Jeli smo je za doručak, užine, večere, međuobroke, u svim mogućim prilikama. Isključivo smo nju kupovali i Tanji se ukus ove salame i dopada. A znate kako jedan dijabetičar jede. Doručkuje u 9h (sendvič), užina u podne (sendvič), ruča oko 15h, užina oko 17h (voće) i večera do 20h (sendvič). I tako svaki dan.

Jedno jutro, tačnije 04.08. sam ustala i krenula da spremam doručak. Mini stišnjenu šunku sam kupila dan ranije u prodavnici Univerexport 021 koji se nalazi u Novom Sadu, na putu ka mlekari. Kada sam je načela i krenula da sečem, naletela sam na muvu. Presovanu u meso salame. Fuj! Dovoljno da se zapitam šta jedemo i koliko je to tehnološki ispravno! Koliko su higijenski uslovi proizvodnje? I koliko ih je briga za to?!

Očigledno ih nije briga, jer sam im poslala mail i to na četiri adrese, koje sam pronašla na sajtu – direktoru, tehnologu, upravniku farme i na adresu za pitanja, sa sve slikama muve u salami. I niko nije našao vremena (ili nije hteo da ga nađe, jer ih nije briga!), da mi na mail odgovori i objasni zbog čega se odvratna prljava muva nalazi u hrani koju prodaju građanima naše zemlje.Čak ni da se izvini za to!

Tako da, sada sami izaberite. Ja više ne kupujem proizvode A.D. Bačka.

9. i 10. oktobra!

Već smo se uplašili da ga ove godine niko neće organizovati. I već smo počeli da se dogovaramo da se vidimo ‘onako’. Ali su nas ovogodišnji organizatori prijatno iznenadili i vratili onaj nemir očekivanja u stomake. BlogOpen 2010 će se ove godine održati u Novom Sadu 9. i 10. oktobra.

Ukoliko želite da učestvujete na bilo koji način, kao predavač, voditelj radionice ili posetitelj, potrebno je da se prijavite, a uputstvo za prijavu možete pronaći ovde.

Ukoliko, pak, želite da volontirate na ovom prestižnom događaju, možete se prijaviti putem e-mail adrese koju ćete pronaći ovde.

Sve informacije i dešavanja možete pratiti na zvaničnom sajtu, twitter-u ili fejsbuk stranici.

Organizatori BlogOpen2010 u Novom Sadu su Mooshema, Blogowski i Marko.

Pa, šta da vam kažem, osim  vidimo se na BlogOpenu! :)

Život mi se u septembru prošle godine okrenuo naopačke i osećala sam se baš kao da sam ispala iz tobogana u bazen. Nisam pojma imala gde se nalazim i kako ću funkcionisati. Sve se promenilo. Prošlo leto sam  provela bezbrižno, sama u stanu, kuvala kad i ako mi se kuva, spremala kada vidim da ima potrebe, gledala filmove, raduckala, družila se, čitala blogove i sećam se da sam se ‘čeličila’ otporom prema uključivanju klima uređaja. Uključivala sam ga samo ujutru kada me je vrućina budila. Sada, godinu dana kasnije, kuvam svaki dan, ponekad i dva jela, jer postoji određeni režim ishrane, film pogledam jednom mesečno ili jednom u dva meseca, jer retko mogu da odvojim vreme za isti, spremam svaki dan, prostoriju po prostoriju i dok obrnem krug, opet je sve prljavo, blogove ne čitam uopšte jer ne stižem, a kada pronađem vremena da ih čitam, uglavnom “zaglavim” na jednom, jer pokušavam da nadoknadim propušteno . . . i tako u krug. Klima nam je uključena 24/7.

