BlogOpen#9 je umalo prošao bez mene. Kako? Lepo. Pre nekih mesec dana me je Slavko pitao da li se vidimo u Nišu na šta sam mu ja odgovorila da ne znam. Ne zbog toga što nemam vremena ili imam obaveze negde drugo, već zbog toga što nemam novaca. Otići u drugi grad na nekoliko dana iziskuje velike finansijske troškove, a kako nemam redovna mesečna primanja (jer nisam zaposlena), nisam bila sigurna da ću moći to da si priuštim. Nedugo posle toga mi smo mailovali iz nekog razloga (ne sećam se kog) i velikodušno mi je ponudio da prespavam kod njega. Jeeej :) naravno da sam prihvatila, iako sam ga pre toga videla samo jednom, reših da provedem dve noći pod njegovim krovom i nisam se pokajala . . .  (da li je on, ne znam :D ). Dogovaranja sa blogerima su bila svakodnevna, razmena brojeva mobilnih (ali i fiksnih) telefona i planiranje nalaženja u Niš se putem twittera odvijalo svaki dan :) i moram da pomenem da smo se super izdogovarali :)))

Noć pred polazak nisam spavala. Imala sam neke obaveze da dovršim i da se spakujem i to je potrajalo do 6am, kada se uputih ka autobuskoj stanici. Tamo se sretoh sa Kremašicom i Eboyee i uputismo se u ranu zoru put Niš. Drugi deo naše države, kao druga planeta. Verujte.

Put je prošao relativno mirno, malo smsovah sa SadClownom, tačnije kukasmo jedno drugom na neudobnost autobusa (i on je u to vreme bio u putu ka Niš, u autobusu istog prevoznika, sa istim tegobama kao i ja) i oko 10.30h stigosmo na stanicu. Kremašica i Eboyee odoše da pronađu smeštaj, a ja dočekah SadClowna te se upoznasmo i popričasmo dok Slavko nije došao po mene, te me odveo kući da ostavim stvari.

O gostoprimstvu i Slavkovoj porodici bi mogao esej da se napiše. Inače sam prilično stidljiva i ukočena, ma koliko vam delovala komunikativna, retko gde ću se opustiti van svoje kuće (u njoj sam napeta kada imam goste), a i to kada se desi, potreban je vremenski period od nekoliko dana. U porodici Ilić u Niš je toliko prijatna atmosfera i toliko su dobri domaćini (te bejah prilično opuštena) da mogu samo da kažem hvala vam svima mnogo, nemam reči, doći ću opet :D prijatni i nasmejani ljudi, dobrodušni i gostoprimljivi kakvi se samo mogu sresti dole, na jugu Srbije. Čast mi je što sam bila vaš gost :)

Kada se sredih i klopasmo, krenuli smo do tvrđave. Moram da napomenem da su mi u međuvremenu konstantno stizali smsovi od blogera koji su pristizali u Niš, te se uporedo dogovarah sa svima gde i kada ćemo se naći. Na ulazu u tvrđavu su nas čekali Kremašica i Eboyee. Slavko nam je pokazao gde su rovovi i otišao da pomogne šta ima, a mi se uputismo ka pešačkoj zoni i susretu sa blogerima koji su polako pristizali. Tu je nam se pridružio SadClown.

Nekoliko minuta kasnije (dobro de, sada radnja ide sporo, jer je sve bitno, ubrzaću, neće biti post duži od metra, obećavam :D ) se slučajno okrenuh i susretoh se oči u oči ni sa kim drugim do sa Walterom :D eeeee, srećeeee . . . i sad mi je srce puno kad se setim kako smo se izgrlili i izljubili . . . kako čovek može samo da se veže i zavoli te blogere, čudo jedno :) I Lightman beše sa njim, te se upoznasmo i krenusmo da pronađemo (citiram) “Kafić koji poseduje internet i utičnicu” :D pola Niš smo prešli dok ga nismo ‘ulovili’. Usput sreli i Miloša, te čoporativno nastavili ka Kazandžijskom sokačetu koji izuzetno podseća na Skadarliju. Mislim da je negde u to vreme, na +40 počelo topljenje smilies čokoladica u mojoj torbi . . . Seli u neki kafić, odmorili se, okrepili, međusobno upoznali i raspričali i oko 15.30h zaputili ka rovovima. Tada sam primetila da su se čokoladice istopile u torbi, i moram priznati da mi i dalje nije jasno kako ih nismo pojeli dotad . . . ali moj očaj i ljutnju možete videti na snimku koji je napravio eboyee i koji ste mogli videti nekoliko minuta posle na twitteru.

Milanovo predavanje sam slušala samo prve dve trećine. U šatoru je bilo izuzetno toplo i nisam mogla da izdržim, tako da sam stolicu izvukla napolje i sela iza poslednjeg reda. Posle njega sam prisustvovala predavanju Baneta Kišobrana i zaista zanimljiva diskusija se povela oko pismenosti na blogovima. Ali sam sigurna da ste sve to pratili preko streaminga. Ako niste, pogledajte ovde mali review.

Posle predavanja se zaputismo do najbližeg restorana na večeru. Tada sam shvatila koliko smo kompaktni i kako smo se lepo uklopili. Nas nekoliko, Walter, SadClown, Janavi, Marija zanimljiva muzika, Lightman, Dijica i ja (kasnije su nam se pridružili ITkutak, Kremašica i Eboye) smo se toliko lepo družili u restoranu da mogu da kažem da nikada nisam doživela toliku prisnost i opuštenost sa ljudima koje prvi put vidim. Nakon večere sam se našla sa drugarom iz BGa koji se slučajno zatekao u Niš, i oko 23h se pridružih blogerima, te smo otišli na tvrđavu. Nažalost, propustili smo grupu Atheist rap, ali smo stigli na Sunshine. Oko ponoći otidosmo na počinak . . .

