Doktorku Aleksandru Mančev smo upoznali pre dve godine. Spominjala sam već nekoliko puta, a  i ko me zna sa twittera, znate da mi je mama prilično bolesna i da stvarno ponekad jednostavno više ne znam šta da učinim. Pre dve godine nije bila dobro danima. Vodili smo je po lekarima, nema šta se nije radilo i pokušavalo, dok jedna lekarka nije rekla: BOLNICA! E sada, pošto je ona u to vreme bila na selu (letnji period), tamo smo i išle kod lekara, a uput za bolnicu može da prepiše samo lekar opšte prakse. Jedan dan nam je bio posebno težak i tata je otišao u ambulantu u Rumenačkoj ulici u Novom Sadu, da potraži bilo kakvu pomoć. Ne znam šta i kako se izdešavalo, samo se vratio sa uputom za bolnicu (Institut za kardiovaskularne bolesti u Kamenici). Naravno, nisu nas odmah primili, jer nismo imali vezu i tu noć smo teško izdržali. Sutra smo se opet zaputili u Kamenicu i sećam se da, kad su je odbili, tata je ušao i rekao lekarki koja je rekla da ona nije za bolnicu, da potpiše da smo bili i da ju je drugi put vratila. Mama je primljena kao srednje težak slučaj. Dežurni lekar koji je dobio njen karton je rekao da bi možda preživela naredna 24h. Imala je tešku, atipičnu upalu pluća, plus sve ono što već ima. U bolnici je provela dve nedelje i vratila se kući bogatija za novo prijateljstvo. Koliko toliko zakrpljena. Read the rest of this entry »

Naslov ovog posta jeste BlogOpen, ali sam toliko puta umesto BlogOpen napisala BlogOpet da jednostavno moram da ubacim naslov. I da ne davim više, već da pređem na posao :) Read the rest of this entry »

Ne znam da li više volim da dobijem knjigu ili da istu poklonim. Savršen poklon. Ne može da se potroši, može se koristiti mnogo puta, mogu je čitati mnogi ljudi i ono što je najvažnije – ima niz edukativnih svojstava. Kako junak jedne knjige kaže: “Čokolada se pojede, čarape se iznose”, a knjiga ostaje zauvek. Read the rest of this entry »

Kad je čovek prinuđen da kuva, itekako se snađe. Ručak koji sam napravila je izuzetno jednostavan i jeftin, a veoma ukusan :) preporučujem!

Potrebni sastojni su:

• jedna tikvica
• dva ili tri krompira
• brašno
• jedno jaje (može i više)
• peršun
• bosiljak
• vegeta
• biber Read the rest of this entry »

Fiziku nisam volela isključivo zbog lošeg pristupa profesora. Tačnije, nisam je razumela. Međutim, izuzetno sam radoznala, tako da mi različite stvari padaju na pamet, ali nažalost, nisam uvek u poziciji da odgovorim na pitanja koja sama sebi postavim. Zamolila sam Milana da mi odgovori i on je to sa mnogo posvećenosti i ljubaznosti uradio, da sam ostala bez reči. Da mi je neko kao on predavao fiziku, definitivno bih to studirala :) Ovako lep odgovor nije smeo da ostane u okviru mog inboxa, te je dogovoru sa Milanom pred vama :)  još jednom veliko hvala :) Read the rest of this entry »

Neću da patetišem. Kada mi dođe da ovako puknem, kažem sebi: “Let it go”. I čvrsto odlučim da ga pustim. Ali ne mogu. Džabe kad ne mogu.

Dosta je prošlo. Otprilike godinu i po dana. Loša sam sa datumima. Svaki put sam mu promašila Slavu. Sreća pa nisam rođendane. Ne bi mi zamerio, ali si ne bih oprostila. Read the rest of this entry »

Jednostavno moram da postujem ovo, ukoliko vam nije mrsko, preuzmite video i prosledite . . . kao što i ja učinih. Hvala Pričalici što pokušava da prodre do svesti svojih vršnjaka itekako zrelim ponašanjem i razmišljanjem.

Sigurna sam da je mnogo devojaka imalo ‘nepristojnih ponuda’, ali mislim da sam ja jedina koja ih dobija od drugova . . . što me strašno boli i vređa. Srećom, nije ih bilo mnogo. Nedavno mi se desila jedna, koja me je podsetila na niz situacija od ranije . . . Read the rest of this entry »

Bojana, volonterka, nam je sredila da besplatno posetimo planetarijum i opservatoriju. U planetarijumu smo imali fantastično predavanje koje nisam mogla da “uhvatim” fotoaparatom (projektuje se na plafonu, a i nije dozvoljeno), te mi je žao što taj deo ne možete videti. Uglavnom smo mnooogooo naučili i bilo nam je predivno. Hvala dragim ljudima koji su nam ovo omogućili, možete posetiti njihov sajt.

