Naslov ovog posta jeste BlogOpen, ali sam toliko puta umesto BlogOpen napisala BlogOpet da jednostavno moram da ubacim naslov. I da ne davim više, već da pređem na posao :) (more…)

Nasuprot postu koji sam nedavno napisala, sada imam jedan će pokazati da se na internetu mogu steći i lepa iskustva, upoznati divni ljudi i podeliti vreme sa njima.

Mareta sam upoznala preko igrice Ikariam koju igram sada već mogu reći mesecima. Se sećate kada je Zmajček negde pred kraj 2008. godine pozvao sve da se igraju sa njim? E pa, ja sam prihvatila :D i postaviše me za diplomatu tamo, te se još uvek igramooo . . . Uglavnom, neko je Mareta pozvao u savez i on je došao. Pošto je pričalica po opredeljenju, nije nam trebalo mnogo da se sprijateljimo. Pričali smo po ceo dan, igrali se zajedno, zaista smo se sprijateljili. Tada me je povezao sa jednom grupom ljudi, gde sam se ‘upoznala’ sa Praletom. Prale i ja smo se mnogo manje i ređe dopisivali nego Mare i ja, ali šala i druženje nisu izostali. Nešto smo pričali oko viđanja i ispostavilo se da se nikako ne možemo uskladiti da odemo na kafu. Šta sad, ima dana, videćemo se . . . (more…)

Trebala sam biti rođena u XIX veku. Znam to odavno. Postala sam sigurna dok sam spremala ispit iz srpske književnosti XIX veka. Ali da živim u Novom Sadu. I da imam lepu kuću i mnogo knjiga. I kočije, ako može. I mnogo sveća, i fenjera, pa da čitam i uveče. A da mogu da ležem da spavam oko 22h i da ustajem u 8h da pijem belu kafu i doručkujem domaći hleb sa pekmezom. Pa posle doručka da odmaram na terasi i igram se sa psom. Nakon ručka da idem u špacirung sokakom i sretnem Lazu Kostića koji mi se diskretno nakloni, naivno flertuje sa mnom i dođe uveče zajedno sa svojim prijateljem iz detinjstva Jovanom Jovanovićem Zmajem na štrudlu s makom, čašu vina (domaćeg) i unterhaltung. (more…)

Drugi put u Osijeku sam bila letos :) išli smo kolima posle svadbe koju nikad ne zapisah ovde :/

Uglavnom, bilo je fino, na kraju su sestra i zet odlučili da me dovezu, da oni budu sigurni da se opet neću vratiti :D i dan danas se šalimo na konto toga kako je mene teško ispratiti kući, nikako da odem ;))) nekoliko slika iz tog perioda imate kod mene na deviantart profilu.

Ovaj put u Osijek je bio planski. Rekla sam sestri da ću biti tamo za njen rođendan, i bila sam :) zanimljivo mi je koliko se ona obraduje kada dođem, kao da smo daleko, a do Osijeka mi je potrebno autobusom nešto manje od tri sata, kolima dva. Razdaljina je oko 120 km. Uglavnom, sada, poučena prethodnim iskustvom, odem na stanicu i raspitam se isključivo za Osiječkog prevoznika, te tek na dan polaska kupim kartu (što je veoma neuobičajeno za mene, jer ja kartu kupim minimum sedam dana ranije). U nedelju odem prepodne na stanicu i kupim povratnu kartu. Pa šta mi Bog da :))) autobus polazi u 16.10h iz Novog Sada. Ja u 15.30h na peronu :))) upoznam neke fine ljude, te smo malo popričali do dolaska autobusa. Autobus stigao, krenusmo na vreme (wow!). Za 45 minuta smo na granici. Meni mama naravno spakovala hrane kao da idem do Egipta kopnenim putem, bez mogućnosti da kupim bilo šta negde usput. Iskreno, bojala sam se da me zbog glupih sendviča ne opomene neko, kakav sam baksuz, ne bi me ni čudilo da mi se to i desi. “O da, imate tri sendviča i bananu, a zabranjeno je unošenje voća u Hrvatsku, molim Vas, izađite iz autobusa”, imala sam sliku u glavi. Prvo naša granica. Ulazi policajka i uzima putovnice od ljudi, udara pečat i nastavlja. Sedela sam u četvrtom – petom redu iza vozača. Znam da su putovnice, jer udara pečat, u pasoš ne udara. Dolazi do mene i dobro me zagleda. Ja se tri puta ohladila. Vraća mi pasoš, nastavlja dalje. Čujem kako pečat radi cak-cak. Žena prekoputa mene jede. Uh . . . a meni muka koliko se sekiram. Nemam pojma zbog čega. Stižemo na hrvatsku granicu. Ulazi policajac i uzima isprave. U autobusu ima trideset i pet putnika. Da li možete verovati da od nas trideset pet samo ja imam pasoš? Da, trideset i četiri putnika imaju putovnice (tj državljani su Hrvatske), samo ja imam pasoš (tj državljanin sam Srbije)  :D ahahaha, kada se setim smešno mi je, uostalom, i tada sam se u sebi smejala, više od neverice nego što mi je zaista bilo smešno. Odnese čovek moj pasoš i vrati se za koji minut, u autobusu se svi zezaju, samo meni frka . . . dođe i stade pored mene i pita:

