Nekoliko volontera NSHCa je ovo leto provelo radno. Naravno, možete pretpostaviti da je to bilo uživanje uz našu decu :))) (more…)

Bojana, volonterka, nam je sredila da besplatno posetimo planetarijum i opservatoriju. U planetarijumu smo imali fantastično predavanje koje nisam mogla da “uhvatim” fotoaparatom (projektuje se na plafonu, a i nije dozvoljeno), te mi je žao što taj deo ne možete videti. Uglavnom smo mnooogooo naučili i bilo nam je predivno. Hvala dragim ljudima koji su nam ovo omogućili, možete posetiti njihov sajt.

Poseta planetarijumu from drveni advokat on Vimeo.

Neke stvari me zaista nerviraju. Najgore su one koje me izvode iz takta postepeno. Ubrzaju metronom. Valjda gravitacijom.

Tema se sama nametnula. Znate ono kada vas jedno te isto iritira danima, dok ne dođe do određene tačke kada morate da reagujete? Uhvati me nervoza, tekst se sklapa u glavi i jednostavno mora napolje. A ako već mora napolje, onda je najbolje da ga i zapišem. (more…)

Prošle nedelje (pre tačno sedam dana) smo vodili decu sa kojom volontiram u bioskop. Pošto su bioskopi u Novom Sadu zatvoreni, išli smo na Spens, u bioskop u kom trenutno filmove pušta KCNS i ovom prilikom želim da se zahvalim direktoru KCNS Đorđu Kaćanskom koji nam je izašao u susret popustom na ulaznice. Veliko hvala!!! (more…)

Pre izvesnog vremena je koordinatorka spomenula da imamo polovne garderobe koju trebamo razvrstati i odneti deci sa kojom radimo u školi, i njihovim porodicama, naravno. U četvrtak je ponovila to, da ima dosta garderobe i da bi to trebalo rešiti, te smo jednoglasno nas pet (izuzetno neposećen sastanak, zbog slave koja je bila dan kasnije) odlučile da rešimo na brzinu šta imamo da rešimo, te da odmah razvrstavamo garderobu.

Popisale smo decu za koju smo mislili da im treba i krenule na posao. Sat vremena kasnije sve je bilo razvrstano na mušku i žensku odeću, a one na veliku i malu. Imale smo 30 novih dukseva sa kapuljačom na kopčanje, 20 crnih i 10 rozih, te smo rešile da u svaki paket stavimo po jedan duks, u zavisnosti od toga kom detetu je namenjen odnosno detetu kog pola.

Posle se ispostavilo da imamo još dukseva, te je u svaki paket išao jedan rozi i jedan crni duks, te niz novih i polovnih farmerica, majica, dukseva, suknjica, šorceva . . . šta god smo imali. Uglavnom, juče na nastavi smo popisali decu, podatke (ulica, broj telefona, datum rođenja) i broj braće i sestara koji žive sa njima, da bismo znali ko su nam prioriteti, jer nažalost nismo mogli svima da odnesemo :(((

Ne znam koliko paketa je napravljeno, uglavnom, ima za svu prijavljenu decu i relativno su bili veliki. Znam samo za moje petake, i tu smo dobili još i paket pride, koji smo dali jednom dečaku i zaista mu je bio nužno potreban :(((

Danas je dogovor bio da se nađemo u 10am, što i učinismo. Ovako izgledaju volonterke nedeljom prepodne.

Natrpasmo se nas šest u dvoja kola, sa sve paketima i pravac kraj grada, gde deca žive sa svojim porodicama. Stigli, jedva se snašli. A tamo duvaaa . . . E sada, pošto su svi oni manje – više komšije, biće ljubomorni jedni na druge, ako ne odemo kod svih, a pošto nismo imale pakete za sve odlučili smo da kod sviju idemo kao u posetu, a samo onima kojima zaista treba damo pakete. Jako mi je žao što je selekcija morala da postoji, ali ima dece koja nisu u toliko lošem materijalnom stanju, te mislim da bi se i uvredili da dobiju polovnu garderobu.