Poseta planetarijumu from drveni advokat on Vimeo.

Ne mogu da verujem da sam reagovala kako sam reagovala (u većini slučajeva prećutim), i iskreno, veoma mi je drago zbog toga, jer mi je pun očin nekulturne stoke koja se slobodno šećka Novim Sadom, gde žive ljudi.
Ovak’ je to bilo: Read the rest of this entry »

Uploadovala sam na YT, ali su mi skinuli ton :( kao postali su rigorozni sada, a imaju milijarde klipova sa svim i svačim, bez tona mi to nije to . . . no dobro. Htela sam da uploadujem na blog, ali ne prepoznaje format :/ na kraju ispade ovako . . .

Bili smo na baby exitu, prošlo je mnogo vremena, sad sredih i došlo na red da objavim . . .naravno, mene nema ni na jednoj slici, jer sam iza fotoaparata :)))

Nisam ih videla od tada i grlo mi se steže kada gledam fotografije koliko mi nedostaju :)))

Sunca mala, bili su jako dobri iako smo se bojali kako ćemo proći u gužvi . . .

Eto, nadam se da će vam se dopasti :)))

Baby exit from drveni advokat on Vimeo.

video ne može nikako da se postavi na blog i nemam više ni vremena ni strpljenja da se bakćem sa njim (12h se natežemo), kliknite na link pa ga pogledajte . . . hvala Đoletu na pomoći :)

Znate, mnogo volim decu. Jedno vreme sam govorila da ću petoro da imam. Nažalost, godine idu, a ja još nisam počela da ostvarujem želju . . . pa sam smanjila na četvoro. Rodila ih ili usvojila, nebitno. No, nije to tema ovog teksta.

Juče sam čvrsto odlučila da svoju decu neću forsirati da idu na fakultet. Naprotiv, mislim da ću im definitivno zabraniti da se školuju i obrazuju. Srednja škola maksimalno, a i to će mama srediti ako im bude mrsko, kupiće diplome. Šta fali, kao da će nešto više znati ako završe školu? A i ako budu više znali, koji će im to u životu? Svakako im neće vredeti. Osim . . .

. . . ako ne budu super izgledali. O da. Read the rest of this entry »

Pokušavao sam da se setim kada sam ga prvi put video. Tačnije, kada smo se upoznali, jer, viđao sam ga s vremena na vreme u ulazu ili u dvorištu, ponekad u kvartu, kako šeta, sam. Da, upoznao sam ga onog dana kad mi je zazvonio na vrata. Mislim da je to bilo na samom početku jeseni prošle godine. Njegova majka, komšinica iz nove zgrade u kojoj smo živeli otkako smo se preselili u ovaj grad, me je zamolila da mu pomognem da se spremi za kontrolni rad u školi, ako se dobro sećam. Da, kontrolni je bio u pitanju. Matematika. Nisam je odbio. Kako i zbog čega, pojma nemam. Vera joj je pričala kako sam dobar u prirodnim naukama, pa i ponudila pomoć. U to vreme sam bio tek diplomirao i imao sam slobodnog vremena. Posao još uvek nisam tražio, hobije eksploatisao maksimalno, pa sam mogao da odvojim vremena za poneki čas. Matematiku sam oduvek voleo i dobro je znam. Možda je u pitanju bilo i sažaljenje. Read the rest of this entry »

Neke stvari me zaista nerviraju. Najgore su one koje me izvode iz takta postepeno. Ubrzaju metronom. Valjda gravitacijom.

Tema se sama nametnula. Znate ono kada vas jedno te isto iritira danima, dok ne dođe do određene tačke kada morate da reagujete? Uhvati me nervoza, tekst se sklapa u glavi i jednostavno mora napolje. A ako već mora napolje, onda je najbolje da ga i zapišem. Read the rest of this entry »

Znam ga preko trideset godina. Vršnjaci smo. Nekada smo se aktivno družili. Kao deca. Uvek je bio drugačiji. Sitniji, mršaviji. Nosio je naočare, večito umazanih stakala, bio je balav i musav. Kada je pričao, šuškao je i nekako čudno krivio usnu, tako da mu je pljuvačka konstantno vlažila usne i uglove usana. To mi se gadilo. Iskren da budem, izbegavao sam ga. Nije brzo trčao, bio je nespretan u pikanju lopte, nije imao bicikl. Jednostavno nisam znao šta da radim sa njim. Čak i kada smo se igrali zajedno, usporavao je ceo tim. Gubili smo utakmice, padali u očima dečaka iz susedne ulice, zadirkivali su nas zbog njega. Zato je često bio sam i igrao se sa iglama. Zvali smo ga švalja zbog toga. Nekada je plakao. A mi smo onda bili još glasniji. Read the rest of this entry »