• Gdje idete?
• U Osijek.
• Kod koga?
• Kod sestre.
• Koliko ostajete?
• Sedam dana.

Obrće pasoš, gleda, gleda, da bi na kraju pogledao prvu stranu i rekao:

• Niste se ovdje potpisali  (pokazuje na mesto gde treba biti potpis)
• (ja ćutim)
• Trebali biste to učiniti
• (na šta ću ja zabezeknuto) Sada ???

Ceo autobus sluša šta se dešava i kada mi je policajac rekao:

• Pa, što prije, to bolje.

. . . počinju da se smejulje :D Eto, morao je zbog nečeg da me opomene. Tako ja uvek prolazim, koliko god da pazim na sve, a zaista pazim. Marfi i eto. No, bitno da sam prešla granicu ok i da nastavljamo dalje. Pao je mrak i zaspala sam. Probudih se na ulazu u Osijek. Na stanici sestra, zet i sestrić, drže plakat koji možete videti na klipu koji sam napravila sa slikama Osijeka jesen ’08. :)   Čak je i vozač prokomentarisao “doček” lol :D blesavi su . . . inače, kako sam stigla zahladnelo je, i svaki put kada odem u Osijek vreme se naprasno pogorša, videli ste da je zimus pao sneg do kolena :D te su mi rekli da će mi biti zabranjen ulazak u Hrvatsku u letnjoj sezoni, da ne kvarim turistima vreme :D znam da se šale :D (ahahahaha da da ;) )

Fino mi je bilo, ništa nismo radili, nigde nismo posebno išli (a da već nisam bila). A da, pročitala sam lektiru za šesti razred jednog hrvatskog pisca (Osiječnina) “Čvrsto drži džojstik” koju je moj sestrić imao da napiše za lektiru, pa da mu malo pomognem. To je bila subota veče, a ja sam sutradan išla kući. I, pošto smo to napisali u vežbanku uzmem da mu diktiram da prepiše u svesku za lektiru. Svaki put na kraju rečenice mu kažem: “Tačka”, a on me ispravi i kaže:”Točka” :D negde pred kraj diktiranja, na nekoliko rečenica se setim ja i kažem: “Točka”. Kada smo završili kaže mi on sav ozbiljan:”Eto, taman si naučila Hrvatski, a već ideš kući” :D hehehe, pala sam od smeha . . . a mali je genijalac, ima odvale da umrem. Kada je imao pet godina pitao me je zbog čega ja kažem belo a on kaže bijelo. Kako detetu da objašnjavam reflekse jata i šta već, pa da skratim muku, a da mu ipak dam koliko – toliko logičan odgovor, kažem mu da sam ja tako naučila da pričam i da u Novom Sadu svi tako pričaju. On me sav ozbiljan pita:”Tako si naučila?” na šta mu ja potvrdim, kad klinac spusti glavu i odmahuje uz reči:”Još ćeš i nas tako pogrešno naučiti” :D lol

Nedelju dana podle mog dolaska u Osijek su me pratili na stanici, sestra i ušla u autobus da vidi gde sedim, valjda se oji da neć biti mesta, pa da ne ostanem koji dan duže ;))) palkala je kao kiša, ne znam zbog čega, nekako jeste strašno što je to sada druga država (ne sada, ali eto, u odnosu na pre 20 godina), ali je blizu i nije frka, da me sada nazove i kaže da sutra dođem ja bih otišla. Bez problema.

