Sve je počelo negde na proleće, kada mi je Ljiksi rekla: “Maco, udajem se”. Ljiksi je moja drugarica iz srednje škole, studirale smo zajedno i nekako se znamo ‘sto godina’. Jesam se iznenadila, iako se to već moglo očekivati. Ona i njen momak su kupili stan, žive zajedno i to je bilo nekako logično da će se to desiti. Kada? Reče u septembru. Tada je to izgledalo daleko. Nismo više pominjale, niti ona, niti ja. Do slave, Svetog Ilije. Ovo je druga godina kako idem kod njih na slavu u jedno vojvođansko selo, početkom avgusta. Iskreno sam oduševljena što tamo slave slavu, to je stara porodična kuća u kojoj niko ne živi, i duh toga što mi ne možemo da doživimo u gradu se tada probudi makar na kratko.

Rekla mi je da planira da me pozove u svatove. Mislila sam da možda i   može da me izuzme, s obzirom da su kupili stan i da su u kreditima, ali nije htela ni da čuje! “Ti si mi među prvima na spisku, nemoj zezati!”, prekinula me je. Ok, znači da počnem polako da planiram.

Njena sestra me je nazvala nekoliko dana posle slave da se konsultujemo oko devojačke večeri. Ukoliko ona ne bude imala neku inicijativu, dogovorile smo se da joj nešto napravimo. Tu sam pokušavala da saznam koje bi drugarice eventualno zvala i slično, da ne dužim, nije bilo jednostavno iz nje izvući bilo koji podatak, a da ne posumnja. Njena sestra je dogovorila ‘muziku’ i ostalo bismo lako sredile. Svadba je zakazana za sledeću subotu, pozivnice podeljene i poslate, a mi čekamo.

Ljiksi me je nazvala juče popodne i pozvala me kod nje na devojačko veče :D dakle, sama je sredila veći deo posla tj goste – što je i najvažnije. Poznajem devojke sa kojima se druži, ali samo preko Ljiksinih rođendana  na kojima smo se sretale. Javila sam njenoj sestri, ona momcima koji će svirati i sve je ok. Nikada ranije nisam bila na devojačkoj večeri (ustvari, jesam mnogo puta, samo se to nije zvalo tako), te sam bila van sebe :))) Šta ću obući, da li suknju, jel hladno za suknju i slične stvari (sigurno svi znate o čemu govorim). Obukla sam suknju i crnu majicu na kraju i debelo se prešla, jer sam ispod imala helanke pa sam se skuvala . . . a i svi su bili u farkama, tako da . . . no, baš me briga, meni je bilo ok u suknji, tako napirlitanoj :)

Stigla sam tamo oko 20.30h, a Ljiksina sestra je trebala da stigne oko 21h. Sa muzikom. I, zaista, u 21h zvoni ona, a posle nje i dva harmonikaša . . . ijuju! Ne da se iznenadila, prvo nije htela da im otvori :D ali je posle bilo veoma veselo, pogotovo što su sve njene drugarice (osim mene) folklorašice, te su se super snašle . . . Slavlje je trajalo četiri sata, pa smo se razišli kućama. Ja se nešto razboleh, nadam se da ću da ozdravim do subote :) a u subotu svatovi i to ne u Novom Sadu :) o tome naknadno!

Dakle, stigla sam u Doboj, tetka i teča su već bili tu, grljenje ljubljenje i takve stvari, izvučemo kofer i torbu iz autobusa i pravac auto. Do Zavidovića imamo još nekih sat vremena vožnje. Osim kada vozi teča :D onda treba manje. Čovek bio vozač saniteta (vozilo hitne), vozi kao zmaj :D samo mu sirena fali LOL

U autu 173 stepena po gospodinu Celzijusu, ja se taman malo otopila posle višesatnog smrzavanja u busu. Nisam bila nekoliko godina tamo. Verujte mi, kada god idem tuda, ja zinem. Šuma, šuma. Gledaš pravo, vidiš zelenu šumu i plavo nebo. Ovde moraš glavu visoko da podigneš da bi video nebo. I to ako imaš sreće da između dve višespratnice nema bilbord. A tamo zeleno . . . sve.

Sećam se kada sam prvi put posle rata išla tamo. Inače (da malo pojasnim), moji baka i deda (sa mamine strane) su živeli u Novom Sadu, i pošto je deda bio vojno lice, selili su se, tako da mi je svaka tetka u drugom mestu rođena :D a mama, sticajem okolnosti u Bosni, gde su posle i ostali da žive. Do svoje sedme godine sam odlazila tamo, a zatim je počeo rat. Prvi put posle rata sam bila negde 2000-01. ne sećam se tačno. Imala sam neka sećanja, ali su ona bila prilično bleda. Mama mi je pričala da, kada sam bila mala, kada dođemo se skupi gomila dece oko mene i slušaju me kako pričam :D valjda im je bila zanimljiva ekavica i kako oteeežem. Sećam se i da smo išli na kupanje na Gostović i da sam ja ’ronila’ sa maskom i pravila se važna . . . Tada su mi još bili braća i sestre tamo. Bila sam najmlađa (moja mama je najmlađa od njih tri, i ja od sve dece, razlika između ’pretposlednje’ sestre od tetke i mene je 8 godina) i još daleko, pa su mi ugađali i razmazili me . . .