Subota je počela simpatično. Dogovor je bio da se nađemo u 11h u centru grada. E pa, ja se probudih u 11h :D kada sam uključila telefon, stiglo mi je pregršt poruka u kom mi je Džejni rekla da su blogeri izvlačili slamku na twitteru ko će me probuditi :D šta da vam kažem . . . izgleda da sam opasna :D posle doručka, Slave i ja se uputismo ka centru (momenat poznatiji kao palačinka), zatim smo posle sastanka i kafe sa blogerima prošetali po Niš, i u 15.30h se uputili ka centru, gde smo sačekali ekipu, da zajedno odemo do NKCa gde su se, zbog lošeg vremena održala predavanja. Prvo je održala Jelena Jovanović, na twitteru poznatija kao Miss Cybernaut i posle njenog predavanja sam se osetila ponosnom što sam bloger. Uglavnom, kada nekome pomenete blog, ne zna šta je to, a i ako je upućen, posmatra vas kao skribomana ili budaletinu koja ‘gubi vreme’ trabunjajući o koječemu. Lepo je biti okružen ljudima koji takođe “trabunjaju” i kada im kažete da lepinje idu po defaultu uz večeru, ne gledaju vas belo već vas potpuno razumeju :D Sigurna sam da je većna pratila ovo njeno izlaganje, ali i naredno koje su kao tandem vodili Miloš i Miloje. Duhovito i spontano su preneli svoja iskustva, tako da sam, i pored većine činjenica koje sam znala, naučila i nešto novo.

foto by Walters camera and unknown photographer

Predavanje završeno, mi u Kazandžijskom sokaku posetismo lokal u kom smo imali kratki video poziv sa Aurorom kojoj sam obećala isti i jedva ga izvela. Verujte mi da u ta tri dana koja sam provela u Niš nisam stigla maltene da bilo šta uradim. Em kratak vremenski period, em sve novo i sve me zanima, tako da mi je izuzetno žao što neke stvari nisam uspela da realizujem. Ali, biće prilike.

Iz kafića otpratismo Janavi i nas petoro, Kremašica, Eboyee, ITkutak, SadClown i ja se uputismo ka rovovima niške tvrđave. Na dve bine je išao program, live rock/metal/hc a na drugoj elektronska muzika. Sve u svemu, proveli smo se fantastično, stigli kući oko 6.30h i zakucali se od umora . . .

Nedelja, 10h, budim se. Zovem SadClowna i pokušavam da ga probudim, nema šanse . . . Slavko i ja odlazimo po Kremašicu i Eboye-a, zatim po SadClowna i nastavljamo druženje kod Slavka, do nekih 17h, kada nas on prati na stanicu i tu se naš boravak u Niš završava. Put za NS i praznina koja je ostala u srcu posle ovoga . . . još uvek mi nedostajete :)

Sve u svemu, prelepo iskustvo, fantastični ljudi koji su u svakom momentu dobrodošli kod mene i kako je Walter na twitteru rekao: “Ko nije bio, debelo se za*ebao”.

Najlepše hvala porodici Ilić na gostoprimstvu i teta Snežani na specijalitetima koje je spremala za doručak.

Ljubim vas i volim sve mnogo. Hvala na drugarstvu :)

Ovde imate objavljen streaming koji ste mogli pratiti preko neta.

A na sledeća dva klipa su zabeleženi momenti provedeni kod Slavka.

Mareta sam upoznala preko igrice Ikariam koju igram sada već mogu reći mesecima. Se sećate kada je Zmajček negde pred kraj 2008. godine pozvao sve da se igraju sa njim? E pa, ja sam prihvatila :D i postaviše me za diplomatu tamo, te se još uvek igramooo . . . Uglavnom, neko je Mareta pozvao u savez i on je došao. Pošto je pričalica po opredeljenju, nije nam trebalo mnogo da se sprijateljimo. Pričali smo po ceo dan, igrali se zajedno, zaista smo se sprijateljili. Tada me je povezao sa jednom grupom ljudi, gde sam se ‘upoznala’ sa Praletom. Prale i ja smo se mnogo manje i ređe dopisivali nego Mare i ja, ali šala i druženje nisu izostali. Nešto smo pričali oko viđanja i ispostavilo se da se nikako ne možemo uskladiti da odemo na kafu. Šta sad, ima dana, videćemo se . . .

Pretprošli utorak mi je Prale poslao poruku.

• Slobodan sam u subotu.
• Ne radiš?
• Najverovatnije ne, ako me ne zeznu na poslu.
• Jel to znači da si slobodan da skitamo zajedno?
• Da.

Mnogo sam se obradovala. Desile su se usput još neke stvari zbog kojih sam morala da idem u Beograd, tako da sam taman sve uklopila, obaveze i zadovoljstvo. Pričaću samo o zabavnom delu.