Moram spomenuti da sam se opet šokirala kako se u Osijeku vozi. Osijek je manji grad od Novog Sada dosta. Volim da ga poredim sa Novim Sadom od pre dvadeset godina, kada se nije ovoliko proširio. Samo što je njihova katedrala u centru crvena, a naša je žuta, ostalo je isto ;) Uglavnom, ulice su male i velike, ključne imaju max po četiri trake u oba pravca. Ali, u ulicama u kojim nema semafora, svaki, ali svaki vozač će stati na pešačkom ukoliko vidi da pešak stoji. Kaže sestra da su kazne velike i da to zbog tog rade. Nema veze, toliko se čovek oseća sigurno i kada ide peške . . . oduševljena sam :)

Bila, videla, vratila se.
Kao što već negde rekoh, ova poseta je bila malo manje ‘dinamična’ nego prethodne, a pošto o prethodnim nisam pisala, osvrnuću se ovaj put i na njih.

U decembru prošle godine se dogovorim sa sestrom da dočekamo Novu godinu u Osijeku. Sve super, sve dogovoreno, moje je samo da se pojavim. Sva srećna, bacim oko na pasoš, validan, viza ne treba, para imam, da čovek ne poveruje da meni nešto ide glatko. Namučih se sa prevoznikom, sa glavne stanice nema polazaka za Osijek, vozom je klackanje ceo dan plus dva presedanja, kaže zet da dođem do Vukovara, doći će on kolima po mene, i to mi bezveze i nekako saznam da sa privatne autobuske ima polazaka za Osijek i to dva puta dnevno (čak!). Odem dve nedelje ranije i kupim kartu, šta znam, praznici su, da ne bude gužva. Autobus polazi tačno u podne. Nacrtam se pola sata ranije, prvi put idem sa te stanice (sada znam da je i poslednji), malo razgledam, super, u čekaonici toplo . . . Pet minuta do dvanaest najavi onaj glas što najavljuje autobuse da će za koji minut biti postavljen autobus . . . i svi mi napolje . . . tu sretnem kolegu sa kojim sam radila na radiju, malo se ispričamo, a napolju minus pet, zimaaa, sve štipa. Ja volim zimu, pa mi je bilo hladno, mogu misliti kako je bilo ostalima. U razgovoru prošlo petnaest minuta, autobusa nema. Ljudi cupkaju, ali niko ništa. Sačekam ja onih petnaest akademskih i pravac unutra, do šaltera.

•    Izvinite, nešto da li autobus za Osijek polazi danas?
•    Da, malo kasni.
•    A zašto to niste javili, već dopuštate da se trideset ljudi smrzava napolju?

Muk. Gledam ja uporno u nju, ona ćuti. Valjda joj nije palo na pamet, da ne kažem da je boli uvo. Ništa, izađem ja opet napolje. Čekali smo do 12.35h i onda se pojavio autobus, uskočismo i pravac Osijek. Zaboravih reći da me je do tada zvalo pola Novo Sada da pita da li sam krenula i sestra 100x da pita kada da izađe pred mene. A ja sa dve tone stvari. Uh.
Do Osijeka stigla sasvim ok, nikakvih problema. Na granici su izbacili dva momka, ne znam zbog čega, navodno jer nisu imali po 100e (?!?), ostali smo ok prešli. Sneg je padao, i pošto je to bio moj prvi samostalni put u Hrvatsku, bila sam presrećna, jer sam se savršeno provela. Za Ng otišli do trga, a tamo tamburaši, ljudi dovoljno, sneg pada, ne znam sa kim sam sve igrala :))) sve u svemu, super je bilo i došao je dan povratka kući. Sneg do kolena, a ja čekiram kartu za 6 am :D Računam, zet radi od 7am pa taman mene odbaci, vrati se, popije kafu i na posao. Ustali mi, spremili se, poljubim sestru koja je oko otvorila da se pozdravimo i krenemo. Mislim da je čovek 20 vozio na sat, zbog snega. Jedva mi nekako stignemo, izljubimo se i krene on kući, da ne zakasni na posao. Stojim ja i neka žena, nije još ni svanulo. Šest i petnaest, ona sve viče: “Isuse Bože”, izgleda da joj je to uzrečica, zimaaa, para se još u plućima ledi, nigde nikoga i nigde autobusa. Kada je “šalter za obavijesti” ispunilo svetlo, odem ja i pitam i cura mi kaže da ne vozi taj u 6am više . . .  ??? wtf ???

•    Kako ne vozi ???
•    Ne vozi još od Božića, raskinuli smo ugovor sa njima . . .