I, šta da kažem, osim da se ne žalim. U životu sam upoznala mnogo ljudi i sa mnogo sam bila dobra. Kad me zvrcnu u 23h da treba da se pomogne oko pismenog iz srpskog za sutra ili šta god, uvek sam bila tu. Šetnja, druženje, višesatno jadanje preko telefona, uvek sam pomerala obaveze, jer su prijatelji ipak prijatelji. Sada, kada nemam vremena ni kod frizera da odem, kada se budim nervozna jer sam neispavana i uplakana od sinoć, kada mi je podrška najviše trebala, većina ljudi koji su se nazivali prijateljima su me osudili i naljutili se. Svoje slobodno vreme, kog imam zaista malo, uklapam najbolje što mogu i trudim se da prioriteti ne zaguše sve ostalo. A osudili su me ljudi koji imaju godina otprilike koliko i ja, a dnevno ne dignu ništa teže od kašike.

Poenta cele priče je da sam dezorijentisana već skoro godinu dana, ali da sam ugledala na koju stranu idu mehurići. Samo da sakupim snage i isplivaću. A sada vidim ko su mi prijatelji, poznavala ih lično ili ne, videla jednom ili svaki dan. Tako da, hvala svima što ste me napustili dok je vreme. Mogli smo ceo život zaglaviti zajedno, a da ne ja tupava, ne skontam da ste me iskorišćavali. Cheers!



Sledi kratak prikaz svakog izloženog filma.

Nina Tofl: The One I Think I Am

Nina Toft ispituje kakve implikacije tenološki pomak ima na ponašanje pojedinca. Instalacija je samo jednog kadra, snimljenoj na edinburškoj Hajmarket stanici, u trajanju od oko dvadeset minuta, prikazuje muškarce i žene koji se smenjuju čekajući vozove. Alhemija se desi onog trenutka kada oni primete prisustvo kamere.

Mai Hofstad Gunnes: Moscow

Autorka prikazuje snimke i krupne planove oblakodera, sa fokusom na pojedinačne tornjeve koji se na kraju odvajaju i poleću sa svoje osnove. Film je rađen digitalnom animacijom, u stilu ranog trik-filma.

Eline Mugaas: Skin Flick

Crni automobil se vozi gradom po noći. Sve što se može videti jesu svetlosti urbanog prostora koje klize preko sjajnih površina. Kako se grad oslikava na haubi, na vetrobranu se stvara dvostruka refleksija. Samo kada okruženje nametne svoj odraz na automobilu, njegov oblik se može iščitati.

Aeron Bergman & Alejandra Salinas: Wildflovers

Film se zasniva na razgovorima sa brojnim radnicima u nevladinim organizacijama i aktivistima u Detroitu. Umesto likova onih čiji se glasovi čuju, zvuk filmske trake prati animirani tekst.

Bull. Miletic: Par Hasard

U ovom filmu se uzima Pariz zdravo za gotovo, kao razglednicu i proizvod. Video počinje audiovizuelnim dijalogom na Morzeovoj azbuci, između dva tornja.

Oyvind Aspen: Without title

Kamera je usmerena i fiksirana na lice čoveka, ostavljajući pozadinu van fokusa, svodeći gradski predeo na puke udaljene bleskove svetlosti. Urbane vibracije ostavljaju značajan odraz na njegovo psihološko stanje.

Farhad Kalantary: Night

Film Noć je putovanje kroz mrak. To je kratki film koji se bavi istraživanjem granica vidljivosti. Snimljen je kao FD video iz voza u pokretu, u jeku nordijske zime.

Jeremy Welsh: Spatial Traces

Slike snimljene na gradskim ulicama metropola elektronski su obrađene, uslojene i date u kombinaciji sa bogatim zvučnim zapisom semplovane muzike u kojoj se ogledaju, bez bukvalne ilustrativnosti, vizuelni predeli prikazani na videu.

Knut Asdam: Filter City

U ovom filmu dve žene, čiji tačan odnos nam nije poznat, lutaju gradom koji ima svoju sopstvenu ličnost. Film se razvija tako što se stvara simbioza između ove dve žene koje su izgubljene u svom odnosu prema drugima i prema sebi samima, ali su izgubljene i u okviru grada koji živi svoj život mimo njih.

