ovoj zemlji moraš vikati da bi dobio ono na šta imaš pravo?

Dopuna:

Setih se ove pesme Hladnog piva koja tačno opisuje ono sa čime se svi susrećemo kada je administracija bilo koje vrste u pitanju.

Čekaonica

Da pokucam, možda je ipak prerano
Zuriću još malo u sivi pod
I prebrojat pločice
Fino piše molimo ne kucati
A ja bih htio nekoga upucati
Il’ skočit pod tračnice

Oprostite što dišem
Necu nikad više
Samo mi pomozite
Kroz hrpu formulara
Bez malenoga dara
Jako slabo prolazim

Potrebno je donijeti dvije sličice
Osobnu i kopiju domovnice
I pričekat’ satima

Oprostite što dišem
Necu nikad više
Samo mi pomozite
Kroz hrpu formulara
Bez malenoga dara
Jako slabo prolazim

http://www.youtube.com/watch?v=DlFyLtsuvpY