Kada smo upisivali književnost, svi smo mi mislili da se upisujemo na katedru gde ćemo pisati sastave i pesme, gde ćemo analizirati iste i raditi još nešto, o čemu nismo imali pojma. Maltene mogu da tvrdim da su svi studenti književnosti pre upisa mislili da upisuju nešto drugo. Svi smo mi bili veliki pisci i veliki pesnici, nenadmašivi umetnici. Da, kako da ne. Ne da su nam ga vratili. Jedva sam ukapirala šta me je snašlo. Nauka o književnosti.

Kroz studije smo se bavili isključivo teorijom. Čak su nam i seminarski radovi ostavljali izuzetno malo slobode, u bilo kom pogledu. Samo biflaj, čitaj, štrebaj teoriju, kritike i polaži ispite. Do četvrte godine. Ona mi je bila najzanimljivija iz više razloga. Prvi je jer sam opet krenula redovno na predavanja (treću nisam uopšte išla, pa sam je i obnovila, pa sam otišla na četvrtu, upoznala neke fine kolege i koleginice). Drugi je izbor predmeta tj materija zbog koje smo ustvari i upisivali fakultet (ne računajući svetsku književnost koja se sluša pet semestara). I treći su specijalni kursevi, posle kojih se ne polaže ispit. Od šest koji su nam bili ponuđeni, tri su bila obavezna. Moglo je i više (ne znam da li je neko išao na više), ali tri smo morali. Mislim da nije bilo moguće pohađati svih šest, jer su se termini poklapali. Uglavnom, ja sam u to vreme putovala na fax (ne iz daleka, ali pošto sam ceo život relativno blizu, ovo mi je bilo strašno :D ), te sam pohađala samo tri kursa. Propustila sam jedan odličan kurs, jer je bio poslepodne, a meni je lakše prepodne i eto, šta sad. Ta tri kursa koja sam odslušala su

1. Satira u srpskoj književnosti (jedini predmet za koji sam redovno sve čitala, profesorica je odlična, a materija fascinantna), zatim

2. Pesništvo prve moderne (nisam obožavatelj poezije, ali mi je odgovarao termin, a i profesor nas je posle zainteresovao predavanjima) i treći kurs koji sam odabrala je bilo

3. Kreativno pisanje proze

Postojao je i kurs Kreativnog pisanja poezije, ali nisam bila zainteresovana zbog profesora koji ga je držao (duga priča).

Uglavnom, nam kursu kreativnog pisanja proze sam se prvi put u životu i u toku svog školovanja srela sa kreativnim pisanjem. Prvi put u praksi. Imala sam prilike da čitam Stilske vežbe Rejmona Kenoa ranije i da otprilike kapiram o čemu se tu radi, ali nikada do tada nisam vežbala pisanje. Nije mi palo na pamet da je to talenat koji imate i da treba da se radi na njemu. Naravno, ukoliko hoćete da imate zapaženijih rezultata. A imali onog koji želi do kraja života da piše na nivou srednjoškolca? Ne verujem. Od cele grupe na četvrtoj godini (koja je brojala recimo 30-40 studenata) pojavilo se nas četvoro. Impozantan broj. Profa k’o profa, zadao zadatak i uveo nas u čari pisanja. Tada sam shvatila da je pisanje ustvari zanat. Isti kao i svaki drugi. Svodi se na 90% rada i 10% talenta i to je to. Nema velike mudrosti. Nisam mnogo naučila na ovom kursu, jer predavanja (tj vežbe) nisu bila redovna, neka sam propuštala, a i bila su retka, dva puta mesečno. Međutim, otkrila jednu potpuno novu dimenziju pisanja i mogućnosti koje imamo, veštinu koju moramo steći pre nego što uopšte počnemo pisati. Jer, pisanje nekako shvatamo olako, uvod – razrada – zaključak. Iskustvom se stvori određen senzibilitet, ali bez znanja se teško može postići neki nivo. Živela sam u zabludi.

To se završilo na tome. Prošla predavanja, postadoh apsolvent i kraj, kao da se ništa nije desilo. U to doba sam postala redovnija na internetu i slučajno sam naletela na grupu zaljubljenika u književnost i pisanje. Vremenom smo počeli da se družimo i odmah se izdvojio Ranko, koji je prosto odudarao od ostalih svojom marljivošću. Momak je svaki dan pisao. U jednom razgovoru smo se dogovorili da počnemo da vežbamo zajedno, da međusobno mailujemo svako veče zadatke i da komentarišemo, te da tako napredujemo. Zaista smo to i radili neko vreme. Jedno veče sam ja davala zadatak, uglavnom one koje sam znala sa faksa, sledeće je on. Uputio me je na knjigu po kojoj je vežbao, autorke Dorotee Brend, pod naslovom Kreativno pisanje. U kratkom roku sam nabavila svoj primerak. Počela sam zaista da se zanimam za ovo. Nažalost, obaveze su nas primorale da prestanemo sa intenzivnim vežbanjima.