Ja poludela. Šta ću sada? Zovem sestru na mob (ne pitajte koliki mi je račun za mob stigao u januaru ’08.), probudim je, objasnim joj kakva je situacija, zet taman ušao u stan, ona mu kaže da se ne skida, nego po mene da se vraća, stigao je posle pola sedam po mene, nazad u stan i nazad u krevet, a svi ostali na posao . . . Haos, onda je zet zbrisao sa posla, došao po mene i vozio me u podne, jer je tada išao autobus . . . i isto me ostavi na stanici, sačeka da dođe autobus, opet se izljubimo i čovek se vrati na posao. Uđemu autobus, predam kartu vozaču, kad ono.

•    Ne važi ova povratna karta.
•    Zbog čega ne važi?
•    Raskinuli smo ugovor sa tom privatnom novosadskom stanicom, nisu nam plaćali deo koji su trebali.
•    Koliko je karta?
•    (kaže on koliko) kuna ili (kaže negde preko 600 dinara).

Pogledam u novčanik, a tamo 10 kuna (oko 100din), 20e i možda 500 dinara. Sve pare sam potrošila koje sam nosila, uvek sve potrošim kada idem na put. Razmišljam šta da radim, da opet zovem zeta, da mi pozajmi novce, neće stići da dođe, autobus će otići, menjačnice na stanici nema, užas.

•    Primate li eure?

Pogleda me čovek, valjda video da mi je već muka od svega, da samo hoću kući, tih 120 km koji su zaista smešni, a oni me toliko muštraju, i reče:

•    Ne primamo, ali ajde, učiniću ti ovaj put.

Huh, ne da mi je bilo lakše. Konačno idem kući. Malo je bila frka kod Vukovara, put vijugav na sve strane, a snega ima baš baš, ali smo ok prošli. Posle smo se zezali kako nikako tetku kući ispratiti (to sam ja :) ).

Napravila sam izbor slika sa tog putovanja, pa možete pogledati ako hoćete. Hvala Čaroliji na pomoći :)

Odoh malo u skitanjac. Neće me biti sedam – osam dana. Ako vam nije mrsko, zalijte cveće, ključ je ispod otirača ;) ako neko hoće razglednicu neka pošalje adresu mailom.

Do tada uživajte u pesmama :) čuvajte se i budite dobri kao što ste i do sada bili :)

I da, Guza mi duguje 20e, pa ako bude doneo, neka neko uzme.

Dakle, stigla sam u Doboj, tetka i teča su već bili tu, grljenje ljubljenje i takve stvari, izvučemo kofer i torbu iz autobusa i pravac auto. Do Zavidovića imamo još nekih sat vremena vožnje. Osim kada vozi teča :D onda treba manje. Čovek bio vozač saniteta (vozilo hitne), vozi kao zmaj :D samo mu sirena fali LOL

U autu 173 stepena po gospodinu Celzijusu, ja se taman malo otopila posle višesatnog smrzavanja u busu. Nisam bila nekoliko godina tamo. Verujte mi, kada god idem tuda, ja zinem. Šuma, šuma. Gledaš pravo, vidiš zelenu šumu i plavo nebo. Ovde moraš glavu visoko da podigneš da bi video nebo. I to ako imaš sreće da između dve višespratnice nema bilbord. A tamo zeleno . . . sve.

Sećam se kada sam prvi put posle rata išla tamo. Inače (da malo pojasnim), moji baka i deda (sa mamine strane) su živeli u Novom Sadu, i pošto je deda bio vojno lice, selili su se, tako da mi je svaka tetka u drugom mestu rođena :D a mama, sticajem okolnosti u Bosni, gde su posle i ostali da žive. Do svoje sedme godine sam odlazila tamo, a zatim je počeo rat. Prvi put posle rata sam bila negde 2000-01. ne sećam se tačno. Imala sam neka sećanja, ali su ona bila prilično bleda. Mama mi je pričala da, kada sam bila mala, kada dođemo se skupi gomila dece oko mene i slušaju me kako pričam :D valjda im je bila zanimljiva ekavica i kako oteeežem. Sećam se i da smo išli na kupanje na Gostović i da sam ja ’ronila’ sa maskom i pravila se važna . . . Tada su mi još bili braća i sestre tamo. Bila sam najmlađa (moja mama je najmlađa od njih tri, i ja od sve dece, razlika između ’pretposlednje’ sestre od tetke i mene je 8 godina) i još daleko, pa su mi ugađali i razmazili me . . .

