No, sada će, nadam se, biti drugačije. Jutros sam napravila sok od jabuka, šargarepa, cvekle, narandži i limuna. I, za razliku od ranije, dodala obične vode. Nije bio loš, malo gorak, ali ukusan. A sigurno je hranljiv i dobar za organizam.

Pa, proleće je svakako došlo kod nas, i na ovaj način. Pijete li vi ceđene sokove?

Kolica nije lako gurati, ali kada se uvežbate, nije ni teško. Malo mišići, malo tehnika i ide.

Samo, moram da primetim da je izuzetno malo prodavnica prilagođeno osobama u kolicima. Uglavnom je pred ulazom stepenik koji je izuzetno teško preći, jer je potrebno podići kolica. Kada je niži stepenik i uspem, ali viši su mi problem. U ovom slučaju moram da pohvalim DM koji ima ‘uzbrdicu’ na ulazu tj rampu, svaka čast :)

Uglavnom, lepo smo se prošetali, umorili i pazarili povrće za ručak. Nasmejani i srećni što smo živi i što smo zajedno.

A to i vama želimo, od srca!

Osobe koje volim najviše na svetu

Mama u bolnici.

Od njene penzije sam platila račune i pokupovala skupe lekove.

Svaki dan joj išla u posetu i nosila sve šta joj je potrebno.

Prošlo desetak dana od penzije.

A sledeća polovina je tek za 5 dana.

Ja bez dinara.

Pretražim kuću i nakupim 18.

Pola hleba je tada bilo 20 dinara.

Sećam se da sam plakala kao kiša.

Jer su mi falila 2 dinara do pola hleba.

Tada sam naučila da su 2 dinara ne veliki, nego ogromni.

Nemam previše slobodnog vremena i nemam strpljenja. Da bih sedela sat i po i više ispred televizora zbog filma, to mora da bude veoma dobar film. Na više ravni ‘dobar’. Odličan. Među odličnima.

I sad, znate ono kad veče dočekate umorni, i želite da se opustite i zabavite. Najjeftiniji vid zabave je svakako gledanje različitih sadržaja na televiziji ili surfanje. Pošto nemam strpljenja, a ni koncentracije da gledam film, Đo i ja smo se odlučili za blažu opciju – serije. Trenutno pratimo oko 5-6 serija, čekamo četvrtke, utorke i ostale dane kada se one prikazuju…

Fotografija preuzeta s interneta

I tako dođosmo do serije House M. D. Moram priznati da je duži vremenski period prošao pre nego što smo se odlučili da počnemo da je gledamo, iz jednog razloga – traje 45 minuta. Toliko mogu i želim da pogledam, ali imam problem. Uvek zaspim. Nakon petnaestak minuta. Čak se i ne sećam kad sam zaspala. Ali, uz ovu seriju ćete teško zaspati. Ima propusta i banalnih scena, ali je u globalu fenomenalna.

Smejali smo se uz Hausa, plakali, razumeli ga, patili i radovali se s njim i osuđivali ga. Divili se njegovoj genijalnosti i čudili mizantropiji. Osam sezona. Sa, u proseku, po dvadeset epizoda. Svaka oko 42 minuta. I tako vam je Drvce ponovo postala serioholičar. Baš u momentu kada su objavili da je osma sezona ujedno i poslednja sezona… Šta da vam kažem. Proći će minimum tri godine da bih ovim intezitetom gledala bilo koju seriju. I volela nekog kao tog namćora. Ko li ga i izmisli.

• Ko jeeee?
• Komšijaaa.

Tata je nešto komšiji nedavno napravio i nije hteo da naplati, pa se čovek zahvaljuje. To ‘nešto’ on koristi da bi napravio ove korpice.

Hvala komšija, živ bio, mnogo korpica napravio!

Moja mama ide tri puta nedeljno na dijalizu i tim danima mora da izađe iz kuće. Nedavno joj je amputiran deo prsta (gangrena, nemam snage da pričam o tome i trudim se da potisnem) i teško se kreće, tako da nam ovaj sneg, koliko god da ga volim, nikako nije ‘legao’. Moramo dobro da je držimo kada ide od ulaza do auta, a kako i ne vidi dobro, to predstavlja avanturu i stres. Nedavno, dok nije bilo snega je pala i jako se udarila…

Uglavnom, odveli smo je danas na dijalizu i kada smo se vratili, tata (73) i ja smo uzeli lopate u ruke. Ako ništa, barem da oslobodimo prolaz od ulaza do parkinga za invalide. Ne mogu ni da opišem koliko je teško sklanjati utaban sneg. Odvajao se u komadima, a beton ispod je ostajao suv… Kada smo stigli do pola, komšija, koju godinu mlađi od mog oca se pridružio. Kako smo imali dve lopate, radili smo na smenu. Očistili smo trotoar u dužini našeg ulaza i prilaz zgradi. Mlađi komšija sa prvog sprata se popeo na zgradu i sklonio sneg i ledenice sa krova, a komšija iz prodavnice je doneo soli i posuli smo sve što smo očistili, da se ne smrzne. Za sat i po je sve bilo gotovo. Danak radu su platili moji nokti, ali nema veze, narašće.