U srednjoj školi sam upoznala jednu devojku, koja mi je ubrzo postala dobra drugarica, zatim i njenog momka. Družili smo se sedam godina. Ponekad smo se viđale samo nas dve, ponekad ja sa njima dvoma, a najčešće smo bili svi zajedno, u društvu. Niti je njima dvoma smetalo da sam ja tu, niti je meni smetalo što je on sa nama dvema, niti je bilo kome iz društva smetalo da su oni zajedno sa nama. Ne volim kada dođe par u društvo pa se ljubakaju, to radite kad ste sami. Ok je jedan, dva poljupca, ali da se ne razdvajaju, to mi ne prija. Što ste onda i dolazili? Uglavnom, htedoh reći da nikada niko nije imao problem kada bi neko u društvo doveo momka/devojku ili se nalazili pojedinačno sa njima, svi smo se družili . . . Jednom prilikom sam rekla kako sam se uvek više družila sa dečacima i mislim da ne bih uspela izbrojati sve njihove devojke koje sam upoznala za ove godine druženja . . .

No, šta je bilo – bilo je. Takva situacija je bila u tinejdžerskim danima i vezama kada smo svi, manje-više, znali da te veze nisu ozbiljne i one ‘for life’. Jer, priznaćete, retko ko je svog životnog partnera našao sa šesnaest godina.

Složićete se da je sada situacija drugačija. Mislim, za mene. Imam dvadeset i osam godina i mislim da sam po većini tačaka zrela i formirana, onoliko koliko priliči mojim godinama. I trudim se i radim na razvijanju svoje ličnosti koliko god mi uslovi dopuštaju. Trenutno imam momka i po tom pitanju sam zrela i ozbiljna odavno, jer su sve moje veze bile uglavnom duge i sa namerom. U ovom momentu mislim da je moj sadašnji momak osoba sa kojom ću provesti život. Nikada ni u šta ne možemo biti sigurni, niti mogu da tvrdim da će on biti taj, ali iz situacije u kojoj se nalazim, to jeste tako. Dakle, svi moji drugari i prijatelji, ako planiraju da nastave da se družimo bi trebali i njega da prihvate uz mene. Sada smo ‘dvoje’.  Now it’s us.

I, nekad ću se verovatno udati. Da li za njega ili nekog drugog, nije bitno. U svakom slučaju, period kada sam svo svoje slobodno vreme posvećivala drugarima i prijateljima je prošlo. Naravno da ga i sada posvećujem ljudima koje volim, na bilo koji način: dopisivanje preko neta, smsa, razgovor telefonom i sl, ali nije ni blizu u onolikoj meri kao ranije. Sada se viđam sa prijateljima ‘u paru’ tj zajedno sa momkom, ali to nije bio problem, bio/la moj drug sam ili i on poveo devojku (momka). Viđam se i sama sa drugaricama, ali ne ciljano, kako se uklopim sa kim. Uglavnom mi je Đo tu, kada sam slobodno, pa tako sve i planiram . . .

Šta hoću da kažem? Hoću da kažem da, vremenom, svi moraju da prihvate da će im se drugovi/drugarice poženiti/poudavati i da će im ta osoba, a kasnije i deca biti važniji od prijatelja i da neće doći baš na svaku utakmicu/koncert već će radije pogledati film kod kuće ili sa detetom otići na bazen. I da je to potpuno normalno. Tako da, nema ljutnje, niti prigovaranja. Ima, da imamo po petnaest godina, kada su drugari primarni. Ali nemamo. Imamo dovoljno godina da možemo da razumemo i da shvatimo da se sve menja i da nećemo zauvek ludovati zajedno, već da smo dovoljno ‘veliki’ da stvaramo porodice i kako sve to već ide. I kada imamo vremena, otvoreni smo za druženja sa svima, imali partnera ili ne.

