0

Ko može duže, bez ruku!

Posted by Drveni Advokat on October 14, 2015 in biciklizam, memories |

IMG_20150928_192613Oduvek sam volela da vozim bicikl. Prvi pravi bicikl sam dobila kada sam imala 4 godine, narandžasti, sa pomoćnim točkićima.

Samo godinu dana kasnije sam naučila da vozim bicikl bez pomoćnih točkića. Onda su biciklovi dolazili i prolazili, uglavnom sam ih nasleđivala i prosleđivala kada ih prerastem. IMG_20150928_192428Sećam se plavog ponike na koji mi je brat stavio tzv. “banana” sic, ali nije dugo ostao na njemu. Neki posebno udoban sic ga je zamenio i drugarica i ja smo se vozile tako što je jedna sedela, a druga okretala pedale stojećki. Zatim se ekipa iz dvorišta dosetila, pa smo se igrali Voltrona, tako što smo vozili biciklove, kao da smo lavovi iz crtaća :D

Pošto sam ga najviše vozila na selu, za bicikl me vezuje Dunav. Kuća na selu se nalazi nekih pedesetak metara od Dunava, tako da sam se uglavnom vozila po nasipu (kej) ili uz Dunav, ali i po trotoaru kroz selo. Uglavnom sam bila sama, jer nisam poznavala vršnjake, i smišljala sam si zabavu na biciklu. Recimo, prednjim točkom nisam smela da pređem preko linije ili preko kanala za kišnicu, tako da sam se izmotavala, skakala, skretala kako god sam umela. IMG_20150928_192548Ili, kada krene topola, fora mi je bila da se zaletim i da izbegavam bele pufnaste loptice kojih je bio pun vazduh. Voziti bez ruku je bilo posebno zanimljivo, a tek skretati bez ruku! Najbolje mi je išlo na velikom bordo rog biciklu! Pogotovo niz ulicu koja se spuštala do kanala pred nasip. I onda mi je palo na pamet da umem da vozim bez ruku žmurećki, pošto je ovako postalo dosadno… mogu da se pohvalim da sam izdržala dobrih… pa, pola ulice :D i onda završila na travnjaku, srećom čitava :D Jednom me pet sati nije bilo kod kuće… kad sam se vratila panika je imala ogromne razmere… a ja sam se samo vozila :)

Drage uspomene iz detinjstva vezane za bicikl :)

Tags: , , , ,

1

Mama, ti hodaš!

Posted by Drveni Advokat on October 13, 2015 in priče, snovi |

Široka je ulica. Sa obe strane su drvoredi. Ogromna stabla čije se krošnje prepliću na sredini. Podseća me na ulicu Lukijana Mušickog u Novom Sadu. Samo je šira i veća.

drvece

Fotografija preuzeta sa http://www.theprepperjournal.com

Sunčan je, prohladan dan. Šarena hladovina. Žurno grabim napred, gurajući svoju majku u kolicima ispred sebe. Nailazi gradski autobus i zaustavlja se nedaleko od nas, na stanici. Kaže, stavi me u autobus, a ti požuri za njim, brže ćemo stići. Spakujem je u autobus koji kreće i trčim. Odjednom, radovi na cesti i autobus skreće desno, zamače za ugao. Panično jurim za njim, bez daha skrećem u ulicu pored. Garaža. Parkirao se u podrum. Na pameti mi je samo jedno, da li su stepenice do gore? Kako ću je izvesti napolje? Ali, i da jesu, ići ćemo putem kojim je autobus sišao.

Utrčavam u mračnu garažu i vrištim ime moje majke. Vidim je van autobusa, nasmejana, kaže, tu sam, ne brini. Prilazim joj i sa lakoćom je podižem, da izađemo napolje i da nastavimo kuda smo krenule, ali se ona izmigolji i krene da hoda pored mene. U šoku sam, počinjem da vičem: “Mama, ti hodaš!” Ona se naglas smeje, dok izlazimo iz podruma garaže. Poskakuje, žuri, veselo i užurbano ide pored mene dok ja u šoku ponavljam da hoda… i onda shvatam… protresem je za džemper i kažem joj: “Mama, ovo je san! Ovo je san!” Počinjem istu frazu da vičem, a ona kao da ne razume, i dalje se smeje i kroz osmeh, sjajnih očiju i rumenih obraza mi kaže: “Neka je, jel da da je lep?