Nagurasmo se mi u dva auta (moram spomenuti da sam išla pravim opel kadetom iz ’74. godine :D ) i zaputismo se u goste :) Juče smo nekoj deci rekli da ćemo navratiti, nismo znali da ćemo ići kod još nekih, ali ok, valjda se neće ljutiti, ako nas ne prime u kuću, upoznaćemo se sa roditeljima i tutanj dalje.

Sledeća slika prikazuje volonterku koja pita neku ženu za put, sa sve kartom Novog Sada u rukama :D dok mi čekamo na nasipu, sreća u kolima jer je vetar sekao kroz odeću . . .

Snašli se nekako, dogovorili strategiju kojom ćemo delati, jer su deca na različitim stranama (tri grupe nas je bilo tj ‘nastavnice’ iz tri grupe), te smo se parkirale na kraju, pa polako peške redom. Izvinjavam se što je sledeća slika mutna, ali mi je drhtala ruka kada sam videla dete na biciklu u papučama bez čarapa, dok sam ovo slikala. To je volonterka sa kojom zajedno radim u petom razredu, ona nosi paket u ruci i ide ulicom do prve kuće u koju smo se zaputile.

Neću vam posebno pričati o deci. Mislim da je to zadiranje u njihovu privatnost, u njihove porodice. Većina ih je izbegla sa Kosova, ne znaju jezik, te zbog toga imaju loše ocene (ali i ne uče). Mogu samo da vam kažem da smo dočekani kao da smo im rod najrođeniji, počašćeni onim šta imaju (naglašeno nam je da ništa ne odbijamo, jer se uvrede te sam popila 3 čaše kokakole, jednu kafu, jedan čaj i ono što mi nije teško palo – jednu baklavu :D – u osam kuća), da su lepo razgovarali sa nama, u jednoj kući smo se i igrale sa najmlađima i da su svi oni sunca moja mala . . . slede fotografije koje same govore za sebe. Nažalost, većina roditelja je bila bolesna (majke pogotovo) te ih nismo sve ni upoznale, ali su uglavnom izuzetno čisti (znali su da dolazimo, pa ako i nije bilo čisto, sredili su) i izuzetno prijatni. Jedna žena je krečila juče, jer im je kuća zaista loša i bilo je sramota . . . Smrzla sam se danas . . . ceo dan se pitam kako li ti ljudi izdržavaju . . . pa, ako neko ima volje da pomogne, ja sam tu uvek . . . na bilo koji način, sve je dobrodošlo, moj mail znate.

Napomena: izabrala sam nekoliko fotografija, uglavnom nasumice, većinu je napravila moja koleginica volonterka, Dragica. Iako izgledaju skoro pa idilično, u sobama je izuzetno hladno, a deca idu bosa i slabo obučena. U jednoj kući živi i po nekoliko porodica, jedna soba = jedna porodica, ponekad i od po desetak članova.

• Nastavnice, nastavnice, a jeste vi nastavnica srpskog?
• Jesam, malo mi fali da završim školu.
• Još uvek idete u školu? (začuđena faca)
• Da, pola diplomskog i završila sam fakultet.
• Pa, koliko imate godina?
• 26
• A gde Vam radi muž?
• Nisam još udata.
• Imate 26 godina i niste udati???
• Da, udaću se kada završim fakultet, ne mogu dok učim.
• Da, imam ja tako jednog strica, ima 26 godina i nikada se nije oženio . .

*******************

… Volonterka je jednoj radionici deci objašnjavala kako ne sme da postoji nasilje u porodici i kako muž ne sme da tuče ženu. Jedan dečak ju je pažljivo slušao, i na pola rečenice zabezeknuto prekinuo. Ovo je njegova reakcija (parafraziram)

• . . . tako da, žena ne sme da se tuče . . .
• Stvarno??? Ni svoja???

:D :D :D

Moja mama je bolesna. Otkad znam za sebe bila je, ali je sada bolest obara. Sve nam je teže da se borimo sa svime. Zbog toga sam posebno osetljiva na nju. Uvek sam bila, ali sam sada posebno. Ovo se desilo pre nekih mesec dana. Nisam htela odmah da pišem o tome jer sam bila pod jakim utiskom i udavila bih i sebe i vas, tako da mislim da je sada pravi momenat da se prisetim svega. (more…)