Tako da, ono što sam nedavno doživela od osobe koju poznajem preko petnaest godina je reakcija jedne nezrele i sebične persone koja ne shvata da mi je on trenutno ispred nje i njenih izmišljotina, zanovetanja i vređanja. Volim sve jednako, samo na drugačije načine. I, izvinite, ali ću radije tri puta nedeljno sa njim pogledati seriju ili film, nego sa istom osobom piti kafu. Pogotovo što sada imam mnogo više obaveza nego pre deset godina i manje slobodnog vremena.

Ulepšajmo Cecino detinjstvo, izbrišimo osmosatovne trasfuzije iz njenog života i pomozimo joj da se više ne umara od bolesti!

Komercijalna banka AD Beograd

TEKUĆI RAČUN:
205-9001012298160-46

Svrha uplate: Pomoć za Svetlanu Kukić

Deo pasusa koji me je nasmejao, ali i zgrozio svojom istinitošču i bacio u laganu depresiju možete pročitati ispod:

… Jedan nezaposleni diplomirani književnik je prizor koji kida i najtvrđa srca. Jedan nezaposleni diplomirani književnik je neko ko je pošao autoputem života, pogrešno sledio putokaze za radove u toku i sada ne zna više kako da se opet vrati na pravi put. Ništa na svetu nije toliko beskorisno kao nezaposleni diplomirani književnik. Asteroid koji je ispao iz svoje galaksije ima više razloga da egzistira nego nezaposleni diplomirani književnik. Jedan neuron koji živi milijarditi deo sekunde više doprinosi univerzumu nego nezaposleni diplomirani književnik. Jedna jalova genetska mutacija zadovoljnija je svojom ulogom u evoluciji vrste od jednog nezaposlenog diplomiranog književnika.  …

Knjigu još nisam pročitala do kraja. Ukoliko budem smatrala da ima još nešto što vredi dopisati, verovatno ću to i učiniti.

Ovaj odlomak zaintrigirao i naveo na to da je jedan nezaposleni diplomirani književnik nekada ovako razmišljao. Ili neko ko ga je poznavao.

EDIT:

Upravo ovakve sitnice čine diplomirane književnike posebnom vrstom. Nije teško zamisliti št bi se desilo na nekom rođendanskom slavlju komercijalista, berzanskih agenata, vlasnika restorana, vladinih službenika, ekonomista ili diplomiranih iz crkvenog prava, kod bi neko izašao s obaveštenjem da se kiakjere, zepole, frape, krostole i fritole na litvanskom zovu kruščik.

Jedan diplomirani književnik se neće nikad pokajati što je diplomirao književnost, čak ni ako je pao toliko nisko da nema uz sebe ni nočić od sto lira da njime zatvori jedno oko.

Hipokratova zakletva

U času kada stupam među članove lekarske profesije svečano obećavam da ću svoj život staviti u službu humanosti.

Prema svojim učiteljima sačuvaću dužnu zahvalnost i poštovanje.

Svoj poziv ću obavljati savesno i dostojanstveno.

Najveća briga će mi biti zdravlje mog bolesnika.

Poštovaću tajne onoga ko mi se poveri.

Održavaću svim svojim silama čast i plemenite tradicije lekarskog zvanja.

Moje kolege će biti braća.

U vršenju dužnosti prema bolesniku neće na mene uticati nikakvi obziri, vera, nacionalnost, rasa, politička ili klasna pripadnost.

Apsolutno ću poštovati ljudski život od samog početka.

I pod pretnjom neću popustiti da se iskoriste moja medicinska znanja, suprotna zakonima humanosti.

Ovo obećavam svečano, slobodno pozivajući se na svoju čast.

Poslednjih nekoliko godina smo mama i ja nažalost prinuđene da se, zbog mame i njene teške bolesti, vucaramo po zdravstvenim ustanovama i padamo u milost kojekakvih zdravstvenih radnika. Jednu situaciju o kojoj sam pisala možete pročitati ovde.