Tags: , , , , , , ,

5

Velika promena koja mi je spasila život

Posted by Drveni Advokat on September 18, 2015 in biciklizam, memories |

Prošle godine u februaru mi se život promenio. Nakon četiri i po godine, moja veza sa Đoom je završena. Što se mene tiče, kao grom iz vedra neba. Iz ove perspektive shvatam da sam bila u šoku. Dva meseca. Doslovno sam se dva meseca pravila kao da se ništa nije desilo i kao da je sve u redu. Nisam pričala o tome, kada bi me neko pitao, odgovarala sam kratko i direktno, odgovorima koji će ih zadovoljiti, samo da što kraće pričamo o tome. Funkcionisala sam rutinski, dok sam se iznutra raspadala na sitne, nespojive komade. Nakon dva meseca su me drugarice naterale da pričam. Onda sam počela da plačem. Nedelju dana bez prestanka. Možete li zamisliti čoveka koji plače 24/7? I nemojte, nije lep prizor. Plakala sam kod kuće, u kolima, u prodavnici, na poslu, na ulici. Maltene bez prestanka. Nakon tih nedelju dana, neminovno je došla depresija. Na sreću, kratko je trajala. Jedan dan sam sela sama sa sobom i rekla: “Marija, ovako više ne ide. Daj učini više nešto sa sobom!”

Pogledala sam unazad i shvatila da sam propustila nešto više od dva meseca života. Dva prazna meseca, puna lažnih osmeha i povlačenja. Nisam bila dobro ni tada, ali sam znala da moram nastaviti da živim. Samo nisam znala kako. Prva stvar koju sam morala da promenim jeste da izlazim češće iz kuće, a da to nije posao. Morala sam da pronađem bilo kakvu zanimaciju/obavezu koja će me držati napolju neko vreme, a koja će mi priuštiti i zadovoljstvo. Tada sam se setila bicikla.

Još kao dete sam mnogo volela da vozim bicikl. Uvek sam ga imala, kao i “nesreću” da mi roditelji nikada nisu dozvoljavali da ga vozim u gradu. Bili su svedoci saobraćajne nesreće koja se tragično završila za biciklistu i imali su strah da se isto ne desi i meni… tako da sam bicikl vozila u retkim trenucima kada sam bila na selu… Uglavnom, setim se da sam nešto pre bombardovanja ’99. godine kupila bicikl. Jeste star, ali je bio u voznom stanju… Odem na selo, pronađem ga. Bio je u prilično “razbucan”. Zamenimo gume, brat mi nekako skarabudži kočnice, tek da može da se vozi, donesemo ga u grad… i sećam se da sam tada odvozala svojih prvih osam kilometara, nakom mnogo godina. Sećam se osećaja koji je vratio osmeh na moje lice, osećaja nesigurnosti na biciklu, slaba ravnoteža, strah, adrenalin… i onda kilometraža :) Hej, osam kilometara, to mi je tada bilo ogromno :)

Onda sam u slučajnom razgovoru sa jednom drugaricom, inače DIFovcem, saznala da ona planira da kupi bicikl i da želi da počne da vozi… i tako je pao dogovor. Zelenko je išao na servis, kočnice promenjene, sve podmazano i sređeno, spremno za vožnju. Dok drugarica nije kupila bicikl, nisam vozila redovno, nego onako, kada mi se ćefne. Prečesto mi je bilo mrsko, ali srećom, taj period je trajao veoma kratko, mislim da je bio kraći i od mesec dana. U to vreme sam kilometražu podigla na 12 kilometara i mislila sam da je to maksimum koji ću ikada prelaziti u pojedinačnoj vožnji.

Sećam se prve zajedničke vožnje :) 22km i ogromno uzbuđenje. Mislim da sam se tada zaljubila u mog prvog zelenka i biciklizam… I sada se smeškam, dok pišem ovaj tekst i prisećam se kilometara na njemu :) Vraćala sam se kući znojava, umorna, mokra, iscrpljena, ali srećna, nasmejana, puna pozitivne energije. Vraćala sam se kući JA.