U Beograd nisam mogla da odem a da se ne javim Ranku, koji je odvojio vreme da se vidi sa mnom, vodio me na jedno prelepo mesto odakle se vidi ceo Beograd i uživali smo zajedno u ranom popodnevu i kafi. Pričali smo o mnogim stvarima i nažalost, uvek mora da se prekine kada je najlepše. Žao mi je što sam zaboravila da sam fotknem barem jednom :( nismo se videli godinu dana i poslednja fotka je takođe iz Bg . . . baš mi je krivo, ali videćemo se uskoro, Ranko je obećao da će doći u NS, a tada će biti fotki i fotki :)))

Sa Praletom sam imala dogovor u 14h kod konja. Stigla sma nekih dvadesetak minuta ranije. Šta mislite, da li je kasnio? Naaaravno da jeste! Ovo je pogled koji sam imala dok sam ga čekala :)

Kada je stigao, zaputili smo se gde drugo nego na Kalemegdan. Knez Mihajlova je bila toliko puna da smo bukvalno morali čekati red da bismo prošli. Dan prelep, kao iz priče. Na Kališu smo našli klupu i izvalili se, pričajući i uživajući u lepom vremenu. Prale je jaaako želeo da sedimo na suncu, da bi ‘hvatao boju’, a ja sam se kuvala :D Kada nam je dosadilo, premestili smo se, šetali, pričali i čekali Mareta.

Ovo je Prale.

A ovo je njegovih ruku delo . . . svideli su mu se ovo dvoje što sede, pa ih je uslikao :)))

A zatim i mene

Već mi se tu na licu vide posledice sunca, tj izgorela saaam! Tako je to kada se šetate sa nekim ko hoće da nabaci boju :D hehehe, šalim se, nije mi smetalo.

Prale je pričalica kakve nema. Preko neta slabije, valjda mu ne odgovara taj način komunikacije ili šta već, ali uživo čovek ne može da dođe do reči od njega :) naravno, u pozitivnom smislu :))) Dok je sa Maretom obrnuto. Hehehe, ko bi rekao :D Njih dvojica se znaju izvesno vreme, tako da mi je zaista bila uživancija provoditi vreme u društvu ova dva momka :)

Sa Kalemegdana smo otišli oko 17h i sreli se sa jednim bračnim parom sa kojima smo proveli vreme do 19h kada sam već morala na stanicu.

Njih dvojica su me ispratili :)

Zaista, jedno divno poznanstvo i mogu samo da se zahvalim Maretu i Praletu što su toliko dragi i druželjubivi i što su dokazali da je internet, iako pun različitih profila ljudi ustvari i mesto gde se mogu upoznati i fini ljudi.

EDIT: Od ovog posta, pa nadalje, će uz svaki zvučni materijal biti dodat prateći tekst, zbog dečka koji može da vidi šta pišem, ali ne može da čuje ono šta postavim sa YT :) nadam se da ćeš i dalje čitati moj blog :) veliki pozdrav!!!

Dugo nisam maštala o ovome. Činjenica je da sam trebala biti rođena daaavno davno, jer se ne snalazim dobro u ovom “sadašnjem” svetu. Mada, ko zna kako bi mi bilo i u prošlosti. Možda je budućnost ključ. Mada, kako je krenulo, plašim se iste.

Na moja maštarenja su me podsetili moji drugari Ivana i Voja. Bila sam kod njih u gostima i pozvali su me na jednodnevno skitanje Karlovcima. Hehehe, mislim da su se šokirali kada sam bez razmišljanja prihvatila :)))

Karlovce poznajem relativno dobro. Pre tri godine sam imala praksu tamo i mesec dana sam odlazila u Karlovačku gimnaziju. Uspomene za neku drugu priču. U Karlovce se nije teško zaljubiti. Teško je otići iz njih i onda danima nositi kamen u stomaku.

Otišli smo autobusom do tamo. Dan je bio relativno hladan, bez sunca, što je bilo odlično za fotografisanje. Prošetali smo centrom, razgledali sve šta nas je trenutno zanimalo i uputili se do kafane u koju nas je Ivana odvela :D prave karlovačke ;))) na čašu vina . . .

Zatim smo se uputili ka Kapeli Mira (prođosmo pored Platana koji je pod zaštitom države, jer je star ako se ne varam oko 500 godina) koja je renovirana nekoliko dana pre naše posete. Malo smo lutali, ali smo je na kraju pronašli. Iako su radovi i dalje bili u toku, majstori su nas ljubazno pustili unutra. Sreća je ta, što je Voja apsolvent na katedri za istoriju, tako da sam mnogo saznala o kompletnoj istorijskoj važnosti pomenute građevine. Ceo put do gore i nazad mi je pričao o istoriskim spomenicima u Karlovcima. Nešto sam znala, nešto sam saznala :)

Posle Kapele Mira smo posetili muzej posvećen istoriji Karlovaca, Branku Radičeviću i Miliću od Mačve. Mislim da se kustos veoma iznenadila kada nas je videla :))) pregledali smo školska svedočanstva Branka Radičevića, kao i kopije rukopisa njegovih pesama, videli slike važnijih događaja u Karlovcima kao i fotografije kroz istoriju istih. Na spratu smo pregledali legat Milića od Mačve i prepuni utisaka otišli do kraja ulice.

Posle smo prošetali do Dvorske bašte, koja se nalazi na nekih petnaestak minuta od centra, gde je moja mašta dostigla vrhunac :))) konstantno sam zamišljala aristokratiju kako se šeta tuda, dok se Turci dogovaraju sa hrišćanima na drugoj strani varošice, narod zahvata vodu iz potoka, deca trče, cika, igra . . . divna prošlost. Voja je pokušao kroz osmeh da mi objasni da aristokratije i buržoazije u to doba i nije bilo . . . ali slike u mojoj glavi i dalje žive.