Nedavno sam čula da na Institutu za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici “ne leče mrtve ljude”. Šta se desilo? Žena je imala metastaze . . . i oni se jednostavno nisu hteli više truditi da joj produže život, jer je ‘previše puta bila’. Ja se samo pitam, ako nisu mogli da joj pomognu fizički, da li su možda mogli psihički? Da li su mogli da joj pomognu da dostojanstveno umre?

Nedavno sam išla da zakažem mami ultrazvuk bubrega. Kao pacijent na dijalizi ima prednost. Iako je na uputnici pisalo HITNO sestra-tehničar me je ‘izgrdila’ povišenim tonom (čuli su je verovatno dva sprata iznad) što dolazim ‘hitno’ . . . jedva mi je na kraju zakazala za dve nedelje i kada smo došle na red, doktorica je bila predivna i prefina . . .

Kasnije smo išle na ultrazvuk srca, pacijenti na dijalizi imaju svoj termin. Doktorica je takođe bila jako fina, dobra, strpljiva . . .

Dakle, ima ljudi koji u zdravstvu pošteno zarađuju svoju platu, a ima i onih koje moraš pogurati kovertom . . . ne kaže se za džabe ‘para vrti gde burgija neće’.

Želim da se situacija u zdravstvu promeni, da počnu da rade ljudi koji to zaista vole i koji su se za to školovali iz viših ciljeva od ambicija roditelja da im dete bude lekar/medicinski radnik. Moglo je to dete da bude štošta drugo, bezopasnije.

Želim da nam deca ne pate po bolnicama, nisu ona želela da se rode bolesna i da njihove majke ne pate sa njima.

Želim da, kada bilo ko zatraži pomoć, istu i dobije srčano, a ne uz prevrtanje očiju.

Želim da, kada neko mora u bolnicu na lečenje, odmah dobije krevet, a ne da čeka mesecima, jer su kreveti popunjeni kojekakvim likovima koji u njima čekaju penziju.

Želim da očaj i strah koji osećam svaki put kada moram kod lekara zameni nada i vera, poverenje i altruizam.

Ako je za ispunjenje ovoga potrebna smena hiljada ljudi, onda želim i da se to desi. Ajmo redom.

Drugu i treću sezonu takođe nisam propuštala. Neretko sam i zaplakala pred izlivom emocija nepoznatih mi ljudi, različitih životnih priča. Jeste, smetalo mi je što se ‘oni’ petljaju u tuđe živote, ali su uspevali da spoje razdvojene, izmire posvađane, nasmeju tužne, obraduju zaljubljene. Činilo mi se da usrećuju ljude i mislim da je zaista tako i bilo. Iz nedelje u nedelju smo se mama i ja plakale i radovale se sa njima, jer su uglavnom sve bili srećni završeci. Neretko su jednoj strani dali dezinformacije, da bi iznenađenje bilo veće i intenzivnije. I to mi je bilo super kada su bili pokloni u pitanju, prosidbe ili slično. Čak sam i zamišljala kako bih reagovala da me neko iznenadi putem te emisije :)))

Ovu emisiju, nekad mi tako dragu, sam pre izvesnog vremena prestala da pratim. Zbog čega?

U svakoj emisiji prikažu po nekoliko odvojenih ‘priča’. U poslednjoj koju sam gledala je u jednoj od ‘priča’ bila devojka koja se prijavila da posle dvadeset i kusur godina upozna majku koja trenutno živi u Hrvatskoj. I sada, pronašli su oni majku, pokupili devojku i otputovali u mesto gde majka živi. Kada su stigli u selo gde se majka nalazi, devojku su odveli u kafić, a sa majkom se sreli. Pričali su sa njom o njenoj kćerki, videlo se da žena istinski pati za njom i iskreno im je ispričala svoj životni put. Onda se desilo to zbog čega mi se ova emisija zgadila za sva vremena, i emisija i voditelji i svi koji učestvuju u snimanju iste . . .  rezultat -> više je ne gledam.

