Advokat Drveni  коме: mm

Ćao :)

Hvala ti što mi izlaziš u susret, fizika nije bila moja oblast u toku školovanja, ali me u poslednje vreme izuzetno zanimaju neke stvari, pogotovo ako me nešto ‘zagolica’ (radoznala sam). Desi se da danima razmišljam o nečemu, međutim, zbog nedovoljnog ili veoma šturog teorijskog znanja ne mogu da dođem do zaključka.

Znaš da smo vodili decu u planetarijum i opservatoriju i tada smo imali lepo predavanje od strane dva fina čoveka. Drugi nam je bio bliži po godinama, ali i veoma prilagodljiv deci, tako da im je ispričao niz interesantnih pričica (mislim da sam ja tamo bila ubedljivo najviše oduševljena istim :D ). Uglavnom, potrudio se da objasni deci pojam svetlosne godine. Naveo je primer neke daleke galaksije (Andropeja, Andromeja, Andrenešto, zaboravila sam) i kao, ako ima prijatelja tamo, i ako ga nazove, koliko će dugo putovati zvuk do njega. I fino je on to nama svima objasnio, ali mi tada nije palo na pamet da ga pitam, ovo jednostavno pitanje koje me straaašno zanima, a verujem da je tebi banalno i smešno.

Da li mi moramo da čekamo dva miliona godina da se nam stigne to “halo” od našeg prijatelja zato što nemamo tehnologiju koja može taj proces da ubrza (znamo da je brzina zvuka najveća izmerena brzina, možda postoji neka koju nismo izmerili/pronašli) ili jednostavno po zakonima fizike nije moguće da ga brže dobijemo?

hvala ti mnoooogooooo,

Marija :)

mm  коме: мени

Ćaos,

Pitanje uopšte nije smešno, do 1905 godine monogo je mučilo sve fizičare širom sveta. Imali su različite “luckaste” teorije, ali objašnjenjenja im baš nisu polazila za rukom.

Tek te godine jedan pametni mladić pokrenuo je revoluciju u razmišljanju fizičara, i uopšte pogledu na svet. Taj mladić bio je samo službenik u Švajcarskoj, radio je u patentnom zavodu. Nije bio naročito poznat, ne baš sjajajn student, dobar violinista, pokušao je da nađe posao na mnogim univerzitetima ali nije ima uspeha. U pauzi posla analizirao je radove savremenika i prethodnika i uvideo je gde su oni grešili. Objavio je jedan rad pod naslovom “O elektrodinamici teta u kretanju”, bez jedne jedine reference. Reakcija u prvom trenutku bila je katastrofalna, mnogo kritika, ali… ubrzo se situacija promenila.

Taj nepoznati mladić bio je Albert Ajnštajn, a rad sa ovim čudnim naslovom bila je specijalna teorija relativnosti (STR).

Upravo je STR dala odgovor na pitanje koje si postavila, i mnoga druga pitanja. U vreme pre STR smatralo se da je maximalna brzina kojom nešto može da se kreće neograničena. Mislilo se da je jedino obezbedimo dovoljno snažan motor i možemo da idemo koliko god brzo želimo. Smatralo se i da je brzina svetlosti beskonačna, tj. da se svetlost prenosi trenutno.

Ajnštajn je to promenio. Pokazao je da ne samo da je brzina svetlosti konstantna, konačna, i to je maximalna brzina kojom se može preneti neka informacija u našem univerzumu.

Šta god radili, koliko god snažan motor napravili brže od toga ne možemo. Približavanje brzini svetlosti prate i neki čudni efekti – vreme usporava, dužina se smanjuje, masa raste. Kada telo dostigne brzinu svetlosti za njega vreme prestaje da teče, dužina mu postaje jednaka nuli, masa postaje beskonačna. Dalje nema :)

Sa ovakivim zaključima logično je što su svi smatrali da je STR naučna fantastika i da nema veze sa stvarnošću. Ipak, na strani STR bila je jedna mnogo bitna stvar – dokazi. Svi experimenti koje je Ajnštajn predvideo, kao i mnogi drugi, slagali su se sa teorijom. Danas još uvek ima mnogo onih koji misle da je Ajnštajn pogrešio, ali u među njima nema mnogo onih koji imaju veze sa fizikom. Takođe, savremeni svet je gotovo nezamisliv bez STR – položaji satelita, GPS, akceleratori u institutima i medicini, sve to ne može da radi bez STR.

Upravo zbog “čika” Ajnštajna i STR moramo da čekamo 2 milijarde godina da naša poruka stigne do komšije u Andromedi, a posle toga još toliko da stigne i njegov odgovor. Naš najbrži “golub pismonoša” – svetlost, ne može brže niti će ikada moći.

Slična situacija je i u našem bližem komšiluku – svetlost sa Sunca putuje oko 8 minuta, do meseca 1 sekundu, a oni srećnici u NASA-i koji “igraju” video igrice sa roverima na Marsu moraju da čekaju i više od deset minuta da naredbe stignu do robota.

Zbog ovoga se često rečenica “sve je relativno” dopuni sa “osim brzine svetlosti”, ona je uvek ista i maximalna. Granica koju najverovatnije nikada nećemo moći da pređemo.

Naravno, pomenula si zvuk. On je mnogo sporiji i ako nema atmosfere (vazduha, vode, čvrstog tela), a u svemiru toga nema, zvuk ne može da se prostire. Zvuk se uvek pretvara u struju i svetlost, pa zbog toga glas putuje mnogo većom brzinom od brzine zvuka.

Ako te nekad ne mrzi da čitaš, mnogo opširnije i relativnosti: http://www.mmilan.com/ajnstajn-za-pocetnike/

Šta god da je još nejasno piši :)

Milan

Nadam se da ste uživali i nešto i naučili :)

Za još mnogo interesantnih informacija posetite Milanov blog  “O životu, univerzumu i svemu ostalom”