 

predah

 

Stari zelenko me je dobro služio. Sada kapiram da su vožnje na njemu ustvari bili spartanski treninzi. Ali mi je svaki metar na njemu mnogo značio. Na njemu držim još uvek aktuelan lični rekord od 43 km. Uf, kako je to bila teška vožnja, vetar je duvao kao lud, jedva smo vozile… sećam se da sam se poslednji kilometar bukvalno vukla do kuće :)) Vozile smo mnogo puta do Sremskih Karlovaca (jednom i po pljusku, i tamo i nazad), Futog, Rumenka-Futog-Novi Sad, Temerin, Begeč. Po gradu nema gde nismo bile, Petrovaradin, tvrđava… jednom smo išle i offroad, u jednom delu smo morale da nosimo biciklove :D

15.03. copy

Godine stajanja su učinile svoje i stari zelenko je morao da ode u penziju. Zamenio ga je novi zelenko, novi drugar sa kojim prelazim kilometre, strahove, nervoze, strepnje, radosti i iščekivanja…

collage-2015-09-18 3

Biciklizam je ispunio moj život. Biciklizam je u neku ruku i spasio moj život. Svaki put se radujem kilometrima, odlazim na predivna mesta, vidim Vojvodinu iz perspektive iz koje sam mislila da je nikada neću videti. Biciklizam je moja velika ljubav.

pb

Zasad imam izmereno nešto malo više od 1200 km u pedalama. Nadam se da će ih biti barem još deset puta toliko :)

 

statts

Tags: , , , , , ,

0

Zapamti…

Posted by Drveni Advokat on August 30, 2015 in Uncategorized |

… da nisam odustala od tebe…

image

Odustala sam od sebe.

0

Zabavno popodne

Posted by Drveni Advokat on February 8, 2015 in memories |

Početak dvehiljaditih, nedeljno popodne. Dođe komšinica (šezdesetak godina) kod nas i povede unučicu od nekih četiri, pet godina. Ćerka i zet radili po ceo dan, a ona je čuvala dete po ceo dan. I sedi devojčica i igra se i u jednom momentu kaže:

  • Bako, da otpevam ja tetka T pesmicu koju si me naučila?
  • Otpevaj, dušo.

Ustade dete i sa osmehom od uva do uva poče…

 

Pioniri maleniiiii…

 

Pionirska_zakletva

Preuzeto sa http://radiosarajevo.ba

 

Tags: , , , , , ,

2

Zašto postoje parking mesta za osobe sa invaliditetom?

Posted by Drveni Advokat on December 22, 2014 in izvol'te sedite, svakodnevnica |

parking

Neretko vidim da je vozilo koje nema karticu za parkiranje na mesto za osobe sa invaliditetom parkirano na isto mesto. Kada sam spoznala važnost tog mesta, počela sam i da primećujem “ovakva” vozila. U početku sam se ljutila, mislila kako su ljudi bahati i bezobzirni, ali sam shvatila da nisu svi takvi. Nažalost, ima i takvih, ali ima i onih koji ne znaju i nisu svesni šta urade kada se parkiraju na mesto koje je označeno žutom bojom.

invalidi-parking-wiki625

Naime, ako osoba u kolicima koristi prevoz automobilom (bilo da vozi ili da se vozi), da bi prešla iz kolica u automobil, mora da otvori vrata od auta maksimalno koliko ona mogu da se otvore i da kolicima skroz priđe sedištu. Zbog toga su parking mesta za osobe sa invaliditetom šira, zbog toga imaju onu šrafiranu površinu na koju ako parkirate, kao da ste parkirali na celo mesto, jer je ono bez te površine uglavnom neupotrebljivo. Ukoliko nema dovoljno mesta kada se parkira, osoba u kolicima ne može bezbedno da izađe iz automobila, jer ne može da otvori vrata dovoljno da bi namestila kolica u odgovarajući položaj.

parking

Zatim, parking mesto za osobe sa invaliditetom je uglavnom smešteno najbliže ulazu u određenu ustanovu ili zgradu ili najbliže rampi za kolica ili prelazu ili bilo čemu gde svakodnevno idete, a i ne razmišljate da je nekome tih 20 metara koje vi pretrčite ogromna razdaljina i da im mnogo znači ako tu parkiraju.