Posle sam išla češće. Oni su mi jedini rod koji imam ovde, takoreći u blizini. Taj prvi put kada sam bila sam se videla sa ta dva druga sa kojima sam se najčešće igrala kada bih bila kod bake u poseti. Malo je bila napeta situacija u početku, ali smo posle razgovarali otvoreno o religiji i svemu i svačemu, prevazišli barijeru i recimo nastavili gde smo stali pre petnaest godina. Prisećali se igara koje smo zajedno igrali, predstava koje smo pravili, pevali smo stalno, glumili, plesali . . . ma prelepo. Ja njih i dalje volim i poštujem. Kao da smo odrasli zajedno i nismo se razdvajali.

No, prvi dan je nekako prošao, obiđoh svu rodbinu, dođe veče, ja umorna, sedeli negde do posle ponoći, pa na spavanjac. Gde ću spavati, ajde, sa sestrom u sobi. Zaspim ja, kad pola pet, peva hodža. I naravno, probudi me. Šta ću, sačekam da čovek završi šta je počeo i opet zaspim. Ne prođe ni punih sat i po, kad počeše da drndaju auti ispod prozora . . . idu ljudi na posao, šta li (a stan u centru) . . . arrrrrggghhh! Gledam ja, ova džonja, boli je uvo. Ustanem lepo, uključim računar i blejala sam po netu do pola 8 kad su tetka i teča ustali. Otišla onda kod njih te smo pili kafu . . . i taj drugi dan prošao, uveče izašle, cene po kafićima su im smešne u odnosu na cene kod nas. Znači, ubeđena sam, da te cene zažive i kod nas da bi 90% onih ne-alkoholičara postali alkoholičari. Zapravo, da me neko pita koliko je šta, ne znam. Znam samo da piješ i piješ i piješ i opet ti ostane para u novčaniku :D i tu smo popile malo, nebitno, dođemo kući i kao, spavanjac. Aaa, neću se ja opet zeznuti, odoh ja u dnevnu sobu/trpezariju/kuhinju da spavam, prozor je sa druge strane, okrenut prema reci, mora biti tiše od onoga (zanimljivo je da tamo nema komaraca, iako je tolika voda i šuma okolo. Misterija nerešena još uvek). I opet je naravno prošla ponoć, ja već treću noć dočekala nenaspavana (zaboravih reći da nisam spavala noć pred put, nisam mogla + navika). Jedva dočekah da se uvučem u pidžamu i posteljinicu dragu mi. Mislim da sam zaspala u roku od odmah. I spavam ja, spavam, i probudi me nešto. Ptice neke. Ooo, otvorim oči, tek svanulo, i reka još spava, nije počela da teče. Nepravedno optužih vrapce. Pogledam, kad iznad mene kavez. Videla sam ga ja, ali sam potpuno zaboravila na njega. Uzdignem se na laktove i vidim dva papagaja, mrtvi ladni razgovaraju međusobno u six o’clock. Pa lepo, nema šta. Uradim ja usnama ćuću ćuću, oni ućute. Taman me uhvati san, opet počnu. Okušah nekoliko puta i odustanem. Uključim tv i zagledah se dok tetka i teča nisu ustali tj pola 8 . . . Nakukala sam se kada ih videh, oni popadali od smeha, kažu da ih treba samo pokriti tj prekriti kavez i onda će spavati dok ih ne otkrijem. Ništa, popijemo kafu i prođe i taj dan. Uveče opet malo u skitnju i kući. Eh, ne da sam spavala. Pokrila onaj kavez, nema buke, ništa se ne čuje, devet sati, ustala, virim ispod onog prekrivača u kavez, da se nisu izvrnuli, kad jok, gledaju me kao da me prvi put vide. Eee, super, nešto naučih. I prošao i taj dan. Kaže sestra, večeras kao devojačko, idemo ona, kuma (tada buduća) i ja. Prekosutra se udaje, taman sutra da odmamuramo i prekosutra da smo ok. Super. Otišle u neki novootvoreni kafić-piceriju. Naručile po pizzu. Kad, nema alkohola. Ooo, što li smo dolazile čak ovamo??? Ništa, popijemo po sok, večeramo i pravac proverena kafana. Tada sam otkrila da je štok + kola savršena kombinacija. Nije ti muka, ne ideš u wc svakih pola sata kao od piva ili špricera. Počelo je tu neko prepričavanje dogodovština, plakanje od smeha i tako . . . upucavanje nekih klinaca (ali potpuno drugačije nego ovih ovde) i u neko doba krenemo mi kući. Ajd, sreća pa nam je kuća prekoputa . . .

negde na pola . . .