Najranija sećanja koja imam vode ka Desanki i njenim pesmama. Svako jutro dok me je vodila u vrtić, i popodne, kada smo se vraćale iz istog, mama mi je recitovala njene pesme, tako da sam, još dok nisam krenula u školu, znala velik broj stihova napamet. Jednom prilikom na Zmajevim dečijim igrama sam je i upoznala, mama me je odvela da vidim baku koja piše tako lepe pesme. Sećam se da se nastavnica srpskog jezika iznenadila kada sam, dok smo obrađivali pesmu i imali prvi kontakt sa njom, ustala i izrecitovala celu “Krvavu bajku”. U petom ili šestom razredu. (more…)
Svako od nas, kao najlepši period života, pamti detinjstvo. Mislim da nam je letnji raspust uvek bio posebno drag, jer smo imali ceo dan na raspolaganju samo za igru. Sećam se, ustanem nešto pre devet i brrrzo strpam sendvič u usta i već sam napolju. A iza zgrade livada (tada nam je bila ooogromna) i drveće pitomog kestena. Pa igrarije do ručka, onda odmor ili spavanjac i posle 17h opet napolje. Tada smo se igrali zmurke uglavnom ili ‘partizana i Nemaca’, pa niko nije hteo da bude Nemac, te smo se igrali Indijanaca i kauboja. Pa šetnja po bankinama, a ko izgubi ravnotežu i stane pored kaže: “Zeka pije vodice”. Sećanja mi neprimetno vraćaju osmeh i dok sećanja zapisujem se smešim. No, surova realnost je uozbiljila moje lice. Ako nešto ne učinimo, jedanaestogodišnja devojčica iz Beograda, Svetlana Kukić, neće doživeti period u kom će moći da se seća. Ceca, kako je drugarice zovu, boluje od teškog oblika anemije, zbog koje joj se gvožđe taloži u vitalnim organima, što može biti vrlo opasno. Cecin brat je prošle godine umro od iste bolesti i dete zna da je, ako se nešto ne preduzme, očekuje ista sudbina. Lek postoji, ali je veoma skup za njene roditelje. Količina za dve godine, koliko treba da traje Cecina terapija, košta 50 000 eura. To je mnogo novca za njene roditelje, ali nije mnogo za sve nas. Znate da svaki dinar znači, zato se odreknite današnjeg sladoleda/kutije cigareta/pića u gradu/čokolade i pomozite ovoj devojčici da dobije nadu za bolje sutra.
Ulepšajmo Cecino detinjstvo, izbrišimo osmosatovne trasfuzije iz njenog života i pomozimo joj da se više ne umara od bolesti!
Izvesno vreme nisam razmišljala o detinjstvu . . . verovatno od posta Moja mama divno priča svake noći. Ne bih se pokušala ni večeras setiti detalja i čeprkati po uspomenama, da me Miss Cybernaut na twitteru nije podsetila na to . . .
Pre otprilike mesec – dva je navratio drugar do mene, da uzme neku muziku iz moje kolekcije i da mi donese stripove. Usput je doneo masu stvari, nešto sam mu i rekla, pa zaboravila, a nešto je doneo samoinicijativno. Uglavnom, čačkali smo po računaru, pričali, pili sok i oduševljavali se onim što imamo. I tako, doneo on meni gomilu stvari ( 32 Gb) i prebacujemo i pričamo kad ugledah Storytellera. Umalo se nisam onesvestila od sreće :D
Imaš Storytellera???
Da, što?
Kako što, pa ja sam odrasla uz Stortellera, ladno imam leptiće u stomaku od neverice i sreće!!!