Promrzli, ali zadovoljni smo otišli u stanove, na ručak. Na sledećim fotografijama možete videti šta i koliko smo učinili i kako smo dali svoj doprinos #lopataup -u :)

I naravno, moja malenkost :)

Kako sam bila i po godinu dana mlađa od drugara iz razreda, nisam imala sve zube. Nisu stigli stalni da izrastu, a mlečni požurili da odu. I tako ja krenuh u školu krezava. Vremenom mi je izrasla gornja desna jedinica. Leva nikako da krene. Sećam se dobro da su dva dečaka iz starijih razreda išli za mnom, unosili mi se u lice i vikali: “Gargameeeel, Gargameeeel!”. Kasnije su me vukli do njihovih drugara, da i oni vide “Gargamela”. Ako bih se opirala, sledila je ćuška, pa sam uglavnom ćutala. To je trajalo prvi i drugi razred, dok mi nije izrasla i druga jedinica. A za to vreme sam ih izbegavala. Kada bih videla na odmoru gde stoje, žurila sam u drugi deo hodnika/dvorišta.  Mislim da nikome nisam ovo rekla, nisam sigurna. Ako i jesam, niko nije reagovao.

Kada sam bila četvrti razred, dobila sam iz Grčke peratonicu na sprat. Hello Kitty. Niko srećniji od mene. Drug iz razreda mi je toliko šutao torbu (koja mi je bila na leđima) da je uspeo da je slomi. Sećam se da sam za ovo rekla učiteljici kao i da je samo slegla ramenima. Isti dečak je mene i još nekoliko đaka kroz celo školovanje maltretirao. Do osmog razreda sam imala modrice od udaraca, štipanja, guranja, šutanja. Govorili smo razrednom, jednom je rekao: “Šta hoćete, da ga ja izlemam? Opomenuo sam ga, to je sve što mogu da uradim.”

Fotografija preuzeta sa sajta http://candy95.com

Oduvek sam bila bucko. I zbog toga su me vređali. Na neke nadimke sam se navikla. Sećam se jednom da mi je mama kupila original farmerke sa tregerima. Ijao, jedva sam čekala da ih obučem sutradan u školu!  Na odmoru, iz drugog razreda mi je prišao dečak (vršnjak) i rekao što je glasnije mogao: “Debela, ubij se!”

Sve ovo bi mi verovatno ostavilo traume, da nije bilo moje mame. Ne znam da li je intervenisala u školi. Verujem da je pomenula na roditeljskom, ali nikada se ništa nije promenilo. Međutim, na odličan način je svemu menjala smisao kod kuće. Kada sam joj rekla šta je bio komentar na pantalone, počela je da se smeje, a onda i ja sam njom. Nekoliko dana smo pravile štos od svega i onda je sve postalo da bude manje strašno.

Takođe, imala sam super drugarice u razredu, jednu koja je bila poseno omiljena među “siledžijama”, pa me nisu dirali kada sam bila sa njom.

Mnogo mi je pomoglo to što je mama stalno razgovarala sa mnom i svaki problem učinila mnogo manjim nego što mi je izgledalo, pa su ćuške manje bolele, na kraju ih nisam ni primećivala. Trudila sam se da se sa problematičnim ljudima što ređe sretnem. Ali, bilo je dece koja su trpila mnogo više nego ja. Ne znam kako je bilo njima.

EDIT:  Ovaj tekst je nastao kao podrška Vuku koji trenutno vodi svoju bitku.

I moram da dodam da sam nastavila da nosim farmerice. Ne često koliko sam planirala, ali sam ih nosila :)

 

Hajde mi da na svojim blogovima “damo svoj medijski prostor” društveno odgovornim reklamama. I to stvarno, za sve naše čitaoce, da ne čekamo od Komercijalne banke (ili bilo koga drugog) da ustupaju svoj prostor na TV-u već da mi svoj prostor na Internetu ustupimo ovim sjajnim kampanjama.

Ovim blog-postom želim da dam svoj doprinos blogerskoj akciji #ustupamprostor

Stop trgovini decom

Kampanja organizacije Astra — Anti Trafficking Action

http://www.youtube.com/watch?v=HR_l7mXLK0Y

maliVEliki ljudi

Kampanja organizacije maliVEliki ljudi

http://www.youtube.com/watch?v=JLCy0v-LQoc

Bolje da znaš

Kampanja projekta Podrška u borbi protiv HIV/AIDS-a

http://www.youtube.com/watch?v=fJ7xRj_0RZU

Ujedinjeni protiv droge

Kampanja Ujedinjeni protiv droge

http://www.youtube.com/watch?v=JNQ8kXWhpzw

Osobe u razvoju

Kampanja organizacije Dečje srce

http://www.youtube.com/watch?v=DF6RvsGdJr0

Bitka za bebe

Kampanja Bitka za bebe

http://www.youtube.com/watch?v=Myh09_jY49k

Iskoristila sam u naslovu rečenicu iz teksta Granica odgovorinosti pri društvenoj odgovornosti Dragane Đermanović, koja je obeležila ovu akciju.

MARIJA, sedmogodišnja učenica prvog razreda osnovne škole

TETKA, žena u srednjim godinama

Radnja: Novi Sad, proleće 1989.

MARIJA ulazi u stan iz škole vidno namrgođena.

TETKA: Majo, šta se desilo?

MARIJA: Tetka, deca kažu da smo mi serotinja.

TETKA: Zašto to kažu, Majo?

MARIJA: Svi u školi jedu sendvič sa salamom, a samo ja sa šunkom.

…

• Kako polako ide.
• Uboo sam Vas najtanjom iglom, zato polako ide. Da Vas što manje boli. Lakše je meni da sačekam minut duže nego da Vas boli i leva ruka …