Pre pet meseci mi se život potpuno promenio. Tačnije, promenio se pre tri godine, ali nisam bila svesna toga jer me je mama oduvek štitila i ništa nisam osetila. Da približim; sva rodbina mi je daleko, odrasla sam praktično sama, otac mi je sličnog mentalnog sklopa kao otac Jovana Sterije Popovića, tako da sam ekstremno vezana za majku. A bolju nisam mogla tražiti. I da sam tražila ne bih je dobila, jer mislim da bolja mama ne postoji. Neplanirano sam pisala o njoj pre izvesnog vremena, u sećanjima na detinjstvo. Bila i ostala najbolja mama na svetu. Mogu da kažem da nemam nikog osim nje. Nikog ko će me zagrliti, razumeti, bezuslovno voleti, želje mi ispuniti, pravednosti me naučiti, posavetovati, uputiti. Ona je mama koja mnogo zna, obrazovana, pametna, nežna, puna ljubavi, kreativnosti, optimizma, želje i volje. Niko mi i ne treba dok je imam. Nažalost, jako je bolesna i njeno telo se polako gasi i sa sobom vuče njen duh. Ima šezdeset i tri godine. Iskreno, očajna sam. Kada ona umre, veliki deo mene će otići sa njom. Većinu onoga što imam, materijalno i nematerijalno sam dobila od nje. Zato se nadam i trudim da živi što duže. Dala bih sve na svetu samo da joj bude bolje i da ne prolazi kroz sve kroz šta prolazi.

Ukratko. Dugogodišnji je dijabetičar, i ima mnogo posledica te bolesti. Ne vidi dobro (ponekad nikako), teško hoda pa se slabo i kreće, srce joj popušta, sklona je upalama pluća i ono što nas je poslednje potreslo i sa čime se borimo trenutno je teško oštećenje bubrega. Hitno je primljena u bolnicu. To je bio treći boravak tamo u poslednje četiri godine, i najduži. Ležala je oko dva meseca. Za ta dva meseca, kao da sam kroz pakao prošla, pogotovo poslednjih dana, kada nisam mogla ni da je posetim zbog objavljene pandemije. Strašno je kada nekoga koga volite najviše na svetu morate ostaviti u ustanovi u kojoj je sve strano, komotitet je na nuli, wc prljav i smrdi, a ne može sama da se istušira . . . a najgore je što ne znate da li će se uopšte i vratiti kući.

Nekoliko dana pre nego što je hitno primljena u bolnicu, joj je bilo jako loše i radili smo analize u privatnoj laboratoriji. Nismo imali kod koga da ih odnesemo pošto je naša divna lekarka bila na godišnjem i tada sam napisala ovaj post. Još jednom moram da se zahvalim Dijici koja je bez reči rekla da pošaljem rezultate (skenirala sam ih i poslala mailom), te je ona konsultovala svog kolegu i zajednički su nam pomogli. Lidija, hvala ti mnogo. U takvim trenucima, kada čovek nema kome da se obrati je sve toliko strašno da si mi pomogla više nego što možeš i da zamisliš.

Tada su mi dani bili isti. Probudim se, pospremim kuću ako šta ima, uključim mašinu, spremim se i krenem kod nje u posetu, u bolnicu. Usput kupim šta treba (u apoteci, prodavnici, butiku), tamo je malo uredim, presvučem, zategnem krevet, istuširam, i sve šta treba. Pokupim prljave stvari i nazad kući. Prostrem veš, skuvam nešto, blejim po netu i spavanjac. Svaki dan isti . . .

Nekako sam u to vreme operisala i umnjak (užasno iskustvo), hvala svima koji ste pitali kako sam i interesovali se, bila sam sama u stanu, obavljala sve šta sam imala i šta piše iznad i gurala, uz vas.

Negde početkom oktobra su joj rekli da mora da nabavi neke lekove koji se prodaju u Mađarskoj, jer spadaju u listu neregistrovanih lekova i kao takve, apoteke kod nas ne smeju da ih distribuiraju i prodaju. Kada sam došla u bolnicu, dala mi je spisak. Jedan od lekova je prašak Resonium A koji prečišćava krv do početka dijalize i bio joj je potreban hitno, tj kako su lekari rekli: “Odmah”. Zvala sam sve za koje sam mogla pretpostaviti da se kreću na relaciji Novi Sad – Mađarska tih dana . . . i naravno da niko nije u tom momentu tu ili neće uskoro putovati ili nema kako da mi donese lek. Na twitteru sam zamolila sve da mi jave ako ikako mogu da mi pomognu. Mnogo mojih twitt drugara je retwittovalo poruku, hvala još jednom. Tako mi se javila i ooppii sa velikodušnom ponudom i džejni koja se zaista potrudila. Janavi se ponudila da obiđe apoteke u kojima nabavlja uvezene lekove. Ooppii, bonieboy, džejni i janavi, hvala vam do neba! Lek sam pronašla u Novom Sadu nakon dva dana, dojavom koja apoteka prodaje neregistrovane lekove. Ne želim vam da ikada saznate kakav je osećaj kada vam lek treba ODMAH, a vi nemate nikoga, ni ovde ni napolju.

