Jesen 2009.

Mama u bolnici.

Od njene penzije sam platila račune i pokupovala skupe lekove.

Svaki dan joj išla u posetu i nosila sve šta joj je potrebno.

Prošlo desetak dana od penzije.

A sledeća polovina je tek za 5 dana.

Ja bez dinara.

Pretražim kuću i nakupim 18.

Pola hleba je tada bilo 20 dinara.

Sećam se da sam plakala kao kiša.

Jer su mi falila 2 dinara do pola hleba.

Tada sam naučila da su 2 dinara ne veliki, nego ogromni.

Razmišljanja  dokonog šetača

Imati i nemati

 

Gladni  stolećima, kupujemo više hleba nego što  nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I  zlo dolazi.

Vidim, na trotoaru kontejner za đubre. Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori.

Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica  duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog  anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.

Devojčica kaže majci: „Nema…“

(more…)