O da :) Goblin mi je doneo Storytellera, ruke i računar i diskovi mu se pozlatili :))) Jedva sam čekala da ode da mogu da gledam :D No, i nije baš tako bilo. Kada je otišao, gledala sam nasumično, sve epizode sam otvarala i na preskok gledala. U sećanju mi je ostala Lucky boy i nju sam i tražila. Nema kome se nisam hvalila, i mogu vam reći da dosta ljudi nije čulo za Storatellera, što me je baš razočaralo. To je serija koja je snimana po narodnim pričama iz Nemačke i Rusije (koliko sam dosad mogla da zapazim), urađene na potpuno prihvatljih način, za decu, ali i odrasle. Sećam se da sam jedva čekala narednu epizodu kada sam bila mala, da sam se bojala u određenim momentima, da sam želela psa koji govori, kamin i zamak, i naravno, čitala sam narodne priče kao luda :)
Kada sam videla špicu i muziku, umalo nisam zaplakala :) Muzika mi je fascinantna, ma nemam reči. Nisam stigla da ih pogledam onda, ali sada imam vremena i već tri dana gledam. Izgleda da su to priče za laku noć, jer ja odgledam jednu i počnem drugu i obavezno zaspim, koje god doba dana da je. Tako da ne uspevam više od dve dnevno da pogledam, ali mi je i to super. Od srca preporučujem :)
Detinjstvo koje sam ja imala je bilo detinjstvo kakvo se samo poželeti može. Ja imam ubedljivo najbolju mamu na svetu :))) Ona se potrudila da moje detinjstvo od najranijeg doba bude ispunjeno mnogim stvarima, da se moja ličnost počne razvijati od malena i imala je mnooogo strpljenja . . . Bila je učiteljica, preko trideset godina je radila sa decom. Obožavala je svoj posao. Kada ponekad razgovaramo o tome, kaže da joj jako nedostaju deca, da bi, da je zdrava, sada ponovo ‘krenula u prvi razred’ sa njima :) Moja mama je bila proglašena za učiteljicu decenije :) Već je osam godina u penziji, a neretko nam zazvoni telefon, zovu je njeni bivši učenici ili njihovi roditelji, da je pitaju kako je, da je pitaju za zdravlje.
Sećam se, da mi je pravila figurice od gline, mace, kuce, Saru Kej. Bojila ih je i lakirala, pa je u njih ubadala zihernadle ili im pravila rupice, te sam imala brošiće ili priveske kakve sam želela. Pravile smo svašta zajedno, od saksija, preko posudica, mozaici su mi išli (imala sam strpljenja), maske, ogrlice, narukvice, kape koje nose samo princeze. Ona je i šila često i mnogo. U vrtiću sam uvek imala najoriginalniji kostim na maskembalu, jer joj nije bilo mrsko da sedi i danima šije nešto što ću ja samo jednom obući. Jer je znala da će me to usrećiti.
Slikale smo zajedno otkad znam za sebe. Joj, šta sve ta žena nije pokušala da bi me naučila da crtam :D džaba, kada sam ja antitalenat :D a ona je držala likovnu sekciju u školi u kojoj je radila.
Nešto što je ostavilo najveći uticaj na mene je muzika. Pevala mi je oduvek, kupovala ploče i kasete Kolibrai kasete talentovane dece koja su pevala dečije pesme. Kada sam napunila šest godina upisala me je u muzičku školu i muzika je postala moja svakodnevnica. Gledale smo dečije festivale na televiziji zajedno, iz naše zemlje, ali i inostranstva, dobro se sećam i miša Điđa koji je vodio italijanski festival za decu :)
Pre neki dan sam na youtube-u naišla na pesme koje mi je često pevala. Neke smo pevale zajedno uz gramofon ili kasetofon, a neke same . . . ova mi je bila jedna od omiljenih
Zeko i potočić
Uz nju mi je pevala još jednu, koju nisam uspela da pronađem, tekst ide ovako (tačno mogu da se setim izraza njenog lica dok mi peva, iako je prošlo dvadeset i više godina od tada):
Trči zeka iz daleka,
oblio ga znoj.
Trči jadan, žedan, gladan
i uziše: JOJ! (ovde jako razrogači oči i promeni glas)
Prepao se
jer je neko povikao: STOJ! (promeni glas)
(pa pokaže u mene rukom, kao da ima pištolj, a ja dignem ruke kao da se predajem)
pa će brzo da se skloni
u kućerak svoj.
Hehe, volela sam tu pesmicu :) Ma, volela sam sve pesmice. I volela sam i da sviram i da pevam . . . i dugo nisam mislila na ovo, čak sam i zaboravila, dok slučajno nisam preko Kolibrića naletela na mnogo pesmica koje su obeležile moje detinjstvo i moj život . . . Neću nikada moći da se dovoljno zahvalim mojoj mami, ni da joj se odužim . . . a nekako i ne umem da joj (po)kažem koliko je volim . . .
Moja mama divno priča
Ovo su moje omiljene pesmice od Kolibra. Neke od omiljenih, jer bi bilo stvarno previše da ih sve okačim. uživajte! :)