Džejni me je i zvala, slala smsove, tešila koliko je mogla. A i ne poznaje me. Hvala Džejni, stvarno si drug kakav se retko sreće.

Hvala mnogo na podršci!!!

U to vreme su bile uz mene i Dijica koju pomenuh ranije, Pričalica, Kremašica i Korepetitorka koje su jedan dan i došle do mene, kao i Vasilj, Niki, kada su mi u Win Win computers prodali laptop koji ne radi podršku su mi pružile Jasna i Angelina, kada sam imala bilo kakvih problema oko računara tu se našao Firusvg, a neretko me se setio Walter, kao i Slavko, tu je bila i Čarolija, a lepu reč mi uputili Suske, Gaga, Jovan, Vera, Jelena, Snježana, BarbaR_ZD, Bubullina, Mima, Lazar, Milan, Kakadu, Dejan. Nadam se da nikog nisam zaboravila. Verujem da su se neki iznenadili, ali ja ne zaboravljam. Posebno ne dobrotu. Hvala vam mnogo.

Posebno hvala mom momku koji je uvek uz mene, vozio me gde god je trebalo i pružao mi podršku koliko je mogao. I mojim drugaricama Milici i Jasmini.

Mama je krenula na dijalizu. Bojala se jako. Tešila sam je rečima kako preko dva miliona ljudi ide na dijalizu svakog dana i kako sam to pročitala na internetu. Mislile smo da će dijalizu obavljati preko fistule koju su joj ugradili operacijom i da je neće bosti. Debelo smo se prešle. Bodu je svaki put sa dve igle, a fistula služi valjda da održava cirkulaciju. Ove nedelje kreće tri puta, umesto dva puta nedeljno. Užasno je svaki put. Kada se vrati kući loše se oseća taj dan i nije u mogućnosti maltene ni da ustane iz kreveta. Nadam se da će se to promeniti i da će se organizam navići i bolje reagovati. Sutradan joj je već bolje. Dijaliza traje oko četiri sata. U toku dobije doručak i napitak. Tamo se mora presvući i sve je sterilno. Kaže da su lekari, medicinske sestre i medicinski tehničari divni i da paze na nju.

Ruka joj je modra. Maže nekom kremom stalno.

Sve ovo pišem, da bi ljudi mogli da se informišu. Mi nismo imale odakle, jer na netu nema ništa konkretno o tome. Sve je indirektno i nejasno. Skenirala sam liste koje je dobila od lekara po pitanju ishrane, koje nisam mogla pronaći na internetu. Nadam se da će nekom pomoći. Dijaliza joj produžava život. Iako je teško i neprijatno.

Uputstvo za pravilnu ishranu bolesnika sa povišenim vrednostima holesterola i hroničnom bubrežnom insuficijencijom

Preporuke za planiranje ishrane

Saveti za ishranu za smanjenje kalijuma i povećanje kalcijuma (1/2)

Saveti za ishranu za smanjenje kalijuma i povećanje kalcijuma (2/2)

Za vas koji imate roditelje,

Za vas koji ste roditelji,

Za vas koji ste imali roditelje,

Za vas koji znate one koji imaju roditelje

I za vas koji poznajete nečije roditelje.

Dragi sine/kćeri,

Sada još nisam ostario, a kada me budeš video takvoga, budi strpljiv sa mnom i pokušaj me razumeti ako se zaprljam u vreme ručka, i ako se ne mogu sam odenuti, budi strpljiv.

Seti se sati, koje sam potrošio, dok sam te tome naučio.

I ako u razgovoru ponavljam iste stvari uvek ponovo, nemoj me prekidati, saslušaj me! Kada si bio malen, morao sam ti istu priču čitati uvek ponovo, pre no što si utonuo u san.

Ako se ne budem želeo kupati, ne ismejavaj me i ne vređaj. Seti se kako sam te morao loviti i izmišljati hiljadu razloga, da bi ušao u kadu.

Kad opaziš moje nepoznavanje nove tehnologije, daj mi vremena i nemoj me gledati s podsmehom na licu. Ja sam tebe naučio mnogo stvari: pravilno jesti, pravilno se obući, suočiti se sa životom.