Rekli su majci da joj, eto, nisu doveli kćer iz ne znam kojih razloga. Žena se vidno rastužila. Šetali su i iza ćoška ih je čekala devojka. Kada su se srele, uspavane emocije su izletele poput vatrometa i očigledno je bilo da obe neizmerno pate. Nažalost, iz privatnih razloga neće moći da žive zajedno, možda neće biti ni u kontaktu. Uglavnom, mislim da je majka bila na milimetar od šloga ili srčanog udara! I da ovakvo poigravanje ljudskim sudbinama i emocijama nije za pohvalu! Obe su neutešno plakale . . .

Bila sam šokirana! Sada sam ljuta! Da bi podigli gledanost uradiće sve . . . nije im bitno da li će nekoga više ili manje povrediti . . .

Bilo nas je mnogo. U odnosu na to da sam sama odrasla, bilo nas je stvarno mnogo. Moja mama ima još dve sestre i svaka ima po dvoje dece. Pošto je ona najmlađa i mene je dosta kasno dobila, desilo se to da se jedna od mojih sestara od tetke udala rano i rodila sina 13 dana pre nego što je moja mama rodila mene. Drugog sina je rodila nekoliko godina kasnije. Ostali su stariji od mene, ali sam nekako uvek bila u njihovom društvu. Od jedne tetke su tu bile dve sestre (i dva sina od jedne sestre), a od druge brat i sestra. Najmanja razlika u godinama je sa sestrom koja sada živi u Osijeku i iznosi osam godina. Svako leto, do rata sam provodila kod bake i deke u Bosni, sa svima njima. Najlepši periodi mog života. Divno je imati rodbinu.

Ne sećam se mnogo toga. Rat je počeo kada sam imala sedam – osam godina. Neću pisati o tom periodu, samo ću reći da se desilo to da su svi morali da odu. Ostali su baka, tetke i teče. Baka je umrla pre nekoliko godina i srećna sam što sam imala priliku da je ponovo upoznam.

Nažalost, dve sestre i brat su otišli daleko. Preko bare. Odveli i decu koja su se rodila u ratu. Neka su se rodila i tamo. Uglavnom, tamo su već petnaest godina. Ni oni ne žive u istom mestu, razdvojeni su i to dosta.

Deca porasla, životi se nastavili u nekim drugačijim smerovima. Borba se nastavila. Nismo imali tehničkih mogućnosti da se čujemo, telefon skup, tako da su pozivi bili retki. Nismo izgubili kontakt, to nikako, ali ne možemo reći ni da ga imamo. Tačnije, ja ga nemam. Sećam se sviju, uglavnom po jedan ili dva frejma imam u glavi i to je to . . . Sada? Sada ih ne poznajem.

Pre neki dan je moj brat od tetke sa porodicom došao u Bosnu. Došao da poseti majku i oca, da deca vide njihovu baku i deku i mesto gde je odrastao. U pitanju je jedan gradić u Bosni. Tetka ima nalog na skajpu i često je online, jer je putem njega u kontaktu sa svojom decom.

Prekjuče, kada sam došla kući i uključila sam laptop. Sa windowsima se podigao i skajp. Dok sam oprala ruke i vratila se, videla sam propušten poziv od tetke. Pošaljem joj poruku na skajpu, kada mi stiže sledeći odgovor.

Jedno od bratove dece je bilo za računarom. Deca odrasla u Americi, tamo se školuju . . . čak mi je i logično da ne znaju da čitaju i pišu naš jezik. Iako ga govore, manje-više. Realno kada sagledam situaciju, i šta će im . . . Samo me duša boli. Toliko nas je bilo, a sada smo svi sami. Udaljeni jedni od drugih toliko da više i nemamo osećaj da smo rod. Najbliža mi je sestra u Osijeku, ali se i sa njom retko viđam . . .

I eto. Bez ikoga, nastavljamo kroz život. Sve ih volim i jako mi nedostaju.