Siđosmo nazad u kafanu, na još koje vino i pre mraka na voz i u Novi Sad.

Bilo mi je divno. Žao mi je što je bilo toliko hladno, ali nismo mogli lepše vreme poželeti početkom februara. Svima od srca preporučujem da posete Karlovce van Grožđebala kada liči na vašar i svi su pijani. Nismo posetili Muzej pčelarstva, nadam se da sledeći put hoćemo.

p.s. ne mogu fotografije da organizujem po redosledu kojim smo išli :/

Uglavnom, bilo je fino, na kraju su sestra i zet odlučili da me dovezu, da oni budu sigurni da se opet neću vratiti :D i dan danas se šalimo na konto toga kako je mene teško ispratiti kući, nikako da odem ;))) nekoliko slika iz tog perioda imate kod mene na deviantart profilu.

Ovaj put u Osijek je bio planski. Rekla sam sestri da ću biti tamo za njen rođendan, i bila sam :) zanimljivo mi je koliko se ona obraduje kada dođem, kao da smo daleko, a do Osijeka mi je potrebno autobusom nešto manje od tri sata, kolima dva. Razdaljina je oko 120 km. Uglavnom, sada, poučena prethodnim iskustvom, odem na stanicu i raspitam se isključivo za Osiječkog prevoznika, te tek na dan polaska kupim kartu (što je veoma neuobičajeno za mene, jer ja kartu kupim minimum sedam dana ranije). U nedelju odem prepodne na stanicu i kupim povratnu kartu. Pa šta mi Bog da :))) autobus polazi u 16.10h iz Novog Sada. Ja u 15.30h na peronu :))) upoznam neke fine ljude, te smo malo popričali do dolaska autobusa. Autobus stigao, krenusmo na vreme (wow!). Za 45 minuta smo na granici. Meni mama naravno spakovala hrane kao da idem do Egipta kopnenim putem, bez mogućnosti da kupim bilo šta negde usput. Iskreno, bojala sam se da me zbog glupih sendviča ne opomene neko, kakav sam baksuz, ne bi me ni čudilo da mi se to i desi. “O da, imate tri sendviča i bananu, a zabranjeno je unošenje voća u Hrvatsku, molim Vas, izađite iz autobusa”, imala sam sliku u glavi. Prvo naša granica. Ulazi policajka i uzima putovnice od ljudi, udara pečat i nastavlja. Sedela sam u četvrtom – petom redu iza vozača. Znam da su putovnice, jer udara pečat, u pasoš ne udara. Dolazi do mene i dobro me zagleda. Ja se tri puta ohladila. Vraća mi pasoš, nastavlja dalje. Čujem kako pečat radi cak-cak. Žena prekoputa mene jede. Uh . . . a meni muka koliko se sekiram. Nemam pojma zbog čega. Stižemo na hrvatsku granicu. Ulazi policajac i uzima isprave. U autobusu ima trideset i pet putnika. Da li možete verovati da od nas trideset pet samo ja imam pasoš? Da, trideset i četiri putnika imaju putovnice (tj državljani su Hrvatske), samo ja imam pasoš (tj državljanin sam Srbije)  :D ahahaha, kada se setim smešno mi je, uostalom, i tada sam se u sebi smejala, više od neverice nego što mi je zaista bilo smešno. Odnese čovek moj pasoš i vrati se za koji minut, u autobusu se svi zezaju, samo meni frka . . . dođe i stade pored mene i pita:

• Gdje idete?
• U Osijek.
• Kod koga?
• Kod sestre.
• Koliko ostajete?
• Sedam dana.

Obrće pasoš, gleda, gleda, da bi na kraju pogledao prvu stranu i rekao:

• Niste se ovdje potpisali  (pokazuje na mesto gde treba biti potpis)
• (ja ćutim)
• Trebali biste to učiniti
• (na šta ću ja zabezeknuto) Sada ???

Ceo autobus sluša šta se dešava i kada mi je policajac rekao:

• Pa, što prije, to bolje.

. . . počinju da se smejulje :D Eto, morao je zbog nečeg da me opomene. Tako ja uvek prolazim, koliko god da pazim na sve, a zaista pazim. Marfi i eto. No, bitno da sam prešla granicu ok i da nastavljamo dalje. Pao je mrak i zaspala sam. Probudih se na ulazu u Osijek. Na stanici sestra, zet i sestrić, drže plakat koji možete videti na klipu koji sam napravila sa slikama Osijeka jesen ’08. :)   Čak je i vozač prokomentarisao “doček” lol :D blesavi su . . . inače, kako sam stigla zahladnelo je, i svaki put kada odem u Osijek vreme se naprasno pogorša, videli ste da je zimus pao sneg do kolena :D te su mi rekli da će mi biti zabranjen ulazak u Hrvatsku u letnjoj sezoni, da ne kvarim turistima vreme :D znam da se šale :D (ahahahaha da da ;) )

