Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada …

Branko Radičević

Dogovor je bio da se u deset do šest bude već ispred auta. Ok, ustala sam u pola šest. Iako sam legla u pola tri. A ko zna kada zaspala. Ali eto, preživela sam. Nekako.

Ustala sam i spremila se za deset minuta. Super, taman da vidim šta se dešava na netu, da li je sve po planu. Pregledam sve, namestim šta treba, pogledam, deset do šest. U stanu tišina, u zgradi tišina, u kvartu mislim da je samo kod mene uključeno svetlo. Otvaraju se vrata od moje sobe, okrećem se i ugledam svog oca, sa pospanom facom, u pidžami, sav zabezeknut:

• Ti nisi ni spavala ???
• Jesam bre, nego, deset do šest je, što nisi spreman, opet te čekam, kao i svaki put.
• Deset do šest?! Kako li sam ja navio onaj moj sat . . .

Da, da, opet je sat u pitanju. Mada, nikada ga ne čekam duže od petnaest minuta, ali me nervira i tih petnaest, jer sam mogla da se razvlačim po krevetu u pidžami, a ne da čekam ovako. No, dobro, navikla sam već.

Šest i deset, mi kod auta. Upadamo i brm brm, do sela. Imali smo neki posao da uradimo, iskreno, mislim da me je ćale cimao više što mu je bilo mrsko sam da ide, jer je posao koji sam ja imala da uradim bio smešan. Sve ostalo su uradili ljudi koji su plaćeni za to. Al ajde, nije mi bilo teško.

U pola sedam smo na selu (jedno veliko selo, nadomak Novog Sada), on u petnaest do sedam nosi to što treba da nosi i ja ostajem sama. Eh, da sam se barem setila da odem do Dunava da prošetam, koji je na 50 metara od kuće . . . Ja u trendži, novim patikama i duksu. Šećkala sam se malo po dvorištu, videla Bellu i jedno štene (njega ili nju prvi put) koje je ostalo (ostale je uzeo vlasnik tate štenaca i prodao) i pogledam ‘voćnjak’ (tako ga zovemo jer se u tom delu dvorišta, tj tom jedinom nebetoniranom delu dvorišta, nalaze stabla različitog voća), tamo lišća dva – tri prsta. Ne znam koji mi je očin bio i kako mi pade na pamet da uzmem to da čistim. Ok, našla sam grablje za lišće koje savršeno lako kupe lišće i ‘češljaju’ travu ili kako se već to zove. Između tih petnaestak stabala je bila tona lišća mislim. Tri sata sam ja to radila psujući sebe i jesen i sve ljude koji jedu to voće, a ne sete se da dođu da se ponude da očiste lišće i ko zna šta još. Uglavnom, dok sam to radila, naučila sam nešto. A svoje iskustvo ću rado podeliti sa vama, čisto da znate, možda zatreba.

1. Kada planiraš da čistiš lišće, nikako, ali nikako to nemoj da radiš u ranim jutarnjim satima. Skuplja se rosa, sve je vlažno, stvara se blato, lišće postaje ‘teško’.
2. Ne obuvaj nove patike, pogotovo ako su bele.
3. Kod čišćenja lišća sa travnate površine, u blizini drvaća sa kog je to lišće opalo i još uvek opada ne možeš biti perfekcionista. Koliko god da se trudiš da i najmanji list ‘pograbljaš’, za pet minuta (ili manje) će na isto to mesto pasti novi.
4. Ako hoćeš da se odmoriš, NIKAKO se ne naslanjaj na drvo. Ono protestuje otresanjem novog lišća na zemlju.
5. Sa grablji za lišće, sve što se nakupi (ja sam videla samo lišće) ni slučajno ne skidaj rukom. Ko zna da li je baš na njima ostala pseća kaka . . . (šta je dalje bilo, prećutaću)
6. Kanta u koju bacaš lišće, svejedno što je na točkove, nije lagana. Lako se prevrne i iz nje se prospe sadržaj, te vodi računa kako ćeš je prevoziti od gomile do gomile.

Dogodovština i po. Zašto ja moram sve da naučim na teži način? Ma, već sam navikla, pa sve prihvatam sa osmehom. Samo mi je žao što nisam ponela fotoaparat da zabležim plod mog truda. Jer više nikad to neću raditi. Barem ne u jesen.