Posle sam išla češće. Oni su mi jedini rod koji imam ovde, takoreći u blizini. Taj prvi put kada sam bila sam se videla sa ta dva druga sa kojima sam se najčešće igrala kada bih bila kod bake u poseti. Malo je bila napeta situacija u početku, ali smo posle razgovarali otvoreno o religiji i svemu i svačemu, prevazišli barijeru i recimo nastavili gde smo stali pre petnaest godina. Prisećali se igara koje smo zajedno igrali, predstava koje smo pravili, pevali smo stalno, glumili, plesali . . . ma prelepo. Ja njih i dalje volim i poštujem. Kao da smo odrasli zajedno i nismo se razdvajali.

No, prvi dan je nekako prošao, obiđoh svu rodbinu, dođe veče, ja umorna, sedeli negde do posle ponoći, pa na spavanjac. Gde ću spavati, ajde, sa sestrom u sobi. Zaspim ja, kad pola pet, peva hodža. I naravno, probudi me. Šta ću, sačekam da čovek završi šta je počeo i opet zaspim. Ne prođe ni punih sat i po, kad počeše da drndaju auti ispod prozora . . . idu ljudi na posao, šta li (a stan u centru) . . . arrrrrggghhh! Gledam ja, ova džonja, boli je uvo. Ustanem lepo, uključim računar i blejala sam po netu do pola 8 kad su tetka i teča ustali. Otišla onda kod njih te smo pili kafu . . . i taj drugi dan prošao, uveče izašle, cene po kafićima su im smešne u odnosu na cene kod nas. Znači, ubeđena sam, da te cene zažive i kod nas da bi 90% onih ne-alkoholičara postali alkoholičari. Zapravo, da me neko pita koliko je šta, ne znam. Znam samo da piješ i piješ i piješ i opet ti ostane para u novčaniku :D i tu smo popile malo, nebitno, dođemo kući i kao, spavanjac. Aaa, neću se ja opet zeznuti, odoh ja u dnevnu sobu/trpezariju/kuhinju da spavam, prozor je sa druge strane, okrenut prema reci, mora biti tiše od onoga (zanimljivo je da tamo nema komaraca, iako je tolika voda i šuma okolo. Misterija nerešena još uvek). I opet je naravno prošla ponoć, ja već treću noć dočekala nenaspavana (zaboravih reći da nisam spavala noć pred put, nisam mogla + navika). Jedva dočekah da se uvučem u pidžamu i posteljinicu dragu mi. Mislim da sam zaspala u roku od odmah. I spavam ja, spavam, i probudi me nešto. Ptice neke. Ooo, otvorim oči, tek svanulo, i reka još spava, nije počela da teče. Nepravedno optužih vrapce. Pogledam, kad iznad mene kavez. Videla sam ga ja, ali sam potpuno zaboravila na njega. Uzdignem se na laktove i vidim dva papagaja, mrtvi ladni razgovaraju međusobno u six o’clock. Pa lepo, nema šta. Uradim ja usnama ćuću ćuću, oni ućute. Taman me uhvati san, opet počnu. Okušah nekoliko puta i odustanem. Uključim tv i zagledah se dok tetka i teča nisu ustali tj pola 8 . . . Nakukala sam se kada ih videh, oni popadali od smeha, kažu da ih treba samo pokriti tj prekriti kavez i onda će spavati dok ih ne otkrijem. Ništa, popijemo kafu i prođe i taj dan. Uveče opet malo u skitnju i kući. Eh, ne da sam spavala. Pokrila onaj kavez, nema buke, ništa se ne čuje, devet sati, ustala, virim ispod onog prekrivača u kavez, da se nisu izvrnuli, kad jok, gledaju me kao da me prvi put vide. Eee, super, nešto naučih. I prošao i taj dan. Kaže sestra, večeras kao devojačko, idemo ona, kuma (tada buduća) i ja. Prekosutra se udaje, taman sutra da odmamuramo i prekosutra da smo ok. Super. Otišle u neki novootvoreni kafić-piceriju. Naručile po pizzu. Kad, nema alkohola. Ooo, što li smo dolazile čak ovamo??? Ništa, popijemo po sok, večeramo i pravac proverena kafana. Tada sam otkrila da je štok + kola savršena kombinacija. Nije ti muka, ne ideš u wc svakih pola sata kao od piva ili špricera. Počelo je tu neko prepričavanje dogodovština, plakanje od smeha i tako . . . upucavanje nekih klinaca (ali potpuno drugačije nego ovih ovde) i u neko doba krenemo mi kući. Ajd, sreća pa nam je kuća prekoputa . . .

negde na pola . . .