Ako nekad u razgovoru zaboravim ili izgubim nit razgovora, daj mi malo vremena, da se prisetim i ako mi to ne pođe za rukom, nemoj se uznemiravati. Nije mi najvažnija stvar na svetu naš razgovor, već to, da sam s tobom i da me znaš slušati.

Ako ne budem želeo jesti, nemoj me prisiljavati da jedem. Sam znam najbolje, kada mi je hrana potrebna, a kada ne.

Kada mi umorne noge više neće dozvoljavati da hodam, pruži mi ruku jednako kao što sam je ja pružao tebi, kada si pravio prve korake.

I ako ti jednom kažem, da više ne želim živeti, da želim umreti, ne ljuti se na mene, jednoga dana ćeš me razumeti. Jednom ćeš spoznati, da sam ti uprkos svim učinjenim greškama, želeo samo najbolje i pokušao sam te pripremiti na putovanje života. Ne žalosti se, ne ljuti se i ne osećaj se bespomoćan, kada me budeš gledao pored sebe takvog. Budi pored mene i pokušaj me razumeti i pomoći mi tako kao što sam ja pomagao tebi, kada si počeo živeti. Budi mi oslonac, pomozi mi završiti putovanje s ljubavlju i strpljivošću. Vratiću ti osmehom i neizmernom ljubavlju, koju sam oduvek čuvao za tebe.

Imam još toliko toga da kažem. Ali neću. Sve znaš. Verovatno.

Mnogo je vremena prošlo. Mislim da je došao trenutak. Da ostvorim kavez i pustim te. Biću zbunjena. I nije mi lako. Ali je vreme. Da nastavim dalje. Neću te zaboraviti. Znam. Ni ti mene. Samo želim da budeš dobro. Čuvaj se.

www.youtube.com/watch?v=I7j8NhBtnpw

Dosta je prošlo. Otprilike godinu i po dana. Loša sam sa datumima. Svaki put sam mu promašila Slavu. Sreća pa nisam rođendane. Ne bi mi zamerio, ali si ne bih oprostila.

Moja prva ljubav. Prva prava. I najveća. U početku sam bila užasna. Nesnosna. Ne znam kako me je trpeo. Mnogo me je voleo. Svaka čast. Ja bih se kod prvog zakeranja oterala u pm.

Kada se samo setim šta je sve činio za mene. Ne mogu da verujem. I ja sam za njega, ali šta je on za mene . . .

Pisao mi je pisma, jer sam ja to htela. Pevao mi je iako nema sluha, jer sam tako htela. Nerazumne želje bi prećutao . . . i posle me iznenadio. Crtao mi je, mazio me je, jednostavno me je voleo. Iskreno i otvoreno.

Volela sam i ja njega. U pravom smislu te reči. Ne strast, ne zaljubljenost, ne dopadanje. Ljubav.

Bilo je stvari koje su me izluđivale. Bolesna ljubomora. Prebacivanja za gluposti dok se ne iznerviram. Šopanje u snu. I posle dve godine veze.

Planirali smo budućnost. Smislili imena deci. Videla sam se sa njim u starosti.

Zbog čega sam ga ostavila? Zato što mi je cela moja familija prebacivala. Ogovarali su ga kad su stigli, a u lice nam se smeškali. Ništa im nije odgovaralo. I zaista jesmo različiti po svemu, poreklu, socijalnom, obrazovnom i finansijskom statusu. Nije mi smetalo. Savršeno smo funkcionisali.

Napravila sam grešku. I dalje ispaštam zbog toga.

Smsujemo ponekad. Čujemo se kad ja nazovem. Samo da znam da je dobro. I da je srećan.

Svaki dan mislim na njega. Neki dan manje, neki više. Nekad to lakše preguram. Nekad mi se stomak grči kao da ću da umrem.

Nadam se da se ovakva greška nikome neće desiti.

Nemam snage da mu kažem da ga i dalje volim jednako, jer znam da to više nije on. Da se promenio i da je mnogo vremena prošlo.

Ostaje mi samo da crkavam u onome što sam si sama napravila. I zaslužila sam.

Ova pesma me ubije svaki put. Jer sam mu je pevala često. Verovatno se i ne seća toga. I ne treba, kad sam sve pogazila.

www.youtube.com/watch?v=3ubILWXTWPE

Želim da ga pustim . . .

Bio mi je inspiracija mnogo puta. Neke sam zapisala.

Imam bolno malo razloga za osmeh . . .

ne znam odakle mi lepet.