I ako parkirate “samo na 5 minuta”, to znači da ste nekom uskratili mogućnost da funkcioniše lakše, jednostavnije i sa manje problema i nerviranja. Možda ste mu uskratili pristup pošti, pozorištu ili trotoaru.
Radije stanite sa strane i uključite “sva četiri” tih pet minuta.

nalepnica-za-parking-mesta-za-invalide-002

Dakle, parking mesta za osobe sa invaliditetom su obeležena kako bi dali pristup i olakšali prilaz onima kojima je to neophodno i zaista potrebno. Jasno mi je da ko se nije našao u toj situaciji ne može tako lako da razume koje prepreke imaju ljudi u kolicima, ali kako se ja trudim da razumem njih, neka se i oni potrude da razumeju nas.

 

Zato vas molim, ukoliko zaista nemate potrebu i niste osoba sa invaliditetom,

NEMOJTE PARKIRATI NA PARKING MESTA ZA OSOBE SA INVALIDITETOM!

funny-parking-disability-sign-warning-1

 

Tags: , , , ,

0

Kako sam upoznala poznatog golmana

Posted by Drveni Advokat on October 17, 2013 in snovi |

Nalazim se u Londonu (u kom dosad nisam bila), nisam sigurna kod koga. Sve je veoma slično kao i kod nas, samo što pričaju na engleskom. Pošalju me u prodavnicu po nešto, ali moram da idem u one uradi sam, odnosno Hobby radnje. I odvezem se ja do tamo (nisam vozila levom stranom!), kad ono, mora čovek da se izuje ispred. Napolju neko blato (utaban kamen sa zemljom), mokro, nije izbetoniran prilaz, a radnja na periferiji.

Izujem se ja, šta ću, da ne pomisle kako smo mi iz Srbije divljaci, i uđem. Kad ono, spolja ogromna hala je iznutra preuređen stan-lavirint. Ima jednu veliku prostoriju sa robom (alati i materijali), a okolo su sve prostorije-sobe. Gomila vrata, a ustvari ogromna hala – ne pitajte.

Uzmem to nešto što je trebalo i dođem na kasu. Platim, i dok su mi pakovali upustim se u razgovor sa prodavcima. Bila sam zadivljena svojim čistim britanskim naglaskom!

U jednom trenutku me pitaju odakle sam (ne znam kako su provalili da nisam odande, po naglasku nisu mogli) i ja im kažem da sam iz Srbije. Na to je poslovođa nasmejao, što me je istinski uzrujalo (pitam se samo zbog čega), te sam mu rekla kako to nije lepo i kako nije u redu da tako reaguje. I tako u revoltu se okrenem i skontam da ne mogu da izađem na ta vrata, pošto sam se izula na ulazu. Besno pokupim kesu sa kupljenim tim nečim po šta sam došla i krenem nazad, ka ulazu. Prođem kroz neka vrata i nađem se u maloj spavaoni, kao vojničkoj, sa metalnim ormarićima i krevetima na sprat. Služi da mušterije malo dremnu, ako se umore – uslužna spavaona. Za mnom u stopu idu poslovođa i radnici i nešto govore na engleskom. spavaona

Pri ulasku u spavaonu sam rekla nešto na srpskom, kad sa donjeg kreveta pored kog sam prolazila (u čarapama sam od ulaska u prodavnicu) skoči lik, nizak neobrijan, u potkošulji, gaćama i čarapama, široko se osmehnu i kaže: “Đe si?!” Trgnem se i šokirana kažem: “Ti mene razumeš?” Kaže čovek da me razume, da je iz Bosne i pita se kako ga ne prepoznajem. Pa on je slavni golman, igra za neki klub iz Nemačke, večeras imaju utakmicu tu u Londonu, pa je došao malo da odrema ovde, da se odmori i pripremi. Eto, ne pratim fudbal, ali mi baš bi drago što upoznah čoveka.

Tags: , , , , , , , , , , ,

Copyright © 2008-2017 Najdrvenija advokatska e – kancelarija All rights reserved.
This site is using the Desk Mess Mirrored theme, v2.5, from BuyNowShop.com.