Tek posle čitanja Doroteine knjige, posle Kenoovih primera ‘igre’ stilovima sam shvatila da se pisanje zaista može naučiti, ukoliko to zaista želite. Profesor kursa nam je na prvom času rekao: “Pisanje se uči čitanjem:” i apsolutno je bio u pravu. Čitanjem i pisanjem. Tada nam je preporučio knjigu ovogodišnjeg dobitnika nagrade Milovan Vidaković, Alberta Mangela – Istorija čitanja, ali nisam imala volje ni vremena da se zadubim u čitanje lektire koja mi nije potrebna za fakultet. Da li sam grešila ili ne, ne znam, znam samo da me je grizla savest svaki put kada nisam čitala ono šta moram da čitam. Zato propust ispravljam sada. Lektirom i literaturom koju sam čitala po dužnosti i obrađivala za ispite sam mnogo dobila, ali ovom literaturom sada dobijam više.

Postoji mnogo literature o teoriji književnosti, stilovima, formama, oblicima, fabuli, kompoziciji i svemu što čini jedno delo književnim delom. Tražila sam društvo da vežbamo zajedno, da pišemo, da komentarišemo, da kritikom guramo jedni druge. Nema mnogo zainteresovanih. A meni to nije izgovor da prestanem da vežbam. Vežbaću sama. Mislim da svako treba iskoristiti svoj dar i želju za pisanjem, a unaprediti je obrazovanjem i vežbom. Ja ću to definitivno učiniti. Učinite i vi. Počnite aktivno da čitate, pažljivo, zapažajte sve karakteristike dela, forme, slika, figura, pojedinosti koje ga čita drugačijim, proširite interesovanje i na stručne tekstove, eseje, pisma, naučne tekstove, kritike. Pišite aktivno, ne samo ono što vam padne na pamet, već oblikujte delo, igrajte se rečima, formom, jezikom. Svoj talenat iskoristite maksimalno. Mislim da su ove tri knjige sasvim dobre za početak. Sigurna sam da onaj ko ih savlada ima dobre šanse da ispliva na putu kroz more slova i reči koje nastaju svakog dana.

Pojavismo se na mestu skupa deset minuta pre zakazanog vremena. Dakle, u deset minuta do devet. Fino sređeno, mesta dovoljno, odlično. Srela sam neke koleginice, pa smo malo razgovarale o fakultetu i tako . . . Propustila sam jučerašnje otvaranje i, iskreno, sada mi nije žao. Osim što je početak druge večeri kasnio pola sata (?!), nije mi ništa pružio. Ili me je Prosefest razmazio? Malo me je nervoza hvatala što stojim tamo, a mogla sam da budem kod kuće da učim, još sam imala jedan dogovor za kasnije . . .

No, u pola deset je počelo.  Program je otvorio duet, violina i kontrabas, ok, ne bih da komentarišem. Vladimir Tasić, zbog kog smo i išli je izašao posle nastupa dueta, bukvalno pročitao (odlomak ili pripovetku, ne znam, jer nisam čitala, a niko nije rekao) i otišao . . . Mislim, mogla sam i ja da pročitam kod kuće. Posle njega je ‘nastupio’ autor iz Mađarske koji je čitao na jeziku na kom je i pisao, koji ja, naravno, ne razumem . . . prevod je usledio na kraju . . . Ne znam, možda sam previše očekivala . . . ali je ovo takođe velika manifestacija, kao i prethodno pomenuta . . . mogli su malo bolje organizovati. Ne znam da li je kasnije bilo reči autora i učesnika ove druge večeri, ja sam razočarana otišla. Duže sam čekala da počne nego što sam prisustvovala. Garant sam previše očekivala. Šta ja znam, osećam se nekako iznevereno. Nadala sam se barem nekoj rečenici . . . bilo čemu . . .

Čisto da napravim razliku (nažalost večeras ovo nisam snimala), stavila sam dva filmića sa Prosefesta koja je jedan dečko montirao od niza snimaka koje sam napravila fotoaparatom na festivalu. Zbog toga je ton malo lošiji i slika nije baš naj naj . . .ali ćete fino videti o čemu se radi i o čemu pričam.

Na prvom je otvaranje (Milorad Pavić i Sava Damjanov u Matici), dodela nagrade Milovan Vidaković ovogodišnjem dobitniku Alberto Mangelu, zatim deo programa. Simultano prevođenje, za tekstove koje su autori čitali na stranim jezicima bio je postavljen video-bim preko kog smo mogli pratiti tekst na srpskom, ukoliko je bilo potrebno. Takođe, imali smo mogućnost da posredstvom maturanata novosadskih gimnazija, koji su vodili program, saznamo mnogo o radu, životu, književnosti, načinu pisanja, lektiri i literaturi, i u globalu razmišljanjima pisaca koji su bili na festivalu. I na kraju da vodimo direktan razgovor sa autorima, da li preko prevodioca ili direktno, nebitno je, zavisi od jezika na kom je komunikacija vođena. Verujte da je sat vremena bilo zaista malo, kakva je bila organizacija i trud ‘učesnika’ Prosefesta. Ovo večeras nije bilo ni blizu. Žao mi je što to govorim, ali ni blizu.