Fino mi je bilo, ništa nismo radili, nigde nismo posebno išli (a da već nisam bila). A da, pročitala sam lektiru za šesti razred jednog hrvatskog pisca (Osiječnina) “Čvrsto drži džojstik” koju je moj sestrić imao da napiše za lektiru, pa da mu malo pomognem. To je bila subota veče, a ja sam sutradan išla kući. I, pošto smo to napisali u vežbanku uzmem da mu diktiram da prepiše u svesku za lektiru. Svaki put na kraju rečenice mu kažem: “Tačka”, a on me ispravi i kaže:”Točka” :D negde pred kraj diktiranja, na nekoliko rečenica se setim ja i kažem: “Točka”. Kada smo završili kaže mi on sav ozbiljan:”Eto, taman si naučila Hrvatski, a već ideš kući” :D hehehe, pala sam od smeha . . . a mali je genijalac, ima odvale da umrem. Kada je imao pet godina pitao me je zbog čega ja kažem belo a on kaže bijelo. Kako detetu da objašnjavam reflekse jata i šta već, pa da skratim muku, a da mu ipak dam koliko – toliko logičan odgovor, kažem mu da sam ja tako naučila da pričam i da u Novom Sadu svi tako pričaju. On me sav ozbiljan pita:”Tako si naučila?” na šta mu ja potvrdim, kad klinac spusti glavu i odmahuje uz reči:”Još ćeš i nas tako pogrešno naučiti” :D lol

Nedelju dana podle mog dolaska u Osijek su me pratili na stanici, sestra i ušla u autobus da vidi gde sedim, valjda se oji da neć biti mesta, pa da ne ostanem koji dan duže ;))) palkala je kao kiša, ne znam zbog čega, nekako jeste strašno što je to sada druga država (ne sada, ali eto, u odnosu na pre 20 godina), ali je blizu i nije frka, da me sada nazove i kaže da sutra dođem ja bih otišla. Bez problema.

Moram spomenuti da sam se opet šokirala kako se u Osijeku vozi. Osijek je manji grad od Novog Sada dosta. Volim da ga poredim sa Novim Sadom od pre dvadeset godina, kada se nije ovoliko proširio. Samo što je njihova katedrala u centru crvena, a naša je žuta, ostalo je isto ;) Uglavnom, ulice su male i velike, ključne imaju max po četiri trake u oba pravca. Ali, u ulicama u kojim nema semafora, svaki, ali svaki vozač će stati na pešačkom ukoliko vidi da pešak stoji. Kaže sestra da su kazne velike i da to zbog tog rade. Nema veze, toliko se čovek oseća sigurno i kada ide peške . . . oduševljena sam :)

www.youtube.com/watch?v=spDgrS8XOIA

U decembru prošle godine se dogovorim sa sestrom da dočekamo Novu godinu u Osijeku. Sve super, sve dogovoreno, moje je samo da se pojavim. Sva srećna, bacim oko na pasoš, validan, viza ne treba, para imam, da čovek ne poveruje da meni nešto ide glatko. Namučih se sa prevoznikom, sa glavne stanice nema polazaka za Osijek, vozom je klackanje ceo dan plus dva presedanja, kaže zet da dođem do Vukovara, doći će on kolima po mene, i to mi bezveze i nekako saznam da sa privatne autobuske ima polazaka za Osijek i to dva puta dnevno (čak!). Odem dve nedelje ranije i kupim kartu, šta znam, praznici su, da ne bude gužva. Autobus polazi tačno u podne. Nacrtam se pola sata ranije, prvi put idem sa te stanice (sada znam da je i poslednji), malo razgledam, super, u čekaonici toplo . . . Pet minuta do dvanaest najavi onaj glas što najavljuje autobuse da će za koji minut biti postavljen autobus . . . i svi mi napolje . . . tu sretnem kolegu sa kojim sam radila na radiju, malo se ispričamo, a napolju minus pet, zimaaa, sve štipa. Ja volim zimu, pa mi je bilo hladno, mogu misliti kako je bilo ostalima. U razgovoru prošlo petnaest minuta, autobusa nema. Ljudi cupkaju, ali niko ništa. Sačekam ja onih petnaest akademskih i pravac unutra, do šaltera.

•    Izvinite, nešto da li autobus za Osijek polazi danas?
•    Da, malo kasni.
•    A zašto to niste javili, već dopuštate da se trideset ljudi smrzava napolju?

Muk. Gledam ja uporno u nju, ona ćuti. Valjda joj nije palo na pamet, da ne kažem da je boli uvo. Ništa, izađem ja opet napolje. Čekali smo do 12.35h i onda se pojavio autobus, uskočismo i pravac Osijek. Zaboravih reći da me je do tada zvalo pola Novo Sada da pita da li sam krenula i sestra 100x da pita kada da izađe pred mene. A ja sa dve tone stvari. Uh.
Do Osijeka stigla sasvim ok, nikakvih problema. Na granici su izbacili dva momka, ne znam zbog čega, navodno jer nisu imali po 100e (?!?), ostali smo ok prešli. Sneg je padao, i pošto je to bio moj prvi samostalni put u Hrvatsku, bila sam presrećna, jer sam se savršeno provela. Za Ng otišli do trga, a tamo tamburaši, ljudi dovoljno, sneg pada, ne znam sa kim sam sve igrala :))) sve u svemu, super je bilo i došao je dan povratka kući. Sneg do kolena, a ja čekiram kartu za 6 am :D Računam, zet radi od 7am pa taman mene odbaci, vrati se, popije kafu i na posao. Ustali mi, spremili se, poljubim sestru koja je oko otvorila da se pozdravimo i krenemo. Mislim da je čovek 20 vozio na sat, zbog snega. Jedva mi nekako stignemo, izljubimo se i krene on kući, da ne zakasni na posao. Stojim ja i neka žena, nije još ni svanulo. Šest i petnaest, ona sve viče: “Isuse Bože”, izgleda da joj je to uzrečica, zimaaa, para se još u plućima ledi, nigde nikoga i nigde autobusa. Kada je “šalter za obavijesti” ispunilo svetlo, odem ja i pitam i cura mi kaže da ne vozi taj u 6am više . . .  ??? wtf ???

•    Kako ne vozi ???
•    Ne vozi još od Božića, raskinuli smo ugovor sa njima . . .

Ja poludela. Šta ću sada? Zovem sestru na mob (ne pitajte koliki mi je račun za mob stigao u januaru ’08.), probudim je, objasnim joj kakva je situacija, zet taman ušao u stan, ona mu kaže da se ne skida, nego po mene da se vraća, stigao je posle pola sedam po mene, nazad u stan i nazad u krevet, a svi ostali na posao . . . Haos, onda je zet zbrisao sa posla, došao po mene i vozio me u podne, jer je tada išao autobus . . . i isto me ostavi na stanici, sačeka da dođe autobus, opet se izljubimo i čovek se vrati na posao. Uđemu autobus, predam kartu vozaču, kad ono.

•    Ne važi ova povratna karta.
•    Zbog čega ne važi?
•    Raskinuli smo ugovor sa tom privatnom novosadskom stanicom, nisu nam plaćali deo koji su trebali.
•    Koliko je karta?
•    (kaže on koliko) kuna ili (kaže negde preko 600 dinara).

Pogledam u novčanik, a tamo 10 kuna (oko 100din), 20e i možda 500 dinara. Sve pare sam potrošila koje sam nosila, uvek sve potrošim kada idem na put. Razmišljam šta da radim, da opet zovem zeta, da mi pozajmi novce, neće stići da dođe, autobus će otići, menjačnice na stanici nema, užas.

•    Primate li eure?

Pogleda me čovek, valjda video da mi je već muka od svega, da samo hoću kući, tih 120 km koji su zaista smešni, a oni me toliko muštraju, i reče:

•    Ne primamo, ali ajde, učiniću ti ovaj put.

Huh, ne da mi je bilo lakše. Konačno idem kući. Malo je bila frka kod Vukovara, put vijugav na sve strane, a snega ima baš baš, ali smo ok prošli. Posle smo se zezali kako nikako tetku kući ispratiti (to sam ja :) ).

Napravila sam izbor slika sa tog putovanja, pa možete pogledati ako hoćete. Hvala Čaroliji na pomoći :)

www.youtube.com/watch?v=YJVl7G4OWDM

Do tada uživajte u pesmama :) čuvajte se i budite dobri kao što ste i do sada bili :)

www.youtube.com/watch?v=nd0aK2K5WRg

www.youtube.com/watch?v=-cmrOVI-TgA

I da, Guza mi duguje 20e, pa ako bude doneo, neka neko uzme.

U autu 173 stepena po gospodinu Celzijusu, ja se taman malo otopila posle višesatnog smrzavanja u busu. Nisam bila nekoliko godina tamo. Verujte mi, kada god idem tuda, ja zinem. Šuma, šuma. Gledaš pravo, vidiš zelenu šumu i plavo nebo. Ovde moraš glavu visoko da podigneš da bi video nebo. I to ako imaš sreće da između dve višespratnice nema bilbord. A tamo zeleno . . . sve.

Sećam se kada sam prvi put posle rata išla tamo. Inače (da malo pojasnim), moji baka i deda (sa mamine strane) su živeli u Novom Sadu, i pošto je deda bio vojno lice, selili su se, tako da mi je svaka tetka u drugom mestu rođena :D a mama, sticajem okolnosti u Bosni, gde su posle i ostali da žive. Do svoje sedme godine sam odlazila tamo, a zatim je počeo rat. Prvi put posle rata sam bila negde 2000-01. ne sećam se tačno. Imala sam neka sećanja, ali su ona bila prilično bleda. Mama mi je pričala da, kada sam bila mala, kada dođemo se skupi gomila dece oko mene i slušaju me kako pričam :D valjda im je bila zanimljiva ekavica i kako oteeežem. Sećam se i da smo išli na kupanje na Gostović i da sam ja ’ronila’ sa maskom i pravila se važna . . . Tada su mi još bili braća i sestre tamo. Bila sam najmlađa (moja mama je najmlađa od njih tri, i ja od sve dece, razlika između ’pretposlednje’ sestre od tetke i mene je 8 godina) i još daleko, pa su mi ugađali i razmazili me . . .

Posle sam išla češće. Oni su mi jedini rod koji imam ovde, takoreći u blizini. Taj prvi put kada sam bila sam se videla sa ta dva druga sa kojima sam se najčešće igrala kada bih bila kod bake u poseti. Malo je bila napeta situacija u početku, ali smo posle razgovarali otvoreno o religiji i svemu i svačemu, prevazišli barijeru i recimo nastavili gde smo stali pre petnaest godina. Prisećali se igara koje smo zajedno igrali, predstava koje smo pravili, pevali smo stalno, glumili, plesali . . . ma prelepo. Ja njih i dalje volim i poštujem. Kao da smo odrasli zajedno i nismo se razdvajali.

No, prvi dan je nekako prošao, obiđoh svu rodbinu, dođe veče, ja umorna, sedeli negde do posle ponoći, pa na spavanjac. Gde ću spavati, ajde, sa sestrom u sobi. Zaspim ja, kad pola pet, peva hodža. I naravno, probudi me. Šta ću, sačekam da čovek završi šta je počeo i opet zaspim. Ne prođe ni punih sat i po, kad počeše da drndaju auti ispod prozora . . . idu ljudi na posao, šta li (a stan u centru) . . . arrrrrggghhh! Gledam ja, ova džonja, boli je uvo. Ustanem lepo, uključim računar i blejala sam po netu do pola 8 kad su tetka i teča ustali. Otišla onda kod njih te smo pili kafu . . . i taj drugi dan prošao, uveče izašle, cene po kafićima su im smešne u odnosu na cene kod nas. Znači, ubeđena sam, da te cene zažive i kod nas da bi 90% onih ne-alkoholičara postali alkoholičari. Zapravo, da me neko pita koliko je šta, ne znam. Znam samo da piješ i piješ i piješ i opet ti ostane para u novčaniku :D i tu smo popile malo, nebitno, dođemo kući i kao, spavanjac. Aaa, neću se ja opet zeznuti, odoh ja u dnevnu sobu/trpezariju/kuhinju da spavam, prozor je sa druge strane, okrenut prema reci, mora biti tiše od onoga (zanimljivo je da tamo nema komaraca, iako je tolika voda i šuma okolo. Misterija nerešena još uvek). I opet je naravno prošla ponoć, ja već treću noć dočekala nenaspavana (zaboravih reći da nisam spavala noć pred put, nisam mogla + navika). Jedva dočekah da se uvučem u pidžamu i posteljinicu dragu mi. Mislim da sam zaspala u roku od odmah. I spavam ja, spavam, i probudi me nešto. Ptice neke. Ooo, otvorim oči, tek svanulo, i reka još spava, nije počela da teče. Nepravedno optužih vrapce. Pogledam, kad iznad mene kavez. Videla sam ga ja, ali sam potpuno zaboravila na njega. Uzdignem se na laktove i vidim dva papagaja, mrtvi ladni razgovaraju međusobno u six o’clock. Pa lepo, nema šta. Uradim ja usnama ćuću ćuću, oni ućute. Taman me uhvati san, opet počnu. Okušah nekoliko puta i odustanem. Uključim tv i zagledah se dok tetka i teča nisu ustali tj pola 8 . . . Nakukala sam se kada ih videh, oni popadali od smeha, kažu da ih treba samo pokriti tj prekriti kavez i onda će spavati dok ih ne otkrijem. Ništa, popijemo kafu i prođe i taj dan. Uveče opet malo u skitnju i kući. Eh, ne da sam spavala. Pokrila onaj kavez, nema buke, ništa se ne čuje, devet sati, ustala, virim ispod onog prekrivača u kavez, da se nisu izvrnuli, kad jok, gledaju me kao da me prvi put vide. Eee, super, nešto naučih. I prošao i taj dan. Kaže sestra, večeras kao devojačko, idemo ona, kuma (tada buduća) i ja. Prekosutra se udaje, taman sutra da odmamuramo i prekosutra da smo ok. Super. Otišle u neki novootvoreni kafić-piceriju. Naručile po pizzu. Kad, nema alkohola. Ooo, što li smo dolazile čak ovamo??? Ništa, popijemo po sok, večeramo i pravac proverena kafana. Tada sam otkrila da je štok + kola savršena kombinacija. Nije ti muka, ne ideš u wc svakih pola sata kao od piva ili špricera. Počelo je tu neko prepričavanje dogodovština, plakanje od smeha i tako . . . upucavanje nekih klinaca (ali potpuno drugačije nego ovih ovde) i u neko doba krenemo mi kući. Ajd, sreća pa nam je kuća prekoputa . . .

negde na pola . . .

Najavila meni moja sestra od tetke da se udaje. Još negde početkom godine. Ajd reko’ super, jedina je ona ostala neudata (ne računajući mene), sva ostala rodbina mi je daleko, i svi su u braku, tako da doživim i ja da mi se neki rod venčava. I pošto je ona iz Bosne, venčanje će se tamo obaviti, 5. jula. Imam dve tetke u tom gradiću, po imenu Zavidovići, prelep gradić, okužen sa četiri reke, Bosna, koja teče kroz njega, zatim Krivaja koja se na izlazu iz grada uliva u Bosnu (znam još za za Gostović i Mašicu), ja ću malo ranije da odem, taman i njih da vidim. Uglavnom, reče ona pakuj se i dođi ranije, što ja i učinih . . . (moji roditelji nisu mogli da idu, zdravlje im nije najbolje).

I, 30. maja oko pola osam prepodne sačekam ja autobus koji kreće iz Sombora i ide do Tešnja, ali ću ja do Doboja i tamo če me sačekati tetka i teča. Kaže mama obuci majicu na bretele, šta ako bus nema klimu. Ja obučem ipak kratkih rukava i dobro je da jesam. Smrzla bih se! Na 22 stepena je bila klima podešena, zaleđena sam stigla u Bosnu, ali bolje i zaleđena nego skuvana.

Oko 7h bila na stanici i sa nestrpljenjem čekala autobus. Ja jako volim Bosance. Znam da različite priče kruže o njima i verujem da ima istine u tome, ali sam ja do sada upoznala ljude koji su izuzetno obrazovani, kulturni, intelektualci, ljude sa manirima i vaspitanjem. Kako oni kažu, „gradsku raju“. Tako da mogu samo da kažem da (za ove ljude koje ja znam) za Bosance te priče ne važe. Nego, posle ću o tome. Dolazi bus, ja ulazim, sedam, tata mi ubacuje kofer i daje potvrdu, izljubismo se i ja krenuh. Sedim sama. Pogledam, preko puta mene sedi dečko koju god mlađi od mene (kako reče), a pored njega stariji čovek. Iza njih dvojice jedan dekica i ostale i ne vidim. Ovaj dečko što je sedeo prekoputa je iz Sarajeva i priča onim pravim ’sarajevskim jezikom’. Uživala sam nekih desetak minuta slušajući ga dok nisam skapirala da baroniše više nego Minhauzen, te sam uzela mp4, u uši i mirna Bačka. Tek što smo krenuli, pauza. Ajde, kontam, oni idu iz Sombora, pa su se možda i umorili . . . a i ja mogu da popijem kafu. Tu sam upoznala neku finu curu, iz Crvenke, ja joj dala sokić (bez hrane i pića ja ne ulazim ni u gradski bus ;) ko zna šta sve može da me snađe usput, te se ja osiguram, a neće se baciti) i ona, da bi se zahvalila, plati kafu. Bilo mi je malo neprijatno, ne volim kada mi neko plaća, ali je insistirala i eto. Ništa, krenusmo dalje. Ljudi ogladneli i poče doručak. U autobusu cirka 20 putnika, svi razbacani, meni super, ne guram se ni sa kim, niti me ko zapitkuje, slušam muziku i dremuckam. Počeše sendviči da mirišu. Što moja mama kaže, na salamu podrigušu. Da ne kažem smrdi. E, iako sam proputovala ovu ’lijepu našu’ uzduž i popreko i u vis, ipak mi bude ponekad muka usput, pogotovo kada osetim takve mirise (i sada mi je malo muka kad se setim). Ajde, pomislih, poješće pa će prestati, kad ono jok. Pređosmo mi i granicu, smrdiiii da poludim i to mi se sve čini da je negde u blizini mene, stomak mi skakuće gore – dole. Okrenem se ja, izvadim one slušalice iz ušiju i iza ugledam dekicu koji mi se nasmeje. Kada se nasmejao, kao plantažu belog luka da je pojeo, majko moja. Daleko da mi smeta luk, čak i ja volim da ga jedem, ali ne u zatvorenom prostoru i ne naa putu od 8h . . . Pročeprkah po svojoj ’sport bili’ torbi i nađem winterfresh bombone zelene (bez njih ni u wc) i ponudim dekicu. Uze on, zahvali se i muke nam smanjim na izvesno vreme. Posle je on mene drmao (ne čujem od muzike, jelte) i nudio nekim mentol bombonama, ali nažalost nisu mi se jele tada, bolje on da ima . . .

Sledeća pauza je bila na nekoj stanici (mislim da je Bijeljina, ali nemam pojma) ja izašla da idem u wc. I ne mogu da nađem :D svi se vraćaju i pokažu mi u kom smeru da idem, ali njega nema :D cupkala ja tako okolo dok me neka žena nije uzela za ruku i odvela . . . hvala joj :D

Tu krenusmo dalje, i vreme je nekako prošlo, ja razgledala prirodu koja me je fascinirala, kad ono opet pauza. Naiđe ona žena što me je vodila u wc i pozva me na kafu. Ja joj se zahvalim i izvinim, jer nemam marke, samo dinare i eure u velikim apoenima (čuvala sam torbu kao oči u glavi, koliko sam je stezala sve su se ručke izlomile, ali imala sam dosta love, nosila sestri poklon za svatove + džeparac i htela sam da si kupim neke sitnice, tamo je uglavnom sve jeftinije). Međutim ona hajde i hajde, tako da me drugi put častiše kafom u istom danu :D njenoj kćerkici sam dala bonžitu, smoki i vodu, pa mi je bilo malo manje neprijatno . . .

I vratimo se u autobus. Onaj dečko Minhauzen je otišao, ostao onaj čovek koji je naprasno počeo da razgovara sa mnom. Ajde, ja ludača, slušam svakakve budale, ispoštujem i njega. Pita me čime se bavim, gde idem, šta studiram i tako poče priča. Pravi se čova pametan, komunjara stara, hijerarhija je i dalje kod njega u glavi, te misli, ako je stariji, bolje i više zna. Ajd, neka ga, što se mene tiče, neka živi u tom ubeđenju, meni ne smeta. Ali je onda prešao na politiku. Ja sam mu lepo rekla da sam apolitična osoba i da me ne zanima. Počeo je da me provocira. Onda sam mu rekla da možemo da razgovaramo o politici u književnosti i da je to najdalje što ću otići. Jok, udri on po svome. Na kraju me je pitao za koga sam glasala (?!) i kada sam mu rekla da nisam ni izašla na glasanje nastala je drama. A znate mene, samo malo mi treba da ne zaplačem. Da sam mogla da ga puknem, pukla bih ga, i jesam u mislima, pljunula sam ga po sred face njegove nacionalističke glupe, mamu mu . . . uf! Kao što možete videti, po wikipediji, u Zavidovićima pretežno žive muslimani. Pa? Kome smeta neka ne ide. Meni ne smeta. Ja imam tamo dva druga muslimana, ne bih ih menjala ni za brdo zlata ili bilo čega. Moja baka, dok je bila živa, imala je komšinicu koja joj je pomogla više nego iko, pa šta ima veze koje je veroispovesti? (i kod nje sam bila u poseti) U svakom žitu ima kukolja, kaže stara poslovica. Mene ne zanima nacionalnost ili veroispovest, ja te ljude volim i uvek ću ih voleti. Ne, on je meni zvocao dobrih sat vremena zašto ja idem tamo i šta će moja rodbina tamo i bla bla. Na finjaka sam ga otkačila, jedva, dobro me je potresao, ali eto, prošlo je. Jedva sam čekala da izađem iz autobusa i dolazila sam sebi dva dana.

reka Bosna